Пише: Милија Пајковић

Сјеверни крак Лима, онај који се протеже од главног моста у Беранама, ка Талуму и ка улазу у Тивранску клисуру, сређује се увелико – с обје стране граде се камене обалоутврде, са шеталиштем изнад, са клупама, додуше бетонским, али са зачуђујуће мало степеница које воде до самих обала. Такав облик зауздавања ријека и рјечица је уобичајен у свијету, али је међу њима мало таквих  као што је Лим, љепотан с плавим и бистрим очима! Те ријеке са кејовима немају његову дивљу љепоту, боју, а ни бистрину.

 Зато се и само по себи намеће питање – да ли смо могли без таквог спутавања природног тока Лима, који је додуше свих ових потоњих година прилично уништаван вађењем пијеска и шодера грађевинским машинама, али је он све то сређивао кад би се жестоко наљутио у касну јесен и у рано прољеће? Ако и некако прихватимо да је то требало да се уради, понајвише због сигурности беранских насеља наниже, затим и због угођаја за све становнике беранске долине, што је за сваку похвалу, треба, ипак, прихватити и чињеницу да те новије насеобине никако нијесу требале да никну на тим мјестима, па би природа остала сачувана и Лим не би ником наносио штету, поготово због тога јер је то све његово и ничије друго.

Ова замисао која се остварује, а треба да се у потпуности оствари до децембра ове године, може се и објеручке прихватити, највише због шетача, бициклиста, породица, заљубљеника у ријеку, али и мјештана Талума и Просина  (Харема). Понајвише због тога, јер неће бити више смрдљивих и нечистих отпадних вода, сметлишта и што ће упоредо нићи и његовани зелени појас, али и улична расвјета коју су у првом налету једноставно заборавили. Та и таква слика чини већ тај дио Берана и градском цјелином и то је све у реду!

 Међутим, гласине, а надамо се да су само то и ништа више, да ће се сличним радовима напасти и јужни дио од главног моста и том приликом уништити, поред осталог, и опште беранско добро, чувена Плажа код моста, не д‌јелују нимало охрабрујуће и злослутно наговјештавају  уништење једног препознатљивог, а природног изгледа тог дијела Лима. Радови и закопавања у шодеру су видни, али остаје нада да ће и бити затрпани и враћен првобитни изглед тог дијела и плаже. Кад станете по средини моста и погледате у том правцу угледаћете зеленило са обје стране, таласе и таласиће који мигоље преко милутских хриди, угледаћете бјелутке, сјетићете се како сте бацали пловке преко површине Лима, такмичивши се чија ће се најдуже и задржати на њој, намах осјетите душу нашег Лима, а они старији подсјете се, између осталог, и некадашњих гужви у беранском биоскопу, гледања вестерна и оних легендарних сцена када преко ријека газе каубоји и Индијанци, уз добру музику, ожежени сунцем или освијетљени мјесечином, управо као да то чине преко тог лимског газа, ка лушким луговима…

Приче да све то треба да учврсти ноге моста нијесу баш исувише умирујуће, јер се то може средити и на други прави грађевински захват, а да не штети ником и да не захвата уопште површину плаже.

Тај јужни дио Лима је већ обезбијеђен цестом и плочником-шеталиштем са њене обје стране, додуше ужом од прописане ширине, и називају је погрешно заобилазницом, иако ништа не заобилази, него улази право у средину вароши, још мало па и у главну улицу. А права заобилазница, која заобилази град и вијуга испод Печичког, Лужачког, Богавског и Долачког брда, која су, у ствари, једна цјелина, постоји одавно и можда је и прва она права у Црној Гори!

Надам се да ће грађанке и грађани Берана, као и свих осталих предграђа, околних насеља и села, нарочито они који су вољели и воле да се купају на том мјесту, да скачу са моста, гњурају, да се баве риболовом, да се спустају са породицом, највише са д‌јечицом, у погодно вријеме током цијеле године до саме обале, гд‌је се и одржава пливање за Часни крст на Богојављење, уз бројно присуство вјерника и остале публике, без обзира на вјерску припадност, гд‌је пристају учесници Шлауфијаде и Лимске регате, схватити да би то значило и просто окивање Лима, нестанак омиљене плаже, па иако се ради о камену, а оно ничем не води, до уништењу нечег што треба да буде под заштитом свих нас, јер је Лим дио нас, нашег бића, наш сабрат, који помно прати наша д‌јетињства, младост, зрелост и старост…

Не постоје инжењери, архитекте и остали који могу да ме убиједе у исправност таквог наума, јер беранска плажа код моста није за окивање, а ни Лим, и то одатле, па тјерај докле хоћеш ка југу, одакле нам и долази. А ако су жељни даљег рада, онда могу од ушћа Бистрице у Лим, развући ужу асфалтну траку само за пјешаке, шетаче и бициклисте и то правом линијом, уз обалу, а без утврда, и то све до краја беранског атара – до Марсенића Ријеке…

Фотографија: Плажа, приватна архива; обрада: Милија Пајковић

Фотографија: Милија Пајковић