Паул Ђуришић лиценцирани је имиграциони адвокат у Сједињеним америчким државама, конкретно у Аризони и Илиноси. Носи име по свом дједу, Павлу Ђуришићу, војводи Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату, односно популарније познатом као четнички покрет.

У интервјуу Паул Ђуришић је јасно поручио – „Ја сам веома поносан на свог ђеда и на оно за шта је жртвовао свој живот покушавајући да постигне. Никада се не бих одрекао тог насљеђа“

Унук четничког војводе поручио је млађим генерацијама у Црној Гори и региону да увијек ураде дубоко истраживање истине…

„…јер је власт и историја увијек представљена тако да фаворизује побједника, не осврћући се на праву истину“, поручио је Ђуришић.

Недавно је у Црној Гори управо име Павла Ђуришића брујало медијима готово мјесец ипо дана. Мјештани Горњег Заостра, села покрај Берана, поред мјесне цркве подигли су, па потом уклонили споменик четничком команданту. Споменик је након откривања уклоњен и премјештен у мјесну цркву а потом у Манастир Ђурђеви Ступови.

Ови догађаји фактички су покренули лавину дешавања широм Црне Горе. Поред чињенице да је власник имања гдје је споменик подигнут ухапшен, као и још неколико лица која су учествовала у подизању споменика, са друге стране је надлежно Министарство кренуло у акцију уклањања свих спорних споменика. Један од уклоњених споменика је и биста Јусуфу Челићу, командиру милиције коју су чинили Албанаци који су живјели на простору Плава, Гусиња и Албаније, а која је, према тврдњама неких историчара, одговорна за злочине над православним становништвом. Ту паравојску формирала је фашистичка Италија. Споменик Челићу налази се тренутно у згради општине Гусиње.

Ђуришић је рођен у Чикагу, 26. децембра 1965. године. Његов отац доселио се у Сједињене Америчке Државе 1961.

Борба: Недавно је у Црној Гори подигнут споменик вашем ђеду, војводи Павлу Ђуришиц́у, што је изазвало хистерију у појединим медијима. Након постављања, споменик је уклоњен, премјештен у локалну цркву, а затим у манастир Ђурђеви ступови. Како гледате на све ове догађаје као његов потомак?

Прво морам рећи да сам почаствован трудом и залагањем породице Добрашиновић. Како сам био у Горњем Заостру 2003. године приликом првог покушаја подизања споменика Павлу Ђуришићу, а онда и након његовог тадашњег уништења, морам рећи да данас, више од 20 година касније, када видимо сличан третман, да сам разочаран Владом Црне Горе и њиховом непотребном реакцијом. Поготово имајући у виду да постоје споменици антидемократским и антирелигиозним фигурама у Црној Гори.

Борба: Изузетно је занимљиво да је нпр. у Сједињеним Државама дозвољено подизање споменика вашем ђеду, док у Црној Гори није. С друге стране, нико не оспорава споменик вођи комуниста, Јосипу Брозу Титу у Подгорици, Главном граду Црне Горе. По Вашем мишљењу, да ли постоје двоструки аршини на дјелу и да ли је комунистички систем још увијек жив у Црној Гори, гдје се држава још увијек обрачунава са политичким дисидентима?

Наравно да постоје двоструки аршини. Љевица се увијек ослањала на двоструке аршине и лицемјерје да би индоктринирала своје сљедбенике.

Борба: На крају крајева, да ли би ова поставка ствари значила да бисте се и Ви морали одрећи насљеђа свог дједа, према том систему вриједности? Колико то може бити погрешно и опасно?

Ја сам веома поносан на свог дједа и на оно за шта је жртвовао свој живот покушавајући да постигне. Никада се не бих одрекао тог насљеђа!

Борба: У једном од претходних интервјуа, рекли сте да се никада нец́ете вратити у Црну Гору када сте видјели да је полиција Мила Ђукановиц́а дигла у ваздух споменик вашем ђеду. Међутим, може се рец́и да су ваши утисци о тој посјети били помијешани јер је 2.000 људи тада викало „Павле, Павле“ у његову част. Како се осјец́ате у овом тренутку у контексту поменутих догађаја?

То је било прије више од 20 година и мало шта се промијенило код Владе тако да сам и даље разочаран у оне који су на власти у Црној Гори.

Борба: Како оцјењујете тренутну ситуацију у Црној Гори? Режима Мила Ђукановиц́а више нема (барем у том облику), чини се да је ситуација мирнија, али и даље имамо забрану подизања споменика, баш као у вријеме ДПС-а…

Забрана за споменике се односи само на оне који се не свиђају Влади тако да видим мало промјена.

