Иако је о Светом Петру Цетињском доста писано и говорено, не само код нас, него и код других народа, који су знали и умјели да оцијене његову величину, ипак неће бити сувишно да и овом приликом проговоримо неколико ријечи о овоме великоме јерарху, државнику и најзаслужнијем сину Црне Горе. Но, дјелатност овога нашег великана је многострука, те смо у даном случају у немогућности због краткоће времена да обухватимо читав његов рад на морално-религиозном, просвјетном, културном и политичком пољу, па ћемо бити принуђени да се задржимо на једном дијелу његовог дјеловања, са којим је учинио велики преокрет у животу овога народа.
Када је примио управу земље у своје руке, стање је у Црној Гори у сваком погледу било тешко. И ми, мирне душе, без икаквога устезања можемо рећи да ниједан владар ни архијереј у Српству није имао већих тешкоћа и препрека у извођењу великих задатака од Светог Петра Цетињског. Нијесу то биле обичне тешкоће са којима је лако оперисати и које је могао сваки смртник савладати. Земља је најмање личила на једну организовану државу. У њој није било никаквога поретка него је владало: унутрашње самовлашће – анархија: ако се тако смијемо изразити; до максимума су избијали: племенска индивидуалност и сурови горштачки менталитет. Највећа опасност, зло, које је поткопавало Црну Гору, а са којим је Петар I требало да се бори, били су крвна освета и племенска разрачунавања. То стање поправити и завести ред у једној таквој земљи, лијечити рак рану као што је крвна освета, а од које је Св. Петар највише страховао, био је врло деликатан и тежак посао, још треба додати и то, да је земља била стије шњена од велике турске силе и да је свакога часа пријетила опасност да буде покорена и уништена. И она је у таквом грозничавом стању очекивала ко ће је спасити – очекивала је свога спасиоца.
Зар ово није био тежак проблем, проблем који је само човјек ненадмашивих духовних квалитета, са чврстом вољом, великим духом, несаломљивим карактером, беспрекорним и богоугодним животом и скоро беспримјерним самопожртвовањем могао ријешити? А такав је био Св. Петар. Промисао Божји је хтио, да човјек са оваквим душевним особинама, што их је имао као мало ко, узме крмило у своје руке и да рукује са судбином земље, којој је пријетила опасност да изгуби све оно што је свето и Богу угодно: вјеру и слободу. Овај велики пастир и истинити јеванђелски ревнитељ, који се с правом може назвати наследник Св. Саве, чим је дошао на управу, започео је своју мисију за добро и напредак свог народа и залагао се свим својим бићем за њега скоро пола вијека. Као што рекосмо, његова дјелатност, као политичког господара и митрополита црногорског била је разноврсна, па ћемо се ми у кратким потезима осврнути на његов рад око мирења завађене браће и у завођењу мира у земљи.
Крвна освета се била зацарила у свим крајевима земље и страсти су расле из дана у дан, тако да су њени синови у међусобним свађама и разрачунавањима падали сваки час као снопље. И није ни чудо што неки говоре, иако је то претјерано, да је крвна освета покосила више људи него што их је пало у борбама са Турцима.
Св. Петар је добро увидио да овакво стање води земљу само пропасти. Да би је спасио и подигао на једну завидну висину, он се није много предомишљао, нити је тражио модусе помоћу којих ће то извести, него се одмах дао на посао. Наш „СВЕТИ ВЛАДИКА“, како га је народ још за живота звао, није жалио труда ни муке само да би измирио завађену браћу, искоријенио дивље особине, оплеменио њихову душу и завео мир у земљи. Колико је предано, а упркос свим тешкоћама, на које је наилазио, радио за свој народ, најљепше нам говори он сам у једној својој посланици упућеној Брђанима гдје каже: „И колико сам труда и муке од почетка до сад претрпио, то само Бог знаде“. Његова неизмјерна пастирска љубав, преданост и пожртвовање мало имају равна. Ево како нам он о овоме говори: „Нијесам искао своје сопствене користи и течења него сам оставио цркве и манастире и све црквене и манастирске домаће послове. Заборавио сам и моју душу и моје здравље, а пријенуо за вас и за другу браћу Црногорце, да не изгубите, него да уздржите своје поштење и славу… коју ви је Бог даровао мимо свакога народа на свијету“. Велики наш владика заборавља на себе, на своје здравље и душу, и сав се попут Апостола Павла предаје и посвећује општим народним интересима, и како он сам вели „пријенуо“ је за свој народ, само да би га спасио од међусобног крвопролића, те у
држави завео општи мир и ред, и очувао ону славу и поштење, које је Бог дао његовом народу. При извођењу овога великога дјела Св. Петар се није служио средствима којима су се служили други владари. Никада није у свом животу употријебио физичку силу, да би неко започето дјело привео крају. Он је добро знао да је физичка сила пролазна и немоћна. Његова духовна сила, његова духовна ријеч и богоугодни живот, били су довољни да утичу на црногорски народ и да омекшају и облагороде срце њихово.
