Омер Балић, представник Општине Гусиње, приликом прославе Дана Гусиња  казао да је одлуком локалног парламента новосаграђени трг у Гусињу понио име Али- паше Шабанагића.

– Поносни смо на нашу славну историју, на наше претке. Овај трг на којем се налазимо, од скоро носи име Али -пашин трг, у част Али паше Шабанагића, нашег великана, једног од најславнијих имена у богатој историји Гусиња. Историја нас учи да морамо чувати културу сјећања на наше великане, јер они су печат свог постојања дали када је било најважније. Генерација којој припадам има озбиљан задатак да наставимо тамо гдје су сви великани овога мјеста оставили траг својим дјеловањем у различитим областима – нагласио је Балић

Бошњаци тјерају, дакле, по своме! Док добијају идеолошке богиње када се помену четници, у задњем случају митрополит Амфилохије, и зову НАТО да их спаси од њихове идеологије и тобожње најезде, у Гусињу главном тргу дају име Али паше, османском зулумћару познатом по вишедеценијској борби против Црне Горе. Али паша је дизао буне против Црне Горе и ни по коју цијену није желио да Гусиње припадне Црној Гори. Ипак, то не спречава данашње Бошњаке да га величају и приказују се већим Црногорцима од Црногораца.

Али паша је рођен у муслиманској албанској породици 1828. године у Гусињу (тада Османско царство) под именом Али-бег Шабанагић. Био је син јединац Хасан-бега Шабанагића и унук Ђул-бег Шабанагића,[1] који води порекло од Вали-бега који је у Гусиње дошао из околине Скадра, када му је крајем 16. века поверено управљање Плавом и Гусињем.[2] Али-бег је завршио високу војну школу у Истанбулу, након чега се вратио у завичај.

Каријера

Око 1852. године, Али-бег је добио звање кајмакама. На брду Превији код Андријевице, фебруара 1854. године, сукобио се са црногорским устаницима које је предводио пиперски сердар Јоле Пилетић. Године 1855. у присуству Ћехаја-паше из Скадра, Али-бег је са представницима Васојевића, потписао договор о ненападању. Због тога што су црногорски устаници имали одређених успеха у борби против османских феудалаца Скадарски везир под чијом су се управом тада налазили Плав и Гусиње је 1862. године формирао тзв. „Лимски корпус“, војну јединицу чији је задатак био да угуши устанак у долини Лима.[3] Ова јединица је била највећим делом састављена од башибозука доведеног из околине Скадра, Косова, Метохије, Рожаја, Новог Пазара и Бијелог Поља.

У борбама које су се на Превији и у Полимљу одвијале између 16. и 18. априла 1862. године су устаници поразили башибозук и два табора редовне војске под командом Али-бега Гусињског. Али-бег није организовао нити учествовао ни у једној борби са устаницима већ су то радили или школовани османски официри или башибозук а Али-бег и башибозук под његовом командом су лично учествовали само у спаљивању и пљачкању села насељених Србима.

Одлуке Берлинског конгреса 1878. године, по којима су Плав и Гусиње припали Црној Гори, биле су неприхватљиве за Али-бега Шабанагића и његове присталице, због чега је одлучио да им се супротстави и не дозволи црногорској војсци да уђе на то подручје. Због тога је у два наврата ратовао против црногорских снага, први пут на Новшићу, између Мурине и Плава, децембра 1879. године, а други пут 8. јануара 1880. године, у Мурини, сјеверно од Новшића. Био је један од оснивача и члан централног комитета Призренске лиге.[6] Али-бег је успео да у оба боја победи Црногорце и не дозволи освајање Гусињске казе за дуже време. У знак захвалности за успех у бици на Мурини, султан је Али-бегу доделио чин мир-мирана. Наредне године, Али-бег је именован за санџак-бега новоформираног Пећког санџака, а на његово место је постављен Бећир Сидки-бег. Од тада је познатији под именом Али-паша Гусињски.

Смрт

Али-паша Гусињски је 1888. године убијен на улазу у Руговску клисуру, у близини Пећке патријаршије. Убиство је извршио плаћеник, Махмуд Рамин Руговац. Али-пашино убиство се доводи у везу с његовим активностима везаним за Босну и Херцеговину и везама које је у том циљу био успоставио са Васом Пелагићем. Постоје и тврдње да је убиство финансирао Зејнил-бег из Ђаковице, који је познатији под надимком Хаџи Зека један од вођа Призренске лиге и касније оснивач Пећке лиге јер се, за разлику од Али-паше Гусињског, залагао да Плав и Гусиње буду део Велике Албаније.

Сахрањен је на мезарју поред најстарије џамије у Пећи, Бајракли џамије која је саграђена 1471. године. На истом мезарју је сахрањен и Хаџи Зека.

Контроверзе

И у случају Али-паше Гусињског, као и у случају великог броја историјских личности на Балкану, постоје контроверзне тврдње по питању његове националне припадности, односно да он није Албанац већ Бошњак или Турчин чак и тврдње да је пореклом Илир. Поред националне припадности контроверзе се односе и на оцене његову историјску улогу. Постоје оцене да је он османлијски зулумћар, а са друге стране постоје и оцене да је он борац против црногорске окупације Плава и Гусиња.

Упркос оценама у којима се Али-паша сматра османлијским зулумћаром Гусињским изворима је промењено име у Али-пашине изворе у част Али-паше Гусињског. Али-паша је опеван и у народним песмама као што је на пример севдалинка Књигу пишу гусињске ђевојке.