Када се са никшићке магистрале, негдје и близини Жуте греде, скрене десно стигне се до Кујаве. Мало села у Бјелопавлићима, па и у Црној Гори, имају толико легенди као Кујава. Када би неко желио само да их чује требало би да у Кујави проведе добар дио свога живота. Ипак, и они који се у Кујави кратко задрже имају шта да виде, а право је чудо да у општинским културним и туристичким плановима нема ни слова о предањима која су се населила у Кујави и живе и данас упркос немару и забораву. Можда је то заслуга невидљивих рјечних вила које из дубина Зете понекад потраже одмор на обали и успут обиђу кујавска знамења. А сва она обиљежена су крстом као свједоком страдања некедашњих житеља Кујаве.
Први од тих крстова сраслих са каменом налази се на самом улазу у село. Окружен је шибљем али се ипак може примијетити и из даљине. По предању тај камен- крст је гроб принцезе Кујаве, по којој ово бјелопавлићко село носи име. Принцеза Кујава била је сестра жупана Стевана Немање и кнежева Тихомира, Страцимира и Мирослава. Високог и племенитог српскога рода, Кујава је на обали Зете нашла свој мир, па се житељи и данас поносе својом средњевјековном принцезом. Њена мистика нашла је своје поштоваоце међу писцима, а посебно је сачувана у књизи Драгутина Јовановића „Кујава“.
Јовановић наводи да је најстарији помен Кујавиног имена нашао у древном дукљанском родослову. У том и осталим записима остало је свједочанство да је у Кујави прошлост била бурна и да све што се дешавало у Црној Гори, раније у Зети и царству цара Душана, оставило трага и у овом селу. Један је добро сачуван и налази се нешто ниже од Кујавиног гроба. На самој обали Зете налази се некадашња Кула Буразеровића, турских ага. Она је по предању подигнута на темељима древног немањићког манастира. У зиду који и данас опасује кулу, а некада манастир, налази се још један камен са уклесаним крстом. Ко зна које вријеме памти тај крстоносни камен и ко зна којим подвизима вјере је присуствовао? Ко зна чије је сузе и молитве прикупио током вјекова, спојио их у крсту на својем образу и сачувао од заборава? Данас је на темељима бившег манастира и куле подигнута кућа. Она и даље чува сјећање на бурну прошлост, па да нема крова кула би била као некада. И овако прошлост је сачувана и скоро се прстима може опипати. О њој прича и Зета која се испод некадашњег манастира и куле некако шири. Као да одавде добија неко ново надахнуће и мистичну подземну енергију. Обновљена молитвама и литургијом, Зета се лијењо вуче даље према Вишу, Добром Пољу и Даниловграду, чувајући и проносећи причу о манастиру у Кујави.
– Дворац кнеза Мирослава у Равништу (некадашњи назив Кујаве) у дванаестом вијеку су градили приморски мајстори, вјешти зидари дивних кула и раскошних палата. У њима је живјела заносна принцеза Кујава, сестра великог жупана Стевана Немање, рођеног на Рибници (Подгорица). Звоник на узвишици, освијетљен мјесечином, пружао је јединствен призор. Он се налазио на мјесту данашње Буразеровића куле, саграђене на рушевинама древног манастира. Увријежено је мишљење да испод кујавских Брегова постоји језеро, које једним краком отиче испод Куле Буразеровића, на Отоку, а другим краком ка сјеверу, према Учићевинама – пише Јовановић.
Крстови срасли у камење као знамење великог страдања, али и обнављања, посути по бјелопавлићкој равници као да су веза са неким скривеним и бољим свијетом. Док је њих и Зете биће и предања о српској прошлости овога краја.
Легенда чува причу о Кујави и њеној љепоти која је очарала пастира Радету. Знао је Радета да принцеза не може бити његова, али је љубав била јача и није му дала мира. На обали Зете очајни пастир је данима стајао и чекао да се на тераси дворца појави принцеза. Када више није могао да поднесе живот без Кујаве, Радета се бацио у вир који се и данас зове Радетина рупа.
– Због неузвраћене љубави пастир Радета је скончао у мрачном виру. За вријеме вртложних мећава у ћудљивим ноћима чује се вапајно дозивање: Радета, а на супротној страни одјек јецавог кукања Кујаве. Радета је упио у себе све пусте сањарије. Као застрашена срна са треперавим срцем дуго се чувала тајна, као сумрачни сан, наднијет над топле очи и сјетно срце. Вода је сачувала одсјај његове сузе и последњи ропац дављеника – одгонетнуо је Јовановић тајну Радетине рупе.
Припремио И.М.
ПС: Овај текст објавио сам у априлу 2017. гоидине у „Дану“. Како тада, тако и данас, причу о Кујави прекрио је коров и српски самозаборав. Да је тако потврђује и слика коју објављујем, а којa је снимљена данас.