Борба: Какво је ваше мишљење о величанственим литијама, које је предводила Српска православна црква 2020. године, а које су довеле до пада режима Мила Ђукановиц́а? Да ли мислите да је Црна Гора у процесу опоравка и да ц́ете се у будуц́ности моц́и вратити у своју домовину?

Надам се и бескрајно бих желио да је Црна Гора у процесу опоравка, али последњи догађаји сугеришу да је то била само површинска промјена без суштинског значења.

Борба: Ваш дјед је био једна од најистакнутијих личности свог времена, без обзира са које стране гледали. Можете ли нам испричати причу или анегдоту о њему која вам је пренета током живота?

Па, као што већина и зна, он је оптужен да је сипматисао нацисте а што је апсолутна неистина. Како може неко ко је два пута био заробљен од стране Њемаца и који је два пута и побјегао да буде сарадник Нациста? Говоре и да је био носилац Жељезног Крста. Смијешно.

Ипак, најбоља прича коју имам је када нам је у посјету дошао Владе Дивац. Рекао ми је да је његов дјед био толико поносан што је Павле боравио у његовог кући после једне битке.

Борба: Према историјским подацима, Павле Ђуришић је највјероватније страдао у близини Јасеновца, највец́ег стратишта српског народа у 20. вијеку. У том контексту, како гледате на Резолуцију о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Матхаузен, коју је Скупштина Црне Горе изгласала прошле године? Тиме је постала прва земља на свијету која је усвојила резолуцију која се фокусира на геноцид над српским народом у Другом свјетском рату…

Павле је спаљен на ломачи у Јасеновцу а што су посвједочили моји рођаци који су у то вријеме били тамо. Чињеница да су чак и нацисти били згрожени са тактикама које су коришц́ене за мучење и убијање у Јасеновцу – говори све што треба да знате.

Борба: Шта бисте поручили младим генерацијама у Црној Гори и региону у вези са сјец́ањем на прошлост и породичном насљеђем?

Урадите дубоко истраживање истине јер је власт и историја увијек представљена тако да фаворизује побједника, не осврћући се на праву истину.

Борба: И за крај – да ли се Други свјетски рат икада заиста завршио у Црној Гори, на Балкану, али и у цијелом свијету?

То се преобразило у нешто злобније. Глобални комунизам против демократских слобода, и нажалост, изгледа да Комунисти побјеђују.

Шта је Ђуришић говорио у претходним интервјуима

Пол илити Павле Ђуришић један је од најугледнијих Срба у америчкој држави Аризона. Пол је унук чувеног, у пјесмама опјеваног четничког војводе Павла Ђуришића, али свој углед није стекао захваљујући свом поријеклу, већ као адвокат који је многим српским имигрантима помогао да стекну легалан статус у Америци и остану у њој да живе као пуноправни, а не као грађани другог реда.

Историја његове породице личи на сценарио за дугометражни холивудски филм, писао је амерички Сербиан Тимес. Ђеда су му убиле усташе у логору Јасеновац. Отац је као стонотениски репрезентативац Југославије, коме комунисти нису дали пасош, пребјегао у Италију за вријеме Олимпијаде у Риму 1960.године. По пресељењу у Америку његовој породици је деценијама пријећено смрћу, па су Павла и његовог брата морали да крију од наших људи и агената УДБА-е… О свему томе и многим другим стварима говорио је у ексклузивном интервјуу који је дао Антонију Ковачевићу, уреднику Сербиан Тимес и Сербиан Неwс УСА, а разговор је вођен у дому Ђуришића у близини Финикса, гдје живи са супругом и два сина, и у коме чува многе успомене и дјелове српске историје о којима се мало зна, а што Борба такође објављује у снимку испод.

У интервјуу који је раније дао Српским новинама 2016. године казао је да његово одрастање није било толико необично у Америци осим што нико није могао исправно да изговори његово презиме.

