За принца Филипа Карађорђевића, наследника српске краљевске круне, претходна година је била пуна искушења, али и радости.

За пет година колико је прошло откако је одлучио да са супругом, принцезом Даницом, и сином Стефаном, пресели из Лондона у Београд, принц Филип је у јавности изградио имиџ и ауторитет човека који јасно и недвосмислено исказује своје ставове о најважнијим политичким и друственим темама и дилемама које море, а често и деле Србију.

За разлику од његовог оца, принца Александра, који је углавном ишао низ длаку властима, Филип је прилично гласно подржао студенте ризикујући да му режим ускрати одржавање дворског комплекса Карађорђевића, што се на крају делимично и десило.

Народ је препознао ту искреност и бригу за националне интересе, као и наша редакција, па је принц Филип Карађорђевић личност године у Србији по избору Сербиан Тимес.

Интервју тим поводом почели смо од оног што смо ми, али и принц, сматрали најважнијим…

Јавно сте стали на страну студената који траже правду за страдале у Новом Саду и тражили од државе да не спроводи насиље над њима…

-Као принц-наследник сам врло свестан своје улоге, која не припада дневној политици и страначким поделама. Али као човеку, родитељу и грађанину Србије, било ми је важно да изнесем свој став да Србији нису потребне додатне поделе.

Захтев за истином, правдом и достојанством не сме да буде својина ниједне политичке стране. То су темељи сваке државе која жели да траје, да се развија и да гради поверење међу својим грађанима.

Улога институција, али и свих нас који имамо јавну одговорност, јесте да у тренуцима напетости доприносимо смиривању, дијалогу и враћању поверења. Само друштво које уме да саслуша своју младост може да има сигурну будућност.

Недавно сте прославили краљевску славу Карађорђевића, а литургију је служио патријарх српски Порфирије… Не делите са њим политичке ставове, конкретно када је реч о студентима…

-Нашу цркву доживљавам као један од стубова духовног и историјског идентитета која је вековима чувала континуитет народа и државе, често у најтежим временима.

Улога Патријарха носи велику одговорност, нарочито у друштву које пролази кроз дубоке промене и изазове. Сматрам да Црква треба да остане простор саборности, дијалога и духовне утехе, изнад дневно-политичких расправа.

У временима подела, наша заједничка обавеза је да чувамо јединство, међусобно поштовање и разумевање. Без тога нема ни стабилне државе, ни здраве будућности.

Одбили сте да положите венце са дрзавном делегацијом приликом обележавања годишњице смрти Вашег чукундеде, краља Петра. Како сте доживели чињеницу да су Вас као Карађорђевића и наследника престола у протоколу ставили тек на 5. место у низу оних који су требали да положе венце? Шта мислите о том потезу власти, шта он показује?

-Однос државе према Карађорђевићима у последњих 25 година често је зависио од политичких околности и тренутних односа политичких актера. Међутим, верујем да зрела и самоуверена држава има снаге да изгради стабилан и достојанствен однос према сопственој историји, без обзира на политичке циклусе. То је најбоље разумео премијер Зоран Ђинђић који је имао изузетне односе са мојим оцем, визионарски став према династији Карађорђевић и улози коју има у савременом друштву.

Оно што је значајно јесте дугорочно уређење односа између државе и њене историјске династије, на корист институција,друштва и грађана у целини. Династија Карађорђевић не види себе као супарника држави, већ као њен део – као ресурс искуства, континуитета и међународног угледа који може да јој буде на корист.

Наша жеља је да доприносимо Србији кроз рад, знање, везе и симболичку стабилност, увек у служби државе и њених грађана.

Том приликом сте повезали наслеђе краља Петра са студентским протестима. Да ли мислите да би Ваши преци данас били уз народ или уз власт?

-Моји преци су увек настојали да интересе државе и народа ставе испред личних или политичких, чак и у тренуцима када су сами били власт.

У савременим демократијама, протести и различита мишљења нису претња стабилности, већ део друштвеног живота. Прави изазов настаје када се изгуби способност да се чује друга страна.

Борба за правну државу, одговорне институције и међусобно поверење треба да буде заједнички циљ, изнад подела. То је простор у коме друштво може да се уједини око будућности, а не да се дели око прошлости.

Неколико пута сте се обраћали јавности поводом Ћациленда, тачније шаторског насеља у Пионирском парку, у коме се налази нови двор, у коме су некад боравили ваши претци…Јесте ли икада добили неки одговор од надлежних?

-Моје обраћање јавности односило се искључиво на заштиту културно-историјског наслеђа и природних добара, која припадају свим грађанима Србије, без обзира на политичка уверења. Наша историјска баштина није питање тренутка, већ одговорност према будућим генерацијама. Драго ми је да су надлежни препознали значај очувања тог простора и донели одлуке које су у складу са интересом државе и да је демонтиран.

