Пише: Mилија Пајковић

 Ако уочите било какву сличност са било којом царевином, краљевином, кнежевином или државом на свијету или са било којом познатом или непознатом личношћу, онда сте је и уочили, иако је било каква додирна тачка са њима у овој бајци сасвим случајна и ненамјерна…

 Некада давно, али и не баш тако давно, да би то давно било и прадавно, збио се један велики рат, један истински окршај, једна права макљажа и то свјетских размјера! Права једна ратина, са свим и свачим, а највише са оним што не ваља! Тај и такав рат, поред многих великих и јаких царевина и краљевина, закачио је и једну  краљевину, смјештену поред сињег мора, знатним дијелом и у равници, али и испод многих чарних и високих гора, уистину много лијепу, у којој се живјело слободно и по мераку. Могао се сукоб и оно што јој је све и донио некако избјећи или свести на најмању могућу мјеру, чак је и потписан споразум о ненападању са том тада силном царевином која се намерачила на многе свјетске просторе, али тајне службе неких других краљевина и царевина, уз обилату помоћ домаћих мрзитеља  Краљевине направиле су масовне изласке на улице и сокаке с посебним крилатицама и тако су осујетили тај покушај спаса њеног обичног народа од мука. Многи од тих и таквих  узвикивача и хушкача преживјели су ратне страхоте сакривени по буџацима и осталим безбједним мјестима, као и по шумама и горама те земље поносне, али је зато сироти и недужни народ  нестајао, гинуо и доживљавао големе муке.

 Током тог рата у тој краљевини, није се знало ко пије, а ко плаћа, а највише су се млатили између себе, у домаћој радиности, и то изузетно крвнички са невјероватном мржњом, а најмање и готово занемарљиво са правим непријатељима и окупаторима. Кад се војевање окончало, највише захваљујући томе што је цијели свијет, скоро све царевине, краљевине и кнежевине, устао против тих нападача, умјесто пријашњег краља засјео је на трон неки самозвани цар, којег су ту довели владари неких других  царстава и краљевина, јер им је тако одговарало у том трену! Нико, ама баш нико, па, чак, ни видовњаци, уз бројне видовите бабе, и све врсте чаробњака и магова, нијесу одгонетнули одакле је рупио међу њих тај и такав цар, нити ко су му били отац и мајка, сестре, браћа, ујаци, чукун баке и чукун дједови, као и они обични, ко су му биле тетке, стрине, кумови, нико није знао ни да бекне било шта о  његовој многобројној и сигурно занимљивој и шароликој родбини! Међутим, знали су како су се звали његови пси и пудлице и шта је све волио да крка и попије, а знање је и проширено на обични свијет, јер се то почело учити и у школама.

Цар је и званично засјео на престо, послије намјештених избора, направљених тек реда ради, који су остали запамћени по изуму ,,ћорава кутија“. Направљен је тајни договор да се од самозваног цара који је живио боље од правог цара направи велики владар, али су га, ипак, надгледали управо они који су га и довели, да се не би исувише осамосталио у одлукама, да се не би занио у тој улози. Они су у народ и гурнули пјесме о њему, као, рецимо ,,Друже царе, љубичице бела, тебе воли омладина цела. Тебе воли и старо и младо, друже царе, ти народно благо“, ,, Лијепо ти је друга цара коло, такво коло ко га не би воло“… А тек колико је само познатих и непознатих пјесника испјевало о њему пјесама, срцепарајућих, поданичких, удворничких, да се свако паметан постиди тога, али они нијесу никада, него их и дан данас величају…Па и неки пјевачи и пјевачице народних, забавних и родољубивих пјесама загудили су о својем цару, онако од срца, с занесеним изразом на лицима, знајући да им тако испјевавање може бити само од користи.

Цар је са својом свитом забранио вјеру, цркву, Бога, као да се Бог може забранити. Током рата и одмах након поубијали су доста свештеника, а цркве и манастире су разрушили и затворили. На самом крају рата, у размаку од само неколико дана, побили су многе умне, храбре витезове и њихове породице, који су се били избавили и стигли у једну другу царевину, борећи се цијелим путем против нових војски других кнежевина и болести која је харала. Представници ратника једне острвске краљевине који су се нашли у тој царевини вратили су их натраг, право у руке џелатима.

