Пише: Тихомир Бурзановић

На Балкану разлика између аутократе и диктатора није идеолошка, већ тактичка. Аутократа је диктатор који још води рачуна о имиџу, а диктатор је аутократа који је схватио да је имиџ прецијењен. Један носи маску демократије, други је скине кад постане тијесна. Балкански аутократа обожава институције – под условом да су његове. Парламент постоји да аплаудира, судови да чекају, медији да објасне зашто је власт у праву чак и кад очигледно није. Избори се одржавају редовно јер су безбједни: служе да потврде континуитет, не промјену. Народ гласа, али власт остаје.

Диктатор, с друге стране, не види потребу за том врстом ритуала. Он не глуми плурализам, не преговара са опозицијом и не објашњава се амбасадама. Аутократа мора да лаже увјерљиво, диктатор искрено. У балканским државама већина владара још увијек бира лаж — јер се боље продаје међународној заједници.

Специфичност Балкана је то што аутократија овд‌је долази са патриотским предзнаком. Сваки аутократа је, по сопственој верзији, посљедња линија одбране државе. Без њега долази хаос, распад, страни плаћеници и унутрашњи непријатељи. Диктатор пријети силом, аутократа пријети катастрофом. Ефекат је исти — тишина.

Кад дође до промјене власти, често се промијени само реторика. Нови аутократа оптужује старог диктатора, док задржава његове механизме. Балканска политика не функционише по принципу смјене система, већ по принципу насљеђивања модела. Држава остаје приватизована, само се промијени управник.

У таквом амбијенту грађанин није субјект већ публика. Његова улога је да навија, да се боји и да се нада. Аутократа му даје наду без плана, диктатор му одузима и наду и план. Балкан је, међутим, пронашао трећи пут: владавину без одговорности и слободу без утицаја.

Зато је на