Празник Светог Саве обиљежен је ноћас у Епархији будимљанско-никшићкој, Црквеној општини Никшић које су у сарадњи са Општином организовали академију у Никшићком позоришту. Најприје је у фоајеу Никшићког позоришта отворена поставка калиграфских радова посвећених Светом Сави, првом српском архиепископу и просветитељу. Изложба је хуманитарног карактера, а радови су дјела полазника курса калиграфије „Пауново перо“ који су организовали Црквена општина Никшић и Калиграфска радионица „Пауново перо“.

У програму академије су учествовали Хор Светог новомученика Станка, гуслар Исак Симићевић, група Видовдански пој, етно појац Тијана Вучетић, оркестар Богића Кецојевића, фрулаш Радован Сукновић и Хор „Преподобна мати Ангелина“.

О Светом Сави је говорио књижевник Радинко Крулановић који је своју бесједу (коју преносимо интегрално) насловио „Исповједање Светом Сави“:

„У трећој књизи о Царевима имамо задивљујућу причу о пророку Илији и његовом сусрету са Богом. Књига каже:“ Би вјетар велики и јак, који брда разваљиваше и стијене разламаше, али Господ не би у вјетру. А после вјетра, дође земљотрес, али Господ не бјеше у земљотресу. А после земљотреса дође огањ, али Господ не бјеше у огњу. А после огња дође глас тихи и танани, у њему бјеше Господ.“

У животу једног писца ништа није случајно, рећи ће Данило Киш. На трагу ове мисли присјећам се случаја за који више не могу тврдити да је био случајан, а то је први сусрет са Светим Савом. У Жупи никшићкој, испод Кутског брда у каменој плаштаници утиснуте су стопе Светог Саве, обијељеле и тврде, кишом умивене и уздигнуте ка небу. Биће да је то тако због Свечевог љествичења ка небу. Слабо сам шта разумио, осим што сам запамитио да је био благи повјетарац, који, као да ме је дозивао, а на који се нијесам освртао. Али осјећај да ме неко зове као да је заувјек остао.

Много година након тога, обрео сам се по први пут на Светој Гори. Обилазио Хиландар и у Кареји Свету Хиландарску келију Преображења, Патерицу. По предању, игумански штап причвршћен поред гроба Св. Саве Освећеног пашће када се буде појавио монах племенитог рода који ће га бити достојан. Тако наш Св. Сава доби патерицу и чудотворну икону Богородице Млекопитателнице.

Стигли смо у сумрак и монах нас је помало прекорно примио Не може бити касно, проговори из мене десни разбојник са крста. Било је топло сумрачје и дубока вјера да је Св. Сава лично одобровољио монаха.

Сјутрадан смо стигли у Посницу Св. Саве из које су нас призвале непрестане молитве. Дочекао нас је монах Никодим пјевајући све вријеме пјесме које је знао, даривајући нас чашом воде, да никад не ожеднимо, да буде по Христовим ријечима „који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни.“

Научих тада да се Св. Сава не може упознати из књига, легенди, прича и поука, већ из живота, из оне камене плаштанице, пракаменог гласа који се ненаметљиво открива онима који хоће не знање о њему, колико живот са њим. Живи сусрет, загрљај, вјера тврда, пуноћа.

Овакав однос цвјета у љубави и из љубави. Без присиле и страха, из најдубљег осјећаја живота, да је он ту међу нама и само нас чека да му пружимо руку, загрљај, приволимо се његовој љубави која побјеђује жеђ, природу и бол. Увјереност да је Св. Сава међу нама, да корача поред нас је лудост пред свијетом, али дар за оне који Бога љубе.

А он је тако благотворан да у њему нема ништа насилно, хвалисаво, већ само једно лијепо срдачно, топло, тихано присуство. Ненаметљиво до дубина да ге не морамо ни осјетити, да поред њега можемо и проћи. Не оптерећује нас собом већ нас препушта тихом гласу да га сами осјетимо, да дођемо себи, саставимо се са собом и да се као блудни син вратимо Оцу.

Светосавље се на тај начин показује као живот, однос, живи однос. Наш српски народ је највише пјевао о Марку Краљевићу, а највише имао поука и прича о Св. Сави. Он је у нашем народу присутан као да је отргнут из Јеванђеља. Његова христоликост се огледа кроз личносну перспективу. Он је узор на који се угледамо и огледамо. Стога и не чуди мноштво прича о њему, кроз које нас је чувао и очувао. Али, да је само тако, он не би био довољно жив. Ми живимо у његовом лику, живом лику и пјесми која се не да завршити.

Наша историја није само историографија, она је и поезија, али поезија која је увијек величала Творца. Из поезије смо учили и учимо да постоји виши живот, да је живот пјесма, да је Бог највећи пјесник, а да човјек из његовог пјесничког врела успјева да захвати по коју капљицу. Зато су пјесници вјечито жедни, распети између божанског и људског. Божанског јер су на извору воде живе, а људског јер им никад није доста. Наша епска и лирска поезија се издигла изнад јер је потекла из душе цијелог народа. Она је страдални вапај за вишим! Стога и није чудо што она траје и што се њен глас не утишава. Она и није настала да би исказивала људска осјећања, колико осјећања која би да надиђу људско и буду здјенац воде живе.