 Тако да су цар и његови поданици отворили простор за себе, али и за несметано размножавање сеоских и варошких будала, лопова, убица, шпијуна и ништароба, али и оних осталих, који су умјели да жмуре, па и паметних, којима је, међутим, било важно само да се окористе, дакле, свих оних којима су лако могли да владају.

Искасапили су и школство, растурили породицу као стуб друштва и уништили јаког и здравог сељака, урнисали потемељу село, а све подредили себи и гомилању злата и новца, непрестано трубећи о поштењу, труду, патриотизму.

Многи историчари и научници су се утркивали у измишљању бајки о цару, о његовом животу, знању, умјешности, те цар рекао ово,  те цар рекао оно, па ова офанзива, те она офанзива, те нагрдили ове, те побиједили оне…Те бесплатно школовање, а јадни родитељи су одвајали плате да купе књиге, да обуку и обују своју дјецу, те бесплатно лијечење, за њих сигурно, а за обичан народ нека се сликају. Позната је и она, и дан данас много употребљавана, излизана као стари опанак, напомена како си тада могао да спаваш гдје год хоћеш, у парку, у шуми, на улици, а да те нико не такне. Тачно је то, али су они спавали у својим скупим хотелима и одмаралиштима, кућама и у становима у посебно чуваним дјеловима градова и насеља. Хвалили су, а многи то чине и данас, како си био уважаван у свијету, како си помоћу пасоша царевине могао свугдје, гдје год хоћеш. Истина, али само они и њихови, а остали сједи кући и риљај, јер су за путовања требале и паре и подобност…

Протурили су и причу о братству и јединству народа и народности нове државе, која више није била ни краљевина, ни царевина, иако је имала ,,цара“.

 А наш весели цар је поред жена, што му се може и опростити, волио и најскупља руха и униформе, па се често и  показивао у њима народу. Накачио је себи и чин маршала, па је постао једини у историји цар-маршал, иако није изучио било какву војну школу, па чак ни течај за десетара, а доста је оних који тврде да није одмакао ни од основног школовања. Добро, кажу да је био занатлија, али није ни познато да ли је завршио за то. А што је тек обожавао да путује по свијету, те скупим аутима, бродовима, авионима; у слободно вријеме је одлазио у лов и доносио је највеће трофеје, а то му и није било тешко, јер су јадне животиње, умјесто њега, убијали највјештији ловци снајперима, који су били сакривени да их нико није могао опазити. Цар је слабо знао да бесједи, па и да чита говоре и говорштине, које су му писале дворске луде и остали дворски доколичари. Знао је он тако сатима и сатима да чита, или, боље речено, да сриче, а народ да помно слуша, јер би им у противном глава летјела са рамена, а да нико паметни није знао шта је хтио да каже и да саопшти! Једна од најпознатијих реченица коју је  изговорио, била је:,, Ми данас имамо, оно што многи немају. Многи имају оно што ми немамо. Али то није важно.“ Телевизијски и радијски програми су прекидани кад би срицао написано, а само су њему посвећивали пажњу, па је народ остајао ускраћен за преносе спортских догађаја, највише утакмица, музичких фестивала…

Увлакачи и остали подвирепови  са двора и около њега, досјетили су се како да се умиле цару, па су за његов измишљени рођендан, осмислили посебну забаву и приредбу. Направили су чак и украшену дрвену палицу, па је она ношена кроз читаву царевину, а ноћивала је у сеоским и задружним домовима, уз пригодан културно-умјетнички програм, игроказ и стражу, наравно. Кад би се тако наносали кроз цијелу царевину, све се завршавало на великој ледини, испред дворца, гдје су биле направљене и огромне трибине, на чијем је врху сједио цар, углављен на злаћаном престолу, са новом царицом, окружен упарађеном свитом. За главног носиоца васпитне палице одређивани су најбољи омладинци и омладинке царевине. Какве би грдне муке доживјели носиоци палице док би се успентрали уз степениште, небу под облаке, до њиховог омиљеног цара! Кад би некако стигли  испод њега, степеник-два ниже, онда су губили дах и разум, и једва су изговарали ријечи здравице, које су прије тога данима и ноћима, уз позорност породица и надзорника, бубали и учили наизуст. Цар би преузимао палицу и љубио би, нешто слађе и дуже, уколико је била у питању лијепа омладинка. Дотле су се, доље, у низини, по ледини батргали младићи и дјевојке, борећи се сабљама са замишљеним спољним и унутрашњим непријатељима царевине, изводећи складне покрете уз свирку и пјесму, којом су се клели у вјерност својем цару,  напомињући зајапурени у лицу да никада неће скренути са његовог пута и да вазда рачуна на њих.

