Петнаест година имам. Задушнице су, 20. октобар 1944.године. Датум који ће у историју народа ући као дан ослобођења Београда, а у моју биографију као једно од најтужнијих искустава.
Дуга окупацијска ноћ завршена је, али у овој соби, успоменама освећеној крипти мог детињства, још је полумрак. Прозори су затворени, завесе спуштене, бронзана хетера из голе руке не расипа светлост. Струје нема. Кадаверичан сјај карбидне лампе додирује лице пријатеља у фотељи. До мене, крај прозора, не допире. Ћутимо. Све што се имало рећи, речено је. Времена више ни за шта нема. Будућност не постоји. Ми смо мртви. Ако и преживимо, и кад прођу године поклоњеног живота, па и ако према неком великодушнијем будућем кантару будемо проглашени живима, мртваци ћемо бити. Не зато што нам је други живот дарован, него што ни први нисмо искористили.
С улице се чује бат ногу и песма. Четири године чекала се песма, четири године бат ногу. Ни ова песма, ни ове ноге. Која и каква се песма очекивала, није увек јасно било, уопште није било јасно, али ова – није. Речи се не разабирају, али их знамо. Чули смо их од оних који су хтели да буду победници пре победника. Све су руске. И ова која се Крунском спушта руска је песма.
Нема језика који мозе описати трагедију ослобођења које се не дели. Слобода која је дошла није била и наша. На робији се тако осећате кад са гласноговорника слушате имена помилованих медју којима нема вашег. Теши вас могућност да га чујете идуће или неке од наредних година. Али, ако сте на доживотни затвор осуђени, ни тог олакшања нема. Свака од тих слобода другоме ће припасти, ниједна вама. Осећали смо се као вечиташи у тамници коју су сви други кажњеници већ напустили. У том тренутку нисмо знали шта нас чека, нити смо знали да ћемо добар део тога што нас је чекало сами изабрати. У том чпудесном тренутку душевне ентропије, у коме се с друге стране прозора, једине наше бране, одвијала историја, нас двојица, два одрасла детета, сеђасмо скамењени, мртви, убијени пре него што је икоме на памет пало да уопште и живимо…
