Пише: Драгољуб Збиљић

Нема нормалне независне земље у свету, осим Србије, у којој данас појединци тако дуго и упорно, пропагирају у јавности отцепљења од Србије (Косово и Метохија и  Војводина, као остаци Брозове комунистичке доживотне владавине и политике о уништавању Срба и Србије). Отцепљења и данас у Србији „господара Вучића“ пропагира највећи и најогавнији комуно-грађанистичко-југославистичко-посткомунистички прокомуњарски шљам, као остатак љубитеља највећег „поглавника“ Броза и подржавалаца и данашње Брозове владавине из „Куће цвећа“ у Београду, уместо да му се одреди нормално гробно место као сваког србомрсца и злотвора (нормалан, људски предлог Шапића), без посмртне суровости с „глоговим коцем“ (какав је био предлог једног политичара који је, уз одрицање од десет година свога живота и до тада челичног свог здравља, разоткрио и осудио политикантско-муљаторска суђења у некаквом „специјалном за Србе хашком трибуналу“ с највећим испланираним казнама само за Србе.

Дакле, није чудно што у таквом белосветском окружењу Србије, само у Србији у њеном још у потпуности неокупирааном делу, појединци – противуставно по, кобајаги, „праву на различито мишљење“, противуставно и мрзачки према Србима и Србији – ничим и никад неометани, пропагирају отцепљења делова Србије. На пример, Американци у САД-у су, сећам се добро, својевремено бремерима спалили својих 90-ак „грађана“ који су, по угледу на Брозово српско Косово и Метохију, тражили отцепљење Тексаса од САД-а. Или Шпанци су чували целину своје државне територије тако што је хиљаде њихових отцепљивача морало да напусти Шпанију и настави живот у некој другој држави, а помиловао их је шпански краљ и они су се вратили у своју земљу рођења тек после више деценија избивања из ње.

Отцепљивачи од Србије у Војводини обично нису мањински народи ни изворни Срби Војвођани

У Србију (ближе – у њену српску Војводину) дођу неки чанколисци, глухоњићи, Топличани, Шумадинци и други „дођоши“ пореклом и ту се брзо укључе у „политички живот“ на тај начин што почну да пропагирају „аутономију“, онда „републиканизам“ па отцепљење од остатка Србије, јер мисле да тако и они постану негде „владари“.

Моја маленкост је постала „Војвођанин“ по пореклу своје супруге (код Срба ти влада оно „одатле си – одакле ти је жена“. И никада за 55 својих последњих година до данас нисам чуо од ње – „оригиналне Војвођанке“ из Чуруга, и од било ког из њене уже и шире породице и било ког нормалног Чуружанина, али ни било ког другог нормалног Лале, Бачванина или Сремца да тражи „аутономију“, „републику“ или некакво „отцепљење од Србије“. Али сам то чуо од појединих „дошљака“ у Војводину, свог „земљака“ Топличанина, Шумадинца и још понеких „ичанина“ и „инаца“ да кажу како их „пљачка Београд“, „како их пљачка Србија“ и да се „треба издвојити из Србије“, па ће онда све бити „поштено“, јер у „отцепљеној Војводини“ владари неће никад и никога пљачкати. Прави, доказани  пљачкаши највише и најчешће обећавају да „баш они“, као владари, „неће никога и никада пљачкати“!

Земља без примене добрих закона може и мора  да постане анархија

Као благ и истински верник у Бога нити бих могао нити бих хтео ни помислити, а камоли предлагати да се и у Србији поступа према сепаратистима и лоповима као што се то поступа у  великој и јакој Америци и другде, али ако немамо нормалне законе, нормалне судије и нормалну примену тих нормалних закона, нећемо моћи напред ни у чему, па ни у култури, а без развијања културе и науке, без напретка у законодавству и посебно у примени тог законодавства имаћемо стални неред, анархију, селективну (не)примену закона, имаћемо сваковрсна издајства, грозоморна убиства, владавину туђег свега, па и писма.

Нема земље данас у свету у којој је неко приморан да користи туђе писмо у свом језику и да оно влада као у Србији, као данас, што туђе писмо влада у преко 90 процената. И то – да влада наметнуто писмо Србима у Србији онога народа који се више пута понављао и данас се понавља у поступцима као највећи и  најгори неприајтељ српског народа и српске државе. Предуго добро осмишљено полатиничавање Срба преко српских лингвиста и  власти толико је већински убило свест Срба да они данас, у чељусти „стокхолнског синдрома“ који њима влада после више јасеноваца и Броза у „Кући цвећа“ верују неким српским лингвистима и филолозима“ да је писмо поглавника и поглавничког народа хрватска национална гајица – не хрватска, него „српска латиница“ – а по једном филологу (П. М.) чак и „Вукова српска латиница“. Таква језичка наука и политика „против самих себе“ не влада више нигде као у Србији. Тако српски пројектовани „чардаци ни на небу ни на земљи“ побише људе надстрешницом јер је грађевинска струка у појединцима настојала да егзибиционистичком огромном тешком надстрешницом на Ж. станици у Новом Саду може да победи земљину тежу и природни замор материјала“. Видимо још неколико сличних и политичких и грађевинских  надстрешница у  Новом Саду и изван Новог  Сада и не чујем ни од кога и нигде да се и спомиње преглед свих сваковрсних претећих надстрешница у Србији и њихово осигурање да не буде нових убијања.