Иначе, царевина се састојала од шест кнежевина, а највећа и најмоћнија од њих је имала у својем саставу и двије жупе; тако је она спријечена да се  може осилити, и не дај, Боже, окренути леђа цару. Ту одлуку су донијели у једном збиља прекрасном мјесташцету, са старом тврђавом, водопадима, али са нешто чуднијим називом – Јајце! Иако ништа није било по закону, а све без знања народа, цар је наредио да се у тој сали на зидовима поставе ћилими, и да се послије радног дијела, обавезно сви пристигли са разних страна нахране и напоје. Послије су и обрнули коло, које је било раније народно, а од тада само њихово. На чело кнежевина цар је поставио своје омиљене послушнике-кнежеве. То окупљање је остало познато као засиједање у Јајцу! Зашто не у Јајчини, у Јајини, Јајетини, е то је већ нека друга прича…

Да би свијет помислио како је у његовој царевини све питање збора и договора наредио је да неколико његових дворана, највише заслужних за његов долазак на престо, а и за многе злочине над сопственим народом, прогласе, тобоже његовим противницима и његовог начина владавине, и да се тако превари народ, па и свијет.

Да би се још више додворили својем омиљеном цару, својем цветку зановетку, улагивачи су одлучили да по један град у свакој од кнежевина понесе назив по царевом имену. Испред сваког назива додато је Царев или Царево…

Цар, његови доушници, као и подвирепови од научника и осталих, остаће запамћени, између осталог, и по посебном друштвеном устројству царевине – увели су самоуправљање, па су многи из свијета пристизали да се лично увјере какво је то чудо, кад постоји царевина, а у њој се, наводно, самопуправља. Сем тога, цар је и, са неким бјелосвјетским царевинама и краљевинама, за које многи никада и нијесу чули, основао несврстани покрет. Наравно, они, који су сачували памет и разум, питали су се, како неко може бити несврстан, а, ето, сврстава се!

Још један његов и њихов изум био је назив ,,радни човјек“. То је значило да је постојао и онај други ,,нерадни“, који дибидус ништа не ради!

Поред тога, са својим пајташима ојачао је једну једину своју партију, СРИСН, Савез радног и самоуправног народа. Услов за запослење је била обавезно препорука од мјесних шпијуна, позната као карактеристика и чланство у СРИСН-у. Људи су се свакодневно учлањивали у партију и постајали срисновци. Тако је и настала подјела на подобне и неподобне, поред оног већ познатог израза ,,државни непријатељ“. Несталим, убијеним и ријетким преживјелим народним непријатељима одузимана су имања, куће и прогањане породице…

У међувремену, цар је морао, онда кад га је притисло бреме година, да оде на онај свијет, у пакао или рај! Они који су га вољели, јер им је омогућио са својим правим газдама лагодан живот, правцијато ћосање, сматрају да је склизнуо у рај, али тешко да би га тамо пустили, сем и ако са њима није имао тајне договоре, а они којима је са својом опаком дружином нанио много јада и зла сигурни су да се цароња кува у неком од казана у паклу, заједно са свим онима који су га и измислили, направили и довели.

Из његове кнежевине, која се граничила са једном другом царевином, а гдје се, наводно, лијечио, допрла је кратка  вијест:,,Умрл’ је наш цар“! Иако је био прилично стар и оронуо, нико није хтио да повјерује да је утихнуло срце њихове љубичице плаве, највећег сина свих народности, народних мањина и већина, и још како су га већ све називали. На његову сахрану стигли су многи цареви, краљеви из бијелог свијета, све да би народу показали како је он био чудо и да не напусте тај начин животарења. а већина његовог пука и народа се утркивала ко ће боље да плаче, цвили и шкргуће, па је чак и размишљано да се направи велико такмичење у томе. Народни пјесници и епско-лирски приповједачи саставили су крилатице:.. И послије цара, цар“, ,,Цар, то смо сви ми“ и тако даље, које су опште прихваћене и једно вријеме су се проучавале у школама, у склопу општенародне одбране и самоодбране.