Зар би могао један човјек као што је био он, благородне хришћанске душе, заводити мир насилним путем. Не само то, него је он, врло ријетко и у крајњем случају када већ нијесу помагали: очински савјети, блага ријеч и непрекидна преклињања, да живе у слози и љубави, проклињао страшним именом Божјим онога који га није хтио послушати. Дакле, овом средству је прибјегавао после савјета и указивања на последице које могу наступити, ако не буду живјели у братској слози и љубави. Његова клетва је јако утицала на народ, и није човјека било у Црној Гори, који није вјеровао у велику моћ његовога проклетства, те се чак и данас у нашем народу са особитим страхопоштовањем прича о њој. То је та крајња мјера и сила коју је наш светитељ употребљавао, да би измирио завађену браћу, искоријенио свако зло које би се појавило и завео мир у народу.
Св. Петар, док је био млад стално је путовао у народ и учио га како ће живјети у братској љубави. Никакве га тешкоће нијесу могле спријечити да предано ради на њиви Господњој. Овај богоугодник, пјешице, без икаквих превозних средстава, путује по сурим кршевима Црне Горе, проповиједајући мир и јеванђеље. Наука његова била је у сваком погледу сагласна са личним животом, и заиста бијаше: „Добар пастир, јер што каже ином и сам својим потврђује чином“.
Учећи Црногорце да живе у међусобној љубави, он тражи од њих да не чине зла ни другим народима. Савјетује им да ни Турке не убијају, јер су и они од Адама и Еве и створови Божји. Васпитан у јеванђелском духу и остваривши мир у души својој, он жели да га оствари и пренесе у душе браће своје. Његова миротворна дјелатност је оставила дубок печат на душу народа ових крајева. И он је успио да од једног народа, који је био на врло ниском моралном и културном ступању, створи такав народ, коме се дивио сав културни свијет. Његов апостолски рад, самопожртвовање и преданост за свој народ су од неоцјењиве вриједности, тако да су му завидјели сви велики људи тадашње Европе. Велики миротворац је овакав успјех постигао само зато, што му се рад само заснивао на високим јеванђелским принципима. Зато што је он сам у себи, у својој души, остварио мир. Он је правилно схватио Христове ријечи: „Благо онима који мир чине, јер ће се синовима Божјим назвати“. И заиста се он несебично трудио и уложио све своје моћи да га и оствари у чему је и успио. И данас би, када пријети опасност читавом човјечанству да загази у крвопролиће, били потребни овакви апостоли мира, као што је био наш светитељ. Овакве апостоле и тражи човјечанство.
Па, рећи ће неко, и ми данас имамо великих људи, који се залажу за мир. Неоспорно да има. Ми знамо има већ двадесет година како се непрестано ради на остварењу мира међу народима. Сазивају се честе конференције мира. Али нажалост оне нам не доносе скоро никаквог позитивног резултата. Ово је једна
непобитна чињеница која се не може оспорити. Погледајмо како се грозничаво и поред свега тога наоружају европске државе и такмиче се, која ће пронаћи неко страшније средство за уништење народа.
Станимо мало и упитајмо се зашто се данас не може мир остварити међу народима? На ово питање није тешко одговорити. Зато што немамо мира у душама нашим. Зато што смо се удаљили од највећег учитеља мира Исуса Христа.
Два пута су пред нама, пут добра и пут зла, и сад од нас зависи, који ћемо од њих изабрати. Пут који води Христу, или пут који води нашем уништењу – пропасти. За што да се опредијелимо? За рат или за мир? Ни за рат ни за пут ка пропасти, него идимо за оним који је мир донио на земљу, за Христом Спаситељем и тек тада ће имати међу нама мира, братства и љубави. Зато вратимо се највећем миротворцу Господу Исусу Христу, вратимо се правоме хришћанству, кога је Он основао и живимо по његовј науци и приближно као што је живио Св. Петар Цетињски, за кога с правом каже један наш угледни просвјетни радник, да је био: „Светитељ још за живота, владар без пријекора, чувар храма Господњег без примјера, дипломата први свога доба, патриота у најширем смислу и отац свога народа“, и само ћемо на тај начин остварити мир међу народима.
Свети свештеномученик Спасоје М. Павићевић
(„Говор свештеника Спасоја М. Павићевића, суплента Богословије, одржан у Цетињској богословији на дан школске славе 31. октобра 1938. године; првобитно објављено у ПАСТИРУ – Органу свештеничког удружења Православне епархије црногорско-приморске, Год. III, Св. 2, стр. 56-60, Цетиње, октобар–децембар 1938. године.)
Свештеномученик Спасоје М. Павићевић је рођен 1908. године. Предавао је у Цетињској богословији од 11. октобра 1937. до 27.јуна 1944. године. Крајем 1944. године, пред најездом комуниста, јереј Спасоје Павићевић одступио је из Црне Горе са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем Липовцем, свештенством и вјерним народом. Убијен је од комуниста 20. маја 1945. године у Словенији, и до данас му се не зна ни гроба ни мрамора.
(Приредио мр Александар М. Вујовић,