Србија – јединствена земља у којој 90 одсто влада туђе писмо

Никада нисам био против потребних протеста у Србији, као што сам за протесте против свих српских опасних, смртоносних надстрешница, али ми је жао што се на овим протестима не протестује и против Србима наметнутог туђег писма, а протесте подржавају они који у томе виде шансу да протестују и против тога што се Србија није сагласила са отимањем Косова и Метохије и пропагирања отимања и Војводства Србија како су Срби звали ову своју област коју је Броз отео Србији преко претварња ове Србије у аутономну парадржаву у комунистичкој и своцијалистичкој Брозовој антисрпској Југославији којом и данас у доброј мери влада из „Куће цвећа“ а Председник Србије мисли да је баш Титу и баш у Србији и даље место баш у „Кући цвећа“, насупрот мишљењу београдског градоначелника Шапића, као и најпознатијег хашког заточеника који је хашко судило најзад само избацило  Шешеља да се више не брукају својим суђењем му.

Истина, радује нас у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ што на овим студентским протестима има више српског писма (ћириличког) него икада у Брозовом времену. Али, нема још довољно (стопосто у српском језику) српског писма јер и српска лингвистичка наука и српска држава (власт) већ 19 година неће и не желе да примене у правопису и закону народну уставну обавезу одлуку из Члана 10. Устава Србије које исправно одређује да се службено српски језик пише српским писмом. Они (лингвисти и власт у спрези) и даље нормирају по правилу из времена Броза да се само језик Срба може писати и српским (ћириличким) писмом и туђим – хрватским (латиничким) писмом које српски лингвисти нормирају у двоазбучју у Правопису Матице српске с еуфемистичким називом за хрватско писмо „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“. Како на овом сајту посведочи ових  дана Д. Ј. Ивановић, студенти су упали у просторију, истина у погрешно време, Матице српске кад се обележавао Дан  Светога Саве, да протестују што Матица српска и даље држи на снази Правопис са два писма, што је противуставно и противно свим другим правописима и уставима у Европи, а председник Матице српске то је претворио у протестовање студената против Светога Саве и Матице српске. А они су хтели да укажу на то да се вођство Матице српске и даље држи у писму и правопису сербокроатистике надглавника Јосипа Броза и српских лингвиста сербокроатиста из  времена доношења Новосадског, штетног по Србе, српски језик и Србију, договора о српскохрватском језику и лажној „равноправности писама“. Студенти су, како сведочи споменути Ивановић, протестовали у Матици тога дана против тога, а председник Матице српске је то осудио по логици „Матица, то сам ја“, а ни Свети Сава се не би бунио што су српски студенти тога дана то хтели да кажу, али их је обезбеђење избацило јер су били у мањем броју па је Председник Матице успео да их избаци да не кажу то шта су хтели рећи. А студенти су хтели да кажу да и руководство славне Матице српске нема право да гази Члан 10. Устава Србије и народну већинску вољу да се и у српској држави у српском језику све пише српским, а не туђим писмом, што у Матици српској руководство дозвољава својим Правописом српскога језика у свим издањима од 1993. године до данас. Јер таквим својим Правописом (са српским шизофреним  двоазбучјем) све српске књиге објављене на хрватској латиници књиже се већ дуго у хрватску културну баштину, а да то неће да знају ни српски лингвисти ни српске власти, ни руководство Матице српске. Студенти су то, како сведочи споменути Ивановић, хтели да кажу заклетом двоазбучњаку српског језика Ивану Негришорцу који је студенте избацио без послушања да му кажу шта ау желели.

Нови Сад је данас погоднији од Београда за српску престоницу

Београд се већ дуго помало успавао и политички и практично у свом “главноградовању”. Зато сваки трезвен Србин данас може да схвати зашто је данас други по величини град у Србији Нови Сад кориснији за Србе и све који желе да нормално живе са Србима да се одреди као будући главни град Србије. А најважније је то што би сви нормални  Војвођани и невојвођани у Новом Саду брзо и лако схватили колико би било користи да Србија престане да се бави својим Брозовим аутономијама, аутономашима, новорепубликанцима и сепаратистима. Тако би и “отцепљичвачки дођоши” на северу Србије били приморани да схвате да им је штетно да плаћају две-три Скупштине, две.три владе и чега све не дуплог и тродуплог у Србији која треба увек да тежи да буде по памети велика, као што је пре Броза понекад била. Тада би сви појединци чанколисци, дођоши у Војводину после Броза, схватили да немају ни од кога ни зашто да се одвајају, сем можда лудака који не воле ни  сами себе.

Паметан је био онај ко је ово пре нас овде већ предложио, како сам чуо, али средства обавештавања народа крију тај одличан предлог.

Ми смо својевремено предлагали да се Приштина на време прогласи за главни град Србије, а ли се за то тренутно закаснило, јер ми предлог нису уважили на време.

Глупо би политички и практично било опет закаснити и не увидети зашто је данас Нови Сад кориснији и погоднији за престоницу Србије. Београд се, иначе, већ довољно испунио брозовским антисрпским шљамом који не одустаје да се диви Брозу и данас у његовој српској „Кући цвећа“.

(На продужни Дан „Ћирилице“ и вечне Србије, 17. фебруара 2025)

Драгољуб Збиљић (језикословац са 17 објављених књига о поломима у српском језику и насилном полатиничавању и православних Срба, као што је учињено с најпре полатиниченим па асимилованим Србима католицима, и оснивач Удружења „Ћирилица“ на Сретење 15. фебруара 2001. године у Новом Саду за целину српског језичког простора, што се глухоњићима није било нимало свидело, па су оштро писали против Удружења “Ћирилица”, наравно, највише у латиничким гласилима)