Упутили сте честитке новом папи Лаву XИВ по преузимању дужности, пожелели да не призна независност Косова и не дозволи канонизацију Степинца.

-То су поруке које одавно не слушамо од оних који би морали са их шаљу, политичара који воде Србију…

Колико је важно да се такве поруке емитују у свакој прилици?

-У међународним односима, доследност, симболи и континуитет имају изузетну тежину. Питање Косова и Метохије за Србију није дневно-политичка тема, већ питање међународног права, историјског наслеђа и основне правде.

Зато је важно да се о тим питањима говори смирено, аргументовано и увек у интересу државе, без обзира на политичке промене.

Поглавар Римокатоличке Цркве има снажан симболички утицај у свету и управо због тога је важно да поруке које се тичу међународног права и поштовања суверенитета држава буду јасне и принципијелне.

Са принцезом Даницом били сте ове године на помену убијеној династији Обреновић. Шта Вас је одвело тамо и какву поруку сте желели да пошаљете?

-Наша жеља била је да одамо поштовање династији Обреновић, као и свим српским династијама које су уткале себе у стварање и очување државе.

Српска историја није низ супротстављених породица, већ континуитет државности, жртве и служења народу. Свака династија, од Властимировића и Немањића, преко Лазаревића и Бранковића, до Обреновића и мојих предака Карађорђевића, дала је свој допринос слободи, суверености и идентитету Србије.

Време је да историју посматрамо као простор сабирања, а не раздвајања, да из ње учимо и црпимо снагу за будућност.

Осим онога што виђају у јавности, људи у Србији заправо и не знају чиме се ви бавите и од чега живите?

-Осим онога што виде у јавности, људи у Србији често не знају чиме се професионално бавим.

Годинама сам радио у међународном окружењу као аналитичар портфеља и тржишта акција у квантитативном тиму за акције, што ми је донело практично искуство у финансијским анализама, разумевању тржишта и дугорочном промишљању.

Данас сам професионално ангажован у међународној компанији ЈАН3, Битцоин технолошкој компанији која развија инфраструктуру и сарађује са појединцима, компанијама и државама на стратегији, едукацији и имплементацији решења заснованих на Битцоину.

Верујем да та комбинација искуства из традиционалних финансија и рада на Битцоин технологији може Србији да буде корисна кроз практичну едукацију, боље разумевање здравих економских принципа и доношење промишљенијих одлука и политика које се воде дугорочним интересом, а не краткорочним добитком.

Где тренутно живите и да ли планирате да се преселите у Стари двор, у коме живе Ваш отац и маћеха?

-Моја породица и ја смо се 2024. године уселили у кућу – депанданс који се налази у оквиру Дворског комплекса познат као Сламната кућа. То је био први објекат саграђен на простору данашњег Дворског комплекса када су то земљиште купили мој прадеда Краљ Александар И и прабака Краљица Марија. Они су Дворски комплекс на Дедињу купили са жељом да ту изграде приватни дом за своју породицу. Управо из Сламнате куце Краљ Александар је надгледао радове на изградњи данашњег Краљевског Двора. По завршетку изградње Краљевског Двора, Сламната кућа је коришћена као школа – учионица за краљевиће Петра, Томислава и Андреја, а потом и као уметнички атеље Краљице Марије. Данас у тој кући живимо Даница и ја са својом децом Стефаном и Маријом. За нас је то пре свега породични дом, простор у коме желимо да одгајамо децу уз свест о континуитету, одговорности и служењу заједници. Што се тиче пресељења у Стари двор, то нам сада није приоритет.

Да ли као престолонаследник добијате нека примања од државе Србије и колика су она?

-Ни мој отац ни ја не примамо лична средства од државе Србије. Држава издваја средства за одржавање Дворског комплекса као споменика културе, који припада свим грађанима и који је у власништву државе. Дворови су изграђени личним средствима мог прадеде Краља Александра И и конфисковани су од стране нових комунистичких власти 1947. године.

Наше породичне и приватне обавезе Даница и ја финансирамо сопственим радом, као и већина људи у Србији. Сматрам да је важно да однос према држави буде заснован на одговорности, а не привилегијама.

Како стојите са српским језиком, наши извори кажу да сте на добром путу да га у потпуности савладате?