„Одрастао сам као Американац. Мој отац је бјежао од комуниста и желио је да мене и мог брата заштити од њих, тако да ни­сам васпитаван „српски“ у том смислу. Нисам ни учио српски. Тек касније, као тинејџер, постао сам свјестан ко ми је био дједа и почео сам да истражујем и постављам питања у вези њега. Сјећам се пријетећих телефонских позива од стране комуниста нашој кући кроз 1982. го­дину (да, чак и пошто је Тито умро). Такође се сјећам и црквеног раскола и како је мој отац изабрао једну страну, па је биста мога дједе у манастиру у Либертвилу због тога остала неодржавана годинама. Имао сам дакле прилично оби­ч­но детињство, али сам тек после прве посјете Србији 1998. почео да схватам колико је мој дједа био важан за многе Србе. Један власник зат­ворио је своју кафану само да би при­чао са мном. Давао сам инте­р­вјуе, видио своју слику и име у нови­нама. Иако сам био поносан на свог дједа, било ми је мало неугодно, јер ја сам ипак само његов унук. Ја нисам учинио никаква херо­јска дела попут њега, нити дао свој живот за краља и отаџбину као он. Дешавало се да, док сам одрастао, овдје сретнем људе који су се борили уз њега, неки су чак и плакали преда мном сјећајући се на те дане. Такође, имао сам прилике да сретнем и америчке пилоте које је мој дједа спашавао и то ми је и те како отворило очи“, говорио је раније Ђуришић у интервјуу Српским новинама.

Додаје да је његов ујак, Предраг Цемовић, један од задњих људи који су Павла видјели живог прије него што је био заробљен и убијен.

„Причао ми је како мој дјед није дозволио баки да га прати заједно са мојим оцем, јер је знао да ће се борбе наставити. Тако­ђе је причао да је дједа имао предосјећај о томе шта ће му се десити и да је послао ујака Цемовића назад. Ујак је имао само шеснаест година и Павле је по њему послао после­дњи поздрав баки Гори и моме оцу. Ја, отац и брат били смо 2003. у Беранама јер је било у плану постављање споменика мом дједи. Али, тог дана Ђукановићева полиција минирала је споменик. После тог догађаја ријешио сам да више не одлазим у Црну Гору“, казао је Ђуришић 2016. године.

Ђуришић је навео да су његовог оца стално пратиле тајне службе а нарочито када је постао тинејџер.

„Стално је био понижаван и исмијеван. Ипак, то га није сприје­чило да постане један од најбољих стонотенисера у Београду у то вријеме. Иако му никада није био из­дат југословенски пасош и није мо­гао да путује у западне земље, мо­гао је као спортиста да наступа у Бугарској, Мађарској и Румунији са својим тимом на турнирима. Године 1960. његов тим изнајмио је аутобус да би ишли да гледају Олимпијске игре у Риму. Његови пријатељи спо­р­тисти сакрили су га у простору за пртљаг и тако је успио да коначно по­бјегне. Чекао је у Италији шест мје­сеци све док ујак Цемовић (који је већ био у Америци) није успио да га упише на универзитет у Бафалу. Било му је двадесет година када је побјегао.

Милован Ђилас на веспи, и прича о бјекству из њемачког затвора
Он је подијелио и причу како је његов дјед упознао његову баку и када је пожелио да је пита за излазак.

„Тада је његов пријатељ био са њим на „веспа“ мотору. Тај пријатељ је био заправо Милован Ђилас. Друга прича односи се на његово бјекство из њемачког логора. Мно­ги не знају како је побјегао. Три дана се крио на дну мобилног пољс­ког нужника, све док га нису изније­ли из логора не би ли га ис­­­празнили. Три дана је провео ме­ђу фекалијама“, казао је Ђуришић.

Додао је да долази често на овај простор те да има породицу и у Србији и у Црној Гори.

„Први пут сам био 1998, а онда 2002 , 2003, 2007, 2009, 2012, 2013, 2014 и 2015. Године 2007. питали су ме да будем судија на избору за мис Ср­бије у Сава Центру у Београду и моја слика ујутру је осванула у нови­нама. Тог дана био сам на при­јему у кући америчког амбасадора поводом прославе 4. јула. Неко ме је потапшао по рамену и рекао ми да предсједник жели да разговара са мном. Борис Тадић и ја смо ћаскали десетак минута на травњаку америчког амбасадора, али он ме је ви­ше испитивао о томе зашто сам ја заправо ту и шта намјеравам. Пошто мој српски није био најбољи, мислим да му је лакнуло када је схватио да му нисам никаква политичка пријетња“, казао је он.

Присјетио се и првобитних дешавања са спомеником 2003. године и казао да после тог догађаја доноси одлуку да више не долази у Црну Гору.

„Ја, отац и брат били смо тамо јер је било у плану постављање спо­меника. Али, тог дана Ђукановићева полиција минирала је споменик. Цијеле недеље нас је пратила штампа и писала о томе. Ипак, те не­дјеље је одржан парастос у манастиру у близини Берана и двије и по хи­љаде људи је викало: ‘’Павле, Павле!’’ Ја сам тада потписао око двије хиљаде аутограма, а прије тога ни­­сам потписао ни један аутограм у животу. Поново радост и пониже­ње у исти мах“, закључио је Паул Ђуришић.

извор: борба