На почетку вечери наступила је пијанисткиња гђа Нинослава Златковић. Потом су се публици обратили парох подгорички о. Павле Божовић, вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида г. Бојан Арбутина и директорка ЈУ ,,Музеји и галерије” у Будви гђа Луција Ђурашковић, која је и званично отворила изложбу. Изложбена поставка биће отворена до 15. јануара 2025. године.
Господин Бојан Арбутина је истакао да је изузетно битно да се кроз ове теме и ове приче упознајемо једни са другима и да Јасеновац, који је кључна идентитетска тачка нашег народа у 20. вијеку, дође до сваког нашег човјека ма гдје он живио. ”Јасеновац је тај симбол који нас опомиње и упозорава да смо ми током Другог свјетског рата преживјели једно од највећих страдања које је у историографији остало записано као геноцид над српским народом у НДХ”, рекао је и додао да ова изложба на један специфичан начин преноси ова наша страдања. Такође је подсјетио да је мати Марија заједно са мати Серафимом, са благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, дошла у Јасеновац из манастира Бешка на Скадарском језеру, осјетила тјескобу и патњу нашег народа на овим просторима, те се у њој јавила потреба да сва та осјећања пренесе на платно и да прикаже цијелом свијету шта се догађало током Другог свјетског рата.
Госпођа Луција Ђурашковић је пожељела добродошлицу свима у Модерној галерији ”Јово Ивановић” и свечано отворила изложбу. ”Близина овог страдалничког мјеста, туга, патња и бол, која је неизбрисиво еманирана из њега, инспирисали су монахињу Марију да Божијим даром иконописања, испуњена емпатијом, у молитви изобрази и оживи сјећања на невине жртве”, истакла је и нагласила да ове иконе рефлектују умјетнички стил који одише топлином невиног и скоро дјечијег израза, оформљеног кроз молитву, на уздарје и спасење невиних жртава.
Старјешина цркве Светих новомученика момишићких у Подгорици, јереј Павле Божовић, говорио је о тајни иза камена, тајни Васкрсења Христовог и иконама које приказују свјетлост Васкрсења и Божије љубави и у највећој патњи и страдању.
Обраћање оца Павла преносимо у цјелости:
Благодарим ауторима и организаторима ове изложбе која нас је сабрала да учествујемо у умјетности која води досамог срца Православне вјере – до тачке сусрета смрти и живота, до мјеста гдје се трагедија крста преображава у побједу Васкрсења.
Тајна тренутка Васкрсења Христовог остала је сакривена иза ташког наваљеног камена на Његовом гробу. Тај, наизглед непомични камен, симбол је побједе смрти над животом, препрека која нас раздваја од оних који су преминули, постављена са демонском амбицијом да прекине све везе са њима, па чак и свезу Љубави. Ипак, Бог који јесте Љубав, кроз Васкрсење донио је човјечанству коначну побједу над смрћу.
Сами трен Васкрсења остао је изван људског погледа. Ипак, његови одјеци и свјетлост тог чуда проналазе нас кроз ријечи Јеванђеља, а може се рећи, проналазе нас и кроз умјетност изложбе „Свети новомученици јасеновачки у свјетлости Васкрсења“.
Одјеци Васкрсења Христовог кроз Јеванђеље доносе нам различите тренутке откривања ове тајне, а сваки јеванђелист даје свој, особити нагласак:
Код Матеја осликан је прави духовни земљотрес „пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље“, земља се потресла. Анђео Господњи сишао је с неба, уклонио камен и сјео на њега показавши силину тријумфа. Његов изглед био је као муња, а одјећа бијела као снијег. Женама мироносицама рекао је: „Не бојте се! Знам да тражите Исуса распетога. Није овдје, јер устаде!“ (Матеј 28:1-10).
Марко преноси осјећај тишине. Три жене, у страху и збуњености, прилазе гробу замишљене над питањем ко ће им одвалити камен са гроба за који мисле да је непомичан. Тамо налазе младића у бијелим хаљинама који им каже: „Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише.“ Њихов ужас, страх и трепет одјекују у овој верзији као шок пред чудом (Марко 16:1-8).