-Учење српског језика ми добро иде, али српски није ни мало лак језик. Разумеће ме наша деца која одрастају у дијаспори, са којима имам много тога заједницког. Изазовно је децу научити и језику и идентитету своје земље док живите у иностранству, али није немогуће. Зато смо Даница и ја веома срећни сто наша деца одрастају у својој отаџбини и што им је српски матерњи језик.. Мој матерњи језик је Шпански, на шпанском сам прво проговорио и мислим да ми то у великој мери олакшава учење српског језика, у односу на људе којима је енглески језик први и матерњи језик. Највише учим управо кроз свакодневни живот, али и са децом и супругом.

А Ваша деца, којим језиком они говоре у свакодневном животу? У које школе иду?

-Српски језик је матерњи језик наше деце. Стефан је билингвалан и говори енглески, а тренутно учи и француски. Марија је још мала и за сада користи искључиво српске речи.

Поред тога што је Даница српкиња, а матерњи српски језик, важно нам је да деца одрастају укорењена у српску културу и језик, али и отворена према свету у коме ће живети.

Принцеза Марија је још увек мала, али да ли се наш будући краљ Стефан интересује за српску историју и актуелна дешавања, шта га највише занима, које су му омиљене теме…?

-Стефан показује велико интересовање за историју, како породичну, тако и националну. Веома је радознао и поставља много питања, што сматрам великом вредношћу.

Посебно га занимају историја наше Цркве и духовно наслеђе. Посете Хиландару и Високим Дечанима оставиле су снажан утисак на њега и допринеле његовом разумевању идентитета и одговорности.

Ове године сте први пут били у манастиру Хиландар са Вашим сином Стефаном. Шта сте понели кући као најдража сећања и успомене са тог путовања, шта ћете памтити до краја живота?

-Света Гора и манастир Хиландар за мене имају посебан значај. Ту је корен наше вере и темељ православља. Најдрагоценије сећање са тог путовања је Стефанова искрена радост и знатижеља. Његова пажња, питања и поштовање према светињи били су за мене тренутак великог поноса.

Тренутак када је изговорио Оче наш током литургије представља радост коју ћу заувек носити у себи. То су моменти који подсећају на смисао континуитета и одговорности коју носимо као родитељи.

Како проводите слободно време у Београду, у Србији, која су Вам омиљена места за шетњу, излазак, где идете на излете?

-Слободног времена, нажалост, немам много. Највише ми прија одлазак на Литургију у Топчидерску цркву и сусрети са људима после богослужења.

Ти разговори, једноставни и искрени, помажу ми да останем повезан са стварним животом људи и њиховим свакодневним бригама.

Колико се променио Ваш доживљај српског народа од како сте се вратили и започели живот у Београду? Ко се од тада више променио, Ви или Срби?

-Живот у Србији последњих пет година дао ми је прилику да много дубље упознам наш народ, његове снаге и изазове.

Путовања по земљи и разговори са људима помогли су ми да развијем снажан осећај припадности. Данас се у потпуности идентификујем са Србијом и њеним грађанима, што је искуство које се не може стећи на даљину.

Никада нисте били у Чикагу, обишли нашу дијаспору…да ли планирате долазак са породицом у скорије време? (Бтw, врло радо бих организовао Ваш долазак овде када се одлучите…)

-Посета Чикагу тренутно није у нашем краткорочном плану, али дијаспора за нас има посебан значај. Веза између матице и расејања један је од темеља дугорочне снаге Србије.

Радо ћемо, када се за то створе услови, посетити нашу заједницу и провести време са људима који Србију носе далеко од њених граница.

Да ли се, искрено, у дубини душе, и даље надате да би Србија једног дана могла поново постати краљевина?

-Размишљање о различитим облицима државног уређења, укључујући монархију, легитимно је у сваком демократском друштву. Таква питања могу да имају смисла само као израз слободне и јасно исказане воље грађана.

У земљама где постоји, монархија често има стабилизујућу и симболичку улогу, изнад дневне политике. Уколико би се Србија једног дана одлучила за тај пут, верујем да би то могло допринети институционалној стабилности и међународном угледу државе.

До тада, моја улога је да служим Србији у оквиру постојећег поретка, са поштовањем према демократској вољи народа.

За крај, замолио бих Вас да пошаљете новогодишњу поруку свим Србима у матици и дијаспори…

-На прагу нове године обраћам вам се са дубоким поштовањем и осећајем заједничке одговорности према земљи из које потичемо.

Србија није само простор омеђен границама. Она је заједница памћења, језика, рада и достојанства коју носимо у себи, ма где живели.

Нова година је прилика да обновимо веру у поштење, рад и међусобно разумевање. Будућност Србије зависи од свих нас – и оних који у њој живе, и оних који је носе у срцу широм света.

Нека нова година донесе више слоге, поверења и снаге да Србију градимо као земљу у коју се верује и којој се враћа – делима, поштовањем и љубављу.

Аутор: Антоније Ковачевић, serbiantimes