Неколико година, на дан његове тобожње смрти, јер се увелико причало да је наш весели цар, у ствари, преминуо касније, пиштале су и цичале сирене ожалошћених и распамећених ватрогасних друштава и удружења, и то кроз цијелу царевину.

Но, као и у свим бајкама, а, богами, и у животу, мало по мало и царевина је почела да се распада, зато што је пристигло вријеме да се враћају дугови, које је цар направио, свих тих година, да би угодно живио са својом свитом, позајмљујући из каса страних царевина и краљевина. Све се то одједном сручило на обично становништво и почели су да им закидају на платама, пензијама, на свему…Покушали су да народима царевине подметну неког новог цара, наравно из редова СРИСН-а, али то није упалило. Уз све то,  цареви некадашњи омладинци и омладинке и остали јуришници, ватрени срисновци, заратили су између себе и отишло је све на добош. Тако су се почели тољагати и шутирати да је то скоро и немогуће описати. Притајена вјековна мржња, распиривана са свих страна, букнула је као печурка послије кише и сви су почели да се одричу свог цара, свог маршала, своје дике и поноса, свог цвијета пупољка. Раздвојили су се крваво, свако на своју страну. Нестале су цареве слике и прилике, називи градова, села и улица са његовим именом. Чак и они који су се клели у његово име и ридали кад је умро, окренули су ћурак наопако и почели су да пишу и приповиједају против цара, његовог лика и дјела, задржавајући, наравно, дух и дах његовог начина размишљања и владавине, јер су се били поприлично омрсили о његов казан и народну ћесу.

Да би заварали свијет како су раскинули са царом и његовим начином владавине и размишљања, цареве тајне службе, које никада нијесу престале са радом,  почеле су да оснивају разне политичке партије и партијице и да у њих  убацују своје чланове, стављајући их, чак, и у главна њихова тијела. У међувремену, почели су да се оглашавају цареви  официри, кувари, послужитељи, собари, лакеји, баштовани, обавештајци и многи други знани и незнани, па чак и они који га никада и нијесу видјели, измишљајући сијасет прича и причица о својем цару, покушавајући да га, и мртвог, поново усаде  дубоко у свијест народа. Наравно, у својим казивањама нијесу заборавили ни његову ојађену царицу, која се, такође, није могла похвалити некаквим значајнијим образовањем, сем љепотом, оном здравом народном.

Занимљиво је да и послије свега тога, послије безмало цијелог вијека, главну ријеч на свим тим просторима махом воде потомци оних који су се клели у цара, у братство и јединство, у самоуправљање, чланови СРИСН-а, сада га нападајући са свих страна, штитећи оне који су се питали можда и више од њега, који су били велики злочинци и у рату и у миру, покушавајући и даље да трују оне који нијесу запамтили то вријеме лажима како је онда био рај на земљи. Додуше јесте, постојао је, али само за њих, а за часне, поштене, вриједне, паметне, образоване, били су само туга и јад.

Сад су се они, њихова дјеца и унуци преобукли у неке друге одоре, за све окривљујући свог некадашњег цара, а покушавају да оне који су га направили и ћушнули нам га представе као жртве, мученике, говоре и пишу као да су били увијек за Бога, вјеру, традицију, иако су се јавно одрицали од свега тога.  Од њиховог лажног патриотизма, од њихове лажне вјере, од њиховог лажног поштења и лажног знања затрован је чак и вадух као од отровних димова разних фабрика које су посијали на свакој плодној ораници широм царевине као да ће вјечно трајати, иако су скоро све пословале с губицима, иако се из њих масовно крало и богатило…  

Због свега тога, био би основни ред, а с обзиром да и даље постоје они који и данас подигну понегдје споменик или бисту цару, да се мјесто у којем се све закувало, истумбало, претумбало, али у наопако, назове – ЦАРЕВО ЈАЈЦЕ…

Илустрација ( цртеж, оловка): Милија Пајковић