Лука нас води у тренутак када жене улазе у гроб, али умјесто тијела налазе двојицу у блиставим хаљинама. Они их подсјећају: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овдје, него устаде!“ Ова вијест се попут свјетлости ширила њиховим срцима и пренијела ученицима који у старту не повјероваше (Лука 24:1-12).
Код Јована, прича постаје лична. Марија Магдалина, плачући, угледа човјека за кога мисли да је вртлар или градинар како преводи Вук. Моли га: „Господине, ако си га ти однио, кажи ми гдје си га положио, и ја ћу га узети“. Тек када је чула Његов глас, препознала је Господа. „Рави“ или „Равуни!“ узвикнула је, постајући прва гласница Васкрсења (Јован 20:1-18).
Али, ниједно од ових свједочанстава не говори о самом тренутку преласка из смрти у живот. Без вјере тај тренутак остаје сакривен иза наваљеног камена – мистерија чувана од људског ока, позната само небу.
Правац нашег односа према Јасеновцу и Светим Јасеновачким мученицима постављен је баш тако, без перспективе Васкрсења, у вријеме агресивног атеизма и материализма које је услиједило у годинама непосредно након Другог свјетског рата. Тада се није могло отићи даље од тумарања по мраку хорора, злочина и нељудских звјерстава која су се догоила у тој страшној творници смрти. Страдање јасеновачких мученика сагледано само кроз перспективу крста, за наш народ је остао колективна траума, пријетња и страх – непресушни извор негативне енергије који се лако по потреби злоупотребљава и претвара у мржњу.
Крст Христов без Васкрсења био би највећа трагедија човјечанства. Прије описани однос према Јасеновцу, међу другим узроцима, родио је нажалост нове личне и националне трагедије, страше злочине, убиства, погроме и прогоне.
Међутим, слава Богу, свјетлост Васкрсења засијала је и из Јасновца. У Јасеновцу је заживио манастир из ког се тајна Васкрсења открива свијету кроз вјеру. Вјера у Васрксење доноси утјеху, како потомцима жртава геноцида, тако и потомцима њихових џелата. Вјера у Васкрсење, као таква, једина има потенцијал да донесе помирење. Само Васкрсење доноси истински мир. Прве ријечи којима се Христос обратио својим преплашеним ученицима биле су: „Мир вам.“
Епископ једног од највећих подзмених градова српског народа Јасеновца, г. Јован једном је описао радове пред нама као знак побједе, знак васкрсења које освјетљава чак и најмрачнија мјеста. И Гроб Христов мрачан је до тренутка када је обасјан сјајем Васкрсења.
Ту исту свјетлост је искористила сестра Марија када је осликавала страдање јасеновачких мученика. Баш као што је тренутак Васкрсења скривен иза камена, тако и умјетност сестре Марије открива и скрива у исто вријеме. Њене иконе не биљеже историјске сцене, нису то иконијске верзије оних страшних фотографија убијања, клања, изгладњивања дјеце, жена и стараца које су наше прве асоцијације на Јасеновац. Иконе пред нама су заправо прави прозори у духовну стварност. Кроз њих осјећамо преображај. Бол и патња јасеновачких мученика више нису само слике крста, већ прелазе у тријумф Васкрсења и радост.
Сестра Марија, својим нежним бојама и суптилним линијама, води нас са Голготе до празног гроба. Ово није само умјетност – то је молитва, снага вјере у Васкрсење преточена у слику. Пред иконама сестре Марије, осјећамо да нисмо само посматрачи. Њене слике нас позивају да партиципирамо у тајни, да саосјећамо и да вјерујемо.
Оне нас воде иза камена, тамо гдје се туга прелива у радост, гдје смрт нема посљедњу ријеч, већ гдје Васкрсење доноси нови живот. Ово није само умјетност – ово је позив на духовно буђење и путовање у сусрет тајни која никада није у потпуности откривена, али нас, кроз вјеру и умјетност, увијек изнова налази.
