Беранска гимназија, родитељски, заштитнички, рођачки и пријатељски наклоњена према свима без изузетка, чак и према онима који је нијесу превише вољели, јер су биле пуке незналице и понављачи, носи на својим плећима сто једанаест љета, јуначки пркосећи времену, сунцу, кишама, сњеговима и вјетровима. Током зимског и љетњег распуста, заогрнута снијегом-памуком, а за вријеме врућина јаром која исијава изнад њеног крова, обавијајући га као некаква измаглица, сањари ушушкана у окружењу великих липа са раскошним крошњама и борова, окренутим ка Јасиковцу и Смиљевици.
Отуда, иза тих силних брда сунце стидљиво помаља чело, започињући тако своје сличугање по плаветнилу, застајкујући привидно на сред небеса, да би на крају дана изненада склизнуло иза првих висова прелијепе Бјеласице, управо као малишан кад заврши свој последњи спуст санкама или сличугама за тај дан.
Зграда гимназије је настала љета 1930. – ог на мјесту старе, дуге, једноспратне грађевине са десет прозора, четворо врата са чеоне јужне стране и с кровом прекривеним шиндром од осам редова, а с јужне је имала настрешницу готово цијелом дужином; тај простор је кориштен као дрвљаник. На тој страни је остављен један прозор због свјетлости. У ствари, спојене су двије ружне, неугледне и неусловне грађевине, у којој су се прије налазиле турске школе, иптиадија и руждија, и била је окренута у правцу сјевероисток-запад.
Нову, уистину красну, у правом европском маниру, осмислила је архитекта Анка Зечевић. Она је била супруга дипломираног грађевинског инжењера Ивана, који је рођен 1894. године у Веруши. У Београд је због школовања стигао 1907. године, а матурирао је у Другој београдској гимназији; учествовао је у балканским ратовима у редовима српске војске, а занимљиво је да је његов рођени брат Радивоје у истом рату био припадник Љеворечког батаљона Црне Горе и одликован је Златном Обилића медаљом. Иван Зечевић је, између осталог, творац путног правца Колашин-Јаблан. Београђанка Анка је студије завршила мјесец дана након удаје за Ивана.
Први гимназијски предавачи били су Иво Ипшић, који је предавао калиграфију, зоологију и хигијену, Коста Костић је ђаке уводио у тајне српског језика, а уједно је био и управник; Михо Доманџић је предавао цртање, географију и математику и, коначно, Прокопије Панто Пајковић Вековић, први предавач из беранског краја, предавао је вјеронауку.
Занимљиво је и то да је први управник гимназије послије 1945. године био Михаило-Баћо Пајковић, Пантов рођак, географ и професор чувене Педагошке академије са Цетиња.
Једна од посебних одлика ове значајне беранске образовне установе, јесте та да су у њој службовали многи врсни и стручни предавачи, који су оставили посебан траг, онај који се не смије никако заборавити. Несебично су бринули да њихови ученице и ученице добију знање, али су били брижни и за све остало, управо као да су им род рођени.
Дуга је ниска таквих предавача, а бићу личан и споменућу само оне који су ми предавали, па макар и једно полугође или су, пак, замјењивали неког на одређено вријеме, а који су то, наравно, и заслужили. Не због тога јер су ме оцјењивали високом или добром оцјеном, него само због тога што су поштовали посао којим су се бавили, предајући му се цијелим својим бићем, недовољно награђени због тога, а с пуно бриге за нас и око тога како да нам најбоље пренесу своје знање.
Готово свако од њих заслужује посебну причу, али није наодмет да их одсликам сасвим кратко, тек толико да схватите њихов однос према настави и нама, без неких посебних детаљнијих осврта на њихову цјелокупну личност и радни опус. То је, уједно, и један од начина да буду отргнути од заборава, али и да послуже као примјер будућим генерацијама предавача.
Рада Зоњић, доцније удата за професора француског језика, замјеника управника школе Рајка Богојевића, била је једна, уистину, права госпођа, ведра, насмијана, са исцрпним познавањем српског језика који нам је и предавала. Уливала нам је жељу да читамо и читамо. Једва смо чекали њена предавања, па чак и испитивања, а поред урођене отмености красила ју је и правичност у оцјењивању. Посебно је цијенила оне који су вољели да читају штива мимо уобичајене лектире. Уживала је кад би схватила да неко размјењује књиге с друговима и с другарицама, кад неко одлази редовно у Градску библиотеку.
Друга истинска госпођа била је Лепа Шекуларац, чија је мајка, Станика, родом из Призрена, била секретар Друге осмогодишње школе, а отац Милета учитељ. Предавала нам је хемију, а иако је дјеловала строго, све је то било само због једног циља – да савладамо градиво онако како и треба. И она је, као и уосталом скоро све професорице, наставнице и учитељице, водила и те како рачуна о гардероби, па су изгледале као да су сашле са модних магазина тог времена, времена плисираних сукњи, ципела и ташни од праве коже, костима и зимских капута.
Мило Бошковић ми је предавао мало, али сасвим довољно да схватим његову величину и као човјека и као пјесника-писца. Нема везе што сам и на писменом и на усменом из српског језика добијао, како је он то сликовито говорио ,,петицу велику као врата“! Могла је то бити и двојка или тројка, али је он био такав какав јесте – правичан према свима, тих, али не само због болести која га је опрхвала, него по природи, био је благородан.
Српски језик ми је предавао и Милош Вулевић, чија ми је супруга Беба предавала музичко васпитање током школовања у осмогодишњој школи. И он је био начетог здравља. Био је, ван сваке сумње, истински стручњак и познавалац књижевности и лингвистике, и сам доцније писац, а такође и правичан у оцјењивању. Да ли да споменем, а да не зазвучи онако како не треба, да сам и код њега имао чисте петице и на усменом и на писменом. Знатно касније његов син Бошко-Боле тренирао је код мене атлетику и бацао је успјешно копље…
Војо Недић, иначе, Печичанин, веома кратко ми је предавао српски језик, неког је, колико ме сјећање служи, замјењивао. Његова супруга Рабија је била учитељица једну годину мојем брату Србу у Лушцу, у који смо стигли из Берана. Сјећам се његовог упита ђацима ,,Три питања, молим“, који је постављао сједећи на слободној клупи, са преплетеним шакама на кољенима, уз посебно помјерање палчевима. Био је, све у свему, добродушан, и одличан познавалац граматике. Његов син Предраг Прешо био је једно вријеме са нама на студијама у Београду, на Звездари.
Момчило Зика Томичић, ем ми је био комшија, а ем и сестрић мојег оца – наиме, Зикина мајка била му је рођена сестра од стрица. Био је међу првим беранским падобранцима, волио је лоптање и да свира на хармоници на дрвеној клупи код бунара, испод веома старог ораха комишанца. Предавао ми је физику, коју сам морао знати као да га никад нијесам срео у животу. Био је добродушан, веселе нарави и одмјерен у односу према ђацима. Оженио је Дару Бабовић са Луга, наставницу руског језика, придружујући се бројним лужачким и беранским просветарским браковима.
Веселин Венцо Вуковић био је још један Лужачанин. Насмијан, господског држања, учио нас је тајнама географије, не захтијевајући превише, али тражећи основно знање и познавање ријека, потока, брда и планина, низија и висоравни. И он је волио лоптање, а ишао је пјешке на посао из горњег дијела Лушца главним некадашњим Горњоселским путем, који се из Берана извијао поред старе пилане, уз лужачко брдо, преко прве велике заравни, па се затим пропињао ка Овсинама и Барама. Венцова супруга је постала Деса Нововић, професорица социологије, родом из Цецуна код Андријевице…
Географију ми је предавао и Јакуп Рамусовић, чији су синовци, који су се доцније преселили у Београд, а највише Суљо, играли са нама разне игре, као и лоптања у стрмом сокаку који се спустао право на зараван поред Лима, гдје су суботом продавали товарна дрва. Запамтио сам његов масивни украшени златни прстен који је свјетлуцао док нам је показивао на шупљине и стрмине наше домовине. Његова супруга Бедра била је секретар гимназије.
Данило Дашо Јолић је био заљубљеник у умјетност и предавао ми је историју ликовне умјетности. И сам сликар основао је ликовну секцију и давао је велики подстрек оним за које би оцијенио да су предодређени за сликање и цртање. Штампао је и прву скрипту за историју умјетности у којој смо сазнали за тајне пећине Алтамире у Шпанији и њене зидне цртеже разних животиња, као и о многима сликарима и цртачима. Кад сам га посјетио послије много и много година у његовом топлом дому на Лисијевом пољу, недалеко од Берана, одмах ме препознао. Није му било тешко да у позним годинама напише нешто о мојем цртању и цртежима за моју самосталну изложбу. У међувремену је завршио и студије права и још више проширио своје ионако високо образовање, а оно опште посједавао је одавно.
Са математиком сам кубурио од раних школских дана због немарности и лошег педагошког става једне учитељице, која се убрзо одселила из Берана, а доласком нове промијенило се набоље. Током гимназијског школовања трудио сам се да знам онолико колико и треба. Међутим, кад ми је једну годину предавао добри Ђоко Аковић из Луга, са десне обале Лима, математика ми је постала драга, знао сам и више од онога што ми је било неопходно. Тако сам почео да добијао високе оцјене, као и на писменим задацима. Један од разлога због тога је био тај што је професор Аковић био врсни предавач, па сам све брзо схватао и прихватао и зато што није било оне пословичне строгости која ти убије вољу за ту врсту науке. Док је већина ђака злопупотребљавала његову доброту и мирноћу правећи разне несташлуке на часовима, био сам миран управо тада и отуд и све то. На часовима строгих предавача исти ти су били мирни као дјевојчице, управо како зна да буде често и изван школе, у обичном животу.
Добродушни и изузетно тихи Владимир Мартиновић предавао ми је руски језик. Прије тога, једно вријеме је службовао у Другој основној школи и дружио се са мојим родитељима. Сјећам се тог раздобља као да је било јуче – мој брат Србо је добио за одлично учење књигу ,,Трнова труба“ од Вељка Мартиновића, држао сам је у руци и силазио сам низ степенице из правца улаза у фискултурну салу. Сустигао сам Влада, пошто је он ионако споро ходао и наравно јавио му се. Погладио ме по коси и загледао се у књигу. ,,Па то је књига од мојег рођеног брата Вељка који живи и ради на Цетињу. Иако сте вас тројица одрасли у разним градским улицама, ипак ћете схватити и разумјети те приче, јер волите и село и природу“! Његова кћерка, добра и вјечито насмијана Споменка, студирала је са нама у Београду и била је и на Звездари. Његова супруга Зека била је учитељица, а син Бато се од раног љета до Преображења није мицао са лимске плаже у близини. Једном приликом, кад сам путовао чувеним возом од Бијелог Поља према Београду у купеу са мном је сједио, поред осталих, и један Цетињанин. Кад се представио као Мартиновић помислио сам да је из Бајица. Међутим, рекао ми је да му је отац из Краља испод Комова. Кад сам га упитао да се случајно не зове Вељко, није крио велико изненађење.
По многим наводима Душан Вељић, Долачанин, који се настанио у Беранама, професор музике и музичког васпитања, први је из нашег краја који је завршио студије на Музичкој академији. Био је тих, насмијан и добар, а и они које није занимала претјерано музика морали су да науче ноте, а понекада и да запјевају. Било је вријеме фестивала, разних путујућих музичких приредби, многе су одржаване на стадиону малих спортова у самом језгру Берана, па смо скидали мелодије које су нам се допале, а то је годило добродушном Дују.
И Саво Зоњић је био пријатељ мојег оца, родом испод предивних Комова. Оцјењивао ме из математике оном оцјеном која ми је била и довољна, не замарајући ме претјерано сабирањем, одузимањем, дијељењем, децималима, али, онда кад би се увјерио да знам. И он као и Ђоко није био строг као већина математичара и зато су га ђаци цијенили. Код Сава сам се и један дио љета припремао да се не оклизнем из математичког знања код оних строгих предавача, а, богами, и ,,танких“ по понашању и педагошком ставу.
Још један предавач родом испод Комова, али са друге, оне западне стране, из Бара Краљских, а поријеклом из Краља, био је тада млађани Драган Лекић, који је од ОТО – а, општетехничког образовања, покушао да направи озбиљнији предмет, па смо стварали, мајсторисали. користећи разне материјале, највише шпер плочу и дрво, шегајући маленим танким шегама, растегнутим између металних држача, понајвише у радионици у дворишту. Његова супруга је, у међувремену постала, Миланка Анђић, професорица математике, тако да су се придружили оним учитељско-наставничко-професорским, беранским браковима…
Јездимир Јездо Ћулафић ми је предавао физику – сређене и увијек зачешљане и зализане фризуре попут неког извођача твист музике, у тамном одијелу с краватом, изгледао је као да ће да запјева неки хит, а не да предаје о законитистима физике. Са посебним и здравим смислом за хумор, оним нашим правим, уносио је живост и смијех у учионицу. Захваљујући њему и Зики Томичићу заволио сам још више тај предмет, јер смо моја браћа и ја раније направили и скице за телескоп, дали му назив и гутали математичко-физичке часописе. Његов син Љубо тренирао је код мене атлетику заједно са својим друговима Дејаном, Ивицом, Слађом, Зораном и осталим.
Лужачанин Урош Букумира, падобранац и једриличар, предавао ми је логику. Говорио је тихо и цијенио је знање и марљивост, па га је и награђивао високим оцјенама. Иначе, за Лужац се говорило, у фигуративном значењу, уочи Другог свјетског рата – ,,тридес’ кућа, тридес’ министара“. И уистину, не само тада, него и послије рата могао се подичити великим бројем школованих и интелектуалаца, а међу њима је било и доста учитеља, наставника и професора.
Мило, Милета и Милка Кнежевић били су из Будимље. Мило ми је једно вријеме био и разредни старјешина, прави педагог који је цијенио нечије знање и рад, а уз то и свога посла, а разне познате личности, војсковође и владари добијали су посебно значење захваљујући његовим занимљивом предавањима. Имао је обичај да пита нешто старије ђаке, које је вјероватно видио да негдје пуше по улици или у неком буџаку – ,,Пушиш ли?“. Овај би покуњено признавао свој тада непристојан и забрањен чин на јавном мјесту за младе – ,,Пушим“. Мило би му наглашено напоменуо – ,,Пуши, али купуј“! То је значило у пренесеном значењу да не пуши, јер одакле ђаку пара да купује шкатуле цигарета. Видјели смо се последњи пут на прозивци поводом годишњице матуре.
Милета и Милка су били супружници. Милета ми је предавао предвојничку обуку, производ новог друштва. Бранили смо отаџбину од разних непријатеља, а да би били још спремнији Милета нас је водио на гађање из малокалибарске, али и пушке М-48, право у Сушицу иза манастира Ђурђеви Ступови или на Балабанду, испод зграде у којој се налазила и прва радио-станица, гдје смо циљали у мете постављене испод брда на његовој источној страни. Милка ми је предавала ОТО, била је ћутљива, али и правична, иако си због њеног предмета могао и да поквариш коначни успјех у учењу.
Звездана Осмајлић, родом из Србије, а из беранског предграђа Луге, предавала ми је социологију. Била је тиха, усресређена на то да улије ђацима знање, одлично је предавала, а испитивала је без неког реда, не по редоследу у дневнику. Зато је била и омиљена и вазда је била ведрог духа и насмијешена. Њен супруг Вуле такође је предавао у гимназији и то историју. Њихов син и кћерке студирали су доцније у Београду и били су са нама на Звездари,
Андријевчанин Михаило Мишко Вукићевић ми је предавао физичко васпитање. Омален, хитар, направио је озбиљан предмет од физичког – морали смо да носимо бијеле трико мајице, црне шортсеве, патике; радили смо на круговима, у партеру, на коњу с хватаљакама, јер нам је многима био узор прослављени Иван Церар, трудили смо се да прекобитом прескачемо козлић, да се рвамо, боксујемо, скачемо удаљ на залетишту код радионице, скачемо увис у сали гдје је данас зборница, преко канапа затегнутог на крајевима оловним утегама и доскачемо на танку стару струњачу, да спринтамо на шљунковитој стази поред болничке ограде, да играмо лопте, кошарке и рукомет. Није се одвајао од свеске у којој је записивао све наше резултате.
Руски језик ми је предавао и млади професор Милош Недовић из Пријелога, подбјеласичког села, у којем се налази познати Самоград. Није превише тражио од ђака, само основне чињенице, али је цијенио ако неко зна да рецитује Јесењина и била му је сигурна оцјена више у односу на познавање граматике. Не сјећам се да је повисио глас на неког, па иако су поједини схватали већ тада да им тај језик неће много бити потребан, сем читања и стручног усавршавања у техници, једва су чекали доброћудног и мирног професора Недовића.
Драгомир Драга Петрић ми је предавао историју. И то на занимљив начин, Имао је карактеристичан стални осмјех и сав је исијавао добродушношћу. Омален, а хитар уживљавао се у старе битке преносећи нам дух Картагине, Рима, Хелена, Александра Македонског, не заборављајући ни нашег великог цара Душана. Његова супруга Јелица Јелка била ми је три године учитељица, док сам учио у основној школи, која се налазила тада у гимназијској згради.
Бучичанин Будо Мићовић ми је предавао латински језик. Био је пријатељ са мојим оцем, предавали су једно вријеме и у истој школи, али и са стрицем Божидаром, који је раније предавао латински и њемачки језик, такође, у гимназији. Био је добродушан, тих и омиљен код ђака. Кад би зазвонило звоно оглашавајући завршетак часа, волио је да каже ,,acta est fabula“, што је значило ,,представа је завршена“.
Многи из моје генерације, али и из других, готово да су заборавили професора из Србије који је предавао историју и социологију. Био је то Раденко Богићевић из Ариља. Живо га се сјећам јер је волио да ми се обраћа, пошто је био пријатељ са једним мојим рођаком, Радомиром, такође, просвјетним радником, који је живио и предавао у Крагујевцу, а то је знао да и напомене и током часа и у другим приликама. Предавао је занимљиво, са доста примјера и није био превише строг. Био је средњег раста, плавкасте ријетке косе и увијек у карираном сакоу. Становао је у згради изнад Хусове гвожђаре. У међувремену је додао својем презимену Хаџи, јер постао ходочасник до Јерусалима.
ОТО нам је нешто мало предавао и Спасоје Мишко Јокић, који се потом одселио за Херцег Нови. Добар, миран, вриједан, вјечито у плавом мантилу, па нам је остао свима у дивној успомени. Сјећам се да смо правили макете зграда и кућа. Једна од његових сестара, иако старија неколико година од мене, била је са мном у истом одјељењу у основној школи, а друга Веса, била је позната беранска фризерка за мушкарце и жене која је пекла занат у чувеној бријачници код Дуја Шебека и у бријачкој задрузи у главној улици,
Милосав Стијовић са Полице, са Машта, био је ћутљив, намргођен, прави математичар. Међутим, показало се да је то само маска, јер је, ипак, имао разумијевања за исконски страх ученика од тог страхобалног предмета, па и није био превише строг у оцјењивању.
И, коначно, ево и приче о Слободану Томовићу, професору, доцније и доктору наука, који се ђацима обраћао са ВИ!
Висок, занимљив, горштачко-градских црта лица, измијешаних тако као да их је неко одабирао и направио прави њихов сразмјер, са шеширом на глави, у одијелу, с обавезном краватом, с јесени у бијелом мантилу, зими у тамном дугом капуту, угланцаних ципела, одисао је госпоштином ма гдје се појавио. Није дозвољавао себи да макар на трен не буде прикладно обучен и обувен. Предавао је философију и логику, и то у вријеме кад су те предмете свим силама покушавали да обоје у боју новог друштва, која је под окриљем својег утопистичког учења згртала богатства. Свим силама се опирао таквом погледу на философску науку и настојао је да сачува њен изворни облик.
Професор Томовић је рођен у Планиници код Матешева, у колашинском округу, у угледном братству, које је дало сердара и батаљонско старешинство, од оца Велимира, професора књижевности и историје. који је студије окончао у Београду и од мајке Олге Вуковић, кћерке окружног начелника Берана Мила Вуковића. Ти Вуковићи су стигли у берански крај отуд од Лијеве Ријеке, а населили су се махом у Лушцу,
Учење у основној школи је завршио у Матешеву, а гимназијско у Колашину, Беранама и Никшићу. Студије чисте философије је окончао на Философском факултету у Београду, гдје је и докторирао с темом о Његошевој философији. Студирао је и богословске науке у вријеме кад му је оспорено право студија на Философском факултету. Хапшен је више пута послије Другог свјетског рата и осуђиван од стране редовних, војних и дисциплинских судова.
Предавао је у Пећи, Смедеревској Паланци, у Беранама и у Подгорици.
Професор Томовић је био вршњак са мојим оцем, али и не само то – били су пријатељи, а то је и било пресудно, сазнаћете, за један дио моје младости, оне кад је трошите на студије и још много тога.
По доласку у Беране настанио се са својом супругом Вуком, учитељицом, у згради на лијевој страни главне улице, гледано са југа, испод зграде Суда. Та зграда се могла назвати професорско-сликарска, јер су у њој поред њега живјели и брачни пар Чукић, Садета-Сатка и Павле, професори, па још један брачни пар Чукић, Љиљана и Угљеша, професори, Угљеша и глумац у мјесном позоришту, Масличићи, такође брачни пар, Сабахета и Суад, професори и сликари, Аљо Смаилагић, наставник и сликар, професор Михаило Чукић, Ацо Рафајловић, академски сликар…
На свакодневном путу до зграде гимназије и натраг корачао је лагано, као да шета, достојанствено, отпоздрављајући млађим и поздрављајући старије обавезним скидањем шешира, понекада застајкујући са познаницима и познаницама, уз кратку чашу јутарњег разговора.
Као што је био посебан у много чему био је такав и у испитивању ученика и ученица. Имао је обичај да прозове по тројицу истовремено и да постави питања.
Једном, уочи прозивке, минут прије почетка часа, један Милинко из мојег одјељења пожалио се свом другу Ђуру да је све научио, али само није Дејвида Хјума. Тај Шкотланђанин му нешто није пасао. Надао се да неће бити тако лоше среће и да од толико мислилаца професор Томовић изабере баш њега.
Пошто је професор ушао у учионицу, записао је све што треба у дневнику и прозвао је:
– Нека устану Ђуро Дрљевић, Слобо Ђуркилић и Милинко Вељинић…
Нерадо, али и хитро ђипила су сва тројица из клупе, као војници испред официра.
Ђуро, звани Ђуза, био је из Харема, односно Просина, беранског предграђа, и у школу је долазио преко висећег моста, који је био у близини. Посебна забава за многе од нас је била да се љуљамо на његовој средини, а нарочито онда кад би се ту нашли и они који су имали страх од висине и воде.
Слобо је био са Полице и са другом из одјељења Марком Шћелем, Трифом, Шћепом и осталим ђацима пјешачио је са тог пространства, из те житнице, често користећи свемогуће пречице.
Милинко је био од Мојковца и становао је у Беранама за вријеме школске године.
– Ви ћете ми – обратио се Ђуру – рећи што знате о Имануелу Канту, о његовом виђењу философије и можете изрећи нешто биографских података.
– Ви се спремите – показао је лаганим покретом главом према Слобу, да кажете нешто о Баруху де Спинози, о његовом рационализму и о Декартовом утицају на његово учење.
Милинко је дрхтао у ишчекивању питања, управо као да га је обузела дрхтавица, грозница, молећи се свим силама да га не допадне оно о Дејвиду Хјуму, јер није стигао да о њему научи ни слово, рачунајући да га неће запасти, поготово, јер га и нико није ни спомињао.
Међутим, професор му се није обратио тада, у првом трену, док су Ђуро и Слобо говорили оно што су знали, па га је и то додатно узнемирило.
Кад су ова двојица завршила и добила одговарајуће оцјене, професор се одједном загледао у испрепаданог Милинка, управо као да га први пут види, као да се присјетио и да је и њега прозвао. Поћутао је једно сигурно два-три минута минута, гледајући га право у очи, док је Милентије шарао очима колико је могао горе доље и повремено буљио у ишврљану клупу испред себе.
– Дајте, Вељинићу, реците нам шта знате о Дејвиду Хјуму, укратко, нешто из биографије, али ме највише занима Ваш став према његовом учењу?
Мало је недостајало да Милинко, сав изненађен, падне ничице по уљавом патосу, баш онако како падну глумци војници у ратним филмовима кад их прешега митраљески рафал с ћорцима, само је разлика била у томе да се он одједном осјетио као да су га звизнули прави меци. Румен му је навалила без питања у главу, уши су му горјеле као извиђачка логорска ватра и није могао да изговори макар и једну ријеч. Као да му је неко изненада и мучки залијепио језик за непца. Кад се ипак како тако повратио, промрљао је једва чујно:
– Знате, овај, онај, све сам научио, баш све, ал’ ми је нешто закочило. Хјум је… Хјум је био…
Ту је баш закочио, али нијесу и бубњеви у његовој глави који су потмуло настављали да бубњају…
– Па видите, ипак нијесте све научили, јер би знали макар нешто и о Хјуму. То је за сада јединица, али неће бити ако се следећег часа јавите, откочите и покажете да знате о Хјуму онолико колико је и потребно. Сједите…
Милинко не да је сјео, него се напросто скљокао натраг на сједиште, тако да га је чворновати Веско Одивић Гумица, који је сједио са њим у истој клупи морао чврсто поприхватити да не настави склизавање даље, право ка патосу.
На првом наредном часу Милинко се јавио да одговара и показао је да је прописно набубао о Хјуму, о том Шкотланђанину. Чак је негдје у неком биографском запису, јер онда није било интернета, гугла и осталих матрака, него само књиге, мозак и библиотеке, пронашао имена његових родитеља и научио их напамет. Тако је избифлао да му је мајка Кетрин Фалконер, а отац Јозеф.
– Видите! – обратио му се професор – Научили сте доста о Хјуму и ваша јединица је нестала као да је није ни било. Истопила се. Moжда сте се и запитали ,,шта ће ми у животу тамо неки Хјум, па и Аристотел, Платон и сви остали редом, шта ће ми философија, логика, психологија, чему то“? Засигурно је да вам неће донијети новац и остала материјална богатства, али хоће сигурно оно друго, а веома значајно – оно духовно..!
Часови професора Слободана Томовића су били праве мале свечаности, пуне његовог знања, али и ђачког колико је потребно за петицу, поред незнања и немогућности појединаца да схвате било шта. Много доцније, управо такви су знали да кажу и неку лошију ријеч или више њих о том раздобљу вјежбања нашег разума…
Започео је једном тако час, професор је завршио са уписивањем у дневник, па и оних присутних и одсутних, када се зачуло куцање. На вратима се појавио ђак из једног села у околини Берана, јак, крупан, нешто веће главе, више налик на дрвосјечу него на неког који прелистава књиге и то успјешно, а добродушан, непокварен и поштен.
– Професоре, извините што сам закаснио. Сударио сам се с ,,Фапом“.
– У реду, сједите. Видим да је све у реду. Немате повреда?
– Немам.
– Можете слободно отићи кући да се одморите, а ваљало би и да одете ту до болнице да Вас прегледају.
– Хвала Вам, ништа ми није сигурно.
Кад је прошло једно петнаестак минута професор је почео да се смије грохотом, сасвим опуштено, али без било какве злурадости или подругивања: наиме, накнадно му је на основу реченице ученика ,,сударио сам се са ,,Фапом“ дошла слика тог судара ђака и ,,Фапа“, а с обзиром на његову величину главе и снагу.
Иначе, тај ученик је стизао на часове бициклом, које је закључавао у дворишту своје тетке која је имала кућу у близини зграде гимназије, као и многе генерације из тог села, а ,,Фап“ га је само мало закачио, једва очешао и окрзнуо, срећом без било каквих последица, вјероватно његовом кривицом, због журбе да стигне на вријеме на час. Он је касније успјешно завршио студије усред Београда, постао инжењер; и сам је понекада препричавао тај догађај, смијући се, наравно…
Једном је професор Томовић прозвао једну ученицу и поставио јој питање о Хераклиту, односно да побоље објасни оно чувено ,,Panta rei“, ,, све тече, све се мијења“.
Она сирота набубала, иначе, вриједна и по природи, тиха, па се уживјела у ту философску кованицу и кратко је одговорила:
-,,Panta rei“, ,,panta rei“, овај, …то је кад у једну воду улазимо, а не излазимо…
Професора је обузео онај његов препознатљиви смијех, али не упућен ученици, него онако сам од себе, општег опсега, јер су га увијек привлачили такви неубичајени изливи ђачког знања, незнања, појашњења, оправдања.
Наравно, ученица није добила јединицу, него прелазну оцјену, јер је увидио да је сирота учила и да се мучила да нешто и схвати од тих заврзлама. Иначе, она је била једно мирно и ваљатно чељаде, из једног даљег села, којој ништа није било тешко да уради и у кући и на имању, а завршила је и студије усред Београда.
Кад је стигло вријеме мојег матурирања у чувеној беранској гимназији, одлучио сам се управо за философију, за професора Слободана Томовића, с темом ,,Теорија точака Руђера Бошковића“, за један истински философски рад са доста примјесе физике. Да не испадне хвалисаво – добио сам петицу. А коју годину касније мој млађи брат Мићо управо је одбранио матурски рад, такође са петицом, код професора Томовића, о философији Карла Јасперса. Иако са друштвено-језичког смјера, ипак је уписао студије економије на Економском факултету у Београду, гдје и дипломирао са чистом десетком. А прије тога коју годину код Томовића је одбранио матурски рад ,,Аналитички и синтетички судови – Кант“ и наш блиски рођак, брат од стрица, Драгић.
Пошто се ближило вријеме уписа на студије, било је разних предлога, највише упућених мојем оцу, почев од ДИФ-а. па све до ликовне академије и књижевности…
Професор Слободан Томовић је био кратак и јасан:
– Милане, ако мене питаш – саопштио је мојем оцу кад су се срели на главној улици – Милија обавезно да упише студије чисте философије и то у Београду.
И то је, на крају, превагнуло, уз и моју жељу да се даље философски образујем.
Замишљао сам да ће професори на Философском факултету бити као и мој професор који је поштовао знање, али и ђаке, којим се увијек обраћао са Ви, који је био строг само кад је требало, и то не исувише, који је био оличење знања и достојанствености, па сам се унапријед томе радовао. Таква слика је била поткријепљена и приликом полагања пријемног испита нас око тридесетак из цијеле земље. Са испитавачем сам највише разговарао о Његошу и философији у ,,Горском вијенцу“ и у ,,Лучи Микрокозми“, али и о ,,Илијади“ и убрзо сам из прве постао студент Философског факултета у Београду.
Међутим, оне друге студентске демонстрације утицале су да се почетни занос истањи, а још се више истањио кад сам сусрео, уз неколико часних изузетака, професоре марксисте, лењинисте, бивше приучене обавјештајне официре, пуне револуције, пуне КПЈ и СКЈ, који нијесу могли да попамте наша имена и презимена, посматрајући нас као да смо најобичнији бројеви.
Занимљиво је да сам имао потешкоће са оним истим професорима с којима је имао и професор Томовић током својих студија.
Некако у исто вријеме кад је он и докторирао на том Факултету са темом о философији у Његошевим дјелима, напустио сам те студије и наставио друге – оне на оближњем Филолошком факултету.
У међувремену, изучавао сам философију као да сам на студијама, начитао се свих дјела, и више него од потребне литературе и никоме се, а да не зазвучи хвалисаво, не помјерам с мјеста…
Када сада, додуше ријетко, понајчешће навече, када нема ни трага од оног чувеног и надалеко познатог корзоа, који је ишчилио, отишао у заборав, и који се угасио онако као кад изузетно јака сијалица одједном прегори, прођем беранском главном улицом, увијек, хтио то или не, бацим поглед на професорко-сликарску зграду из чијег источног приземља блијеште свјетиљке продавница и кафића које се стапају са оним уличним! Учини ми се тада да кроз пролаз који из дворишта води на улицу промакне сјенка високог господина са шеширом, драгог професора Слободана Томовића, како полагано лебди неким зачараним међупростором ка згради гимназије да нам несебично улије љубав према философији, психологији и логици, према животу уопште, а несхватљиво је и невјероватно, појаве се и обриси, али ипак са разговјетним ликовима и осталих добрих професора, професорица, оних који су својим понашањем и знањем то и заслужили, долебде и сјене ученика и ученица који су отишли из овог видљивог свијета, долепршају њихове душе као ластавице, претворене у њихова земаљска обличја, ваздушаста, паперјаста и провидна, али и сасвим јасна, сви измијешани са нама што још по земљи ходимо, неко бројећи своје кораке, неко не, па све то подсјети и на некакв велики школски час, и на онај из основне, осмогодишње школе, али и из гимназијске зграде, када је киптило на све стране од неке раздраганости, среће и задовољства ситницама, али од велике жеље за правим знањем, подсјети на вријеме када је Беране са својом широком главном улицом, са својим великим срцем и топлом душом, увелико подсјећало на оне насликане и нацртане варошице са божићних и новогодишњих честитки, које су овлаш засуте свечаним златним и сребрнастим прахом…
Из књиге ,,Испред платна“
Фотографија: приватни албум
Обрада фотографије: Милија Пајковић