Св. Сава је зачетник наше књижевне мисли. Он нас свему учи, вјери и поезији, али исконској и истинској. Све је у стваралачком еросу или у агапе, који хоће да се опоези. Али не било како, него кроз обожење и опет кроз обожење, гдје ћемо се вратити праизвору у којем царује љубав.

Треба ли напомињати колико поетског има у житију Св. Симеона?!

Са Светим Савом постајемо словесни, свјесни себе. Прије њега смо лутали орјентишући се како смо знали. Са њим стасавамо са вишим смислом да је земаљско за малено царство, а небеско увијек и довијека.

Он нам је омогућио да се домислимо и изразимо и као људи и као народ. Сва наша најдивнија лирска и епска поезија је васкрсла из његовог срца, душе, из његовог свеприсутног и ненаметљивог гласа.

Са њим смо добили историју, државу, цркву, просвјету, задужбине.

Прије њега смо живјели у предисторији, чекајући да нам историја буде крштена; у предржавно стање, чекајући да нам држава буде са благословом; у тешком стицању црквености, да би кроз страдање потврдили Његоша и стихове да је у крсту добродетељ; кроз просвету да се можемо просветлити само кроз светост и кроз наше дивне задужбине да би могли молитве уздизати ка небу.

У једној слободној интерпретацији усудили бисмо се рећи да смо као народ настали на Савизму, ни на Грчкој ни на Риму (иако утицаје не можемо порећи) Тај страдални код се пројавио кроз Његошеве стихове:

„Тежак вјенац, ал је воће слатко!“

Воскресења не бива без смрти.“

Ко живи за овај живот њему је све временито и кратко, а ко живи за живот вјечни њему је све благовито и лако. Откад је Претечи откинута глава човјечанство је обезглављено, откад је Лазару откинута глава, српство је без главе. Откад су спаљене мошти Св. Сави над нама је тама починула. У јауку чамимо и само молитве наших светих нам не дају да у кам очајамо.

Неочекивано је, али истинито. Само смо били велики кад су нам кидали главе. Више смо вјеровали и окупљали се око мртвих него живих. Сигурно, јер су васкрсли и јер су на истину.

Добро би било да се живи запитају јесу ли живи?! Да није светих не знам како би се установило да јесмо?!

Док чекамо да проведри, дато нам је да живимо од вјере. Очекивати правду од живота је вртоглави пад у безнађе. Стога српском народу није остало ништа друго до свјетлост васкрсења, поезија и свете задужбине. Вјера, да не поклекнемо; поезија, да не утихнемо, а задужбине да не изгубимо наду.

Са Светим Савом добијамо живот. Са Немањићима, како неко рече, засијасмо као метеори. Метеорски сјај је призив да се уздигнемо, иако смо „слабостима земљи привезани“.

Свјестан наших падова и успона Св. Сава нас учи да ја права домовина небо.“ Јер је овај живот сенка и сан. Кад сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно и цареви и убоги“.

Његово једино оружје био је крст, снага говора и надмоћ своје појаве, како би рекао Црњански. И то што је испустио душу у туђини, је по Божијој промисли јер ко је Божији, он је изнад државе, изнад свега, он је свих нас.

Владика Николај нам говори како: „по једном прастаром библијском пророчанству, свети људи биће последњи и врховни идеал човечанства… Затим наставља „да је он случајно истакао неки нижи идеал свом народу, Св. Сава би давно престао бити жива сила и сталан савременик и сапутник народни свих поколења српских“.

Стога, Он је највећи јер је највише и дао, дао, себе цијелог. Он надмашује сваку легенду, причу и поуку, он је онај тихи танани глас који нас не напушта већ стрпљиво чека да га чујемо. Да је он само историјска личност, прича или поука тражили бисмо га у институима, књигама.

Он је вечерас са нама, ево га поред свих нас!

Осврнимо се, погледајмо испред, окренимо се иза!

Ето га, ту је!

Жив, да живљи не може бити!

Радује се што смо га видјели, чули, да би могли видјети и чути себе, да би се напили воде живе.

„Много је великих, но мало је светих“, рећи ће Владика Николај, а Леон Блоа ће рећи да постоји само једна туга на свијету, а то је не бити светитељ.

Стога принесимо молитву Св Сави:

Угодниче и умолниче./ Богоношче и Принче./ Заштитниче гора и цвјетова/ и озлобљеног народа свог./ Нога твоја гдје је крочила/ земља се оплодила,/ а небо заискрило/ божанственим дашком./ Из њега потече име Твоје/ и звијезда која се по теби зове./ Из праха који се небом расуо/ измоли Косово, наше свето/ и главе наше худе/ састави са тијелом/ и жертвено поље/ обгрли душом цијелом/ и буди живот/ којег тамо нема./ Причасниче кротки!/ Оче и Сине!/ Брате разбраћених!/ Крстом и жезлом/ диобама на крај стани./ Исконом прозбори/ да сеобе не буду наш жалац/ и смрт када дође/ нека буде блага/ нек не буди траву која спава/ и све нека буде тихо/ да не чује нико/ кад тишина/ с Богом разговара.//

И као што би рекао Сердар Вукале из Лажног Шћепана малог: „Весели се, праху Немањића, Немањића и Гребељановића, јер ће ваше круне засијати како јарко сунце на истоку… Здружите се, громи и потреси, земљи српској друго лице дајте, е нечистом ногом окаљата“.

Светосавски живи народе на радост празник и ускликнимо с љубављу, заувијек!“

извор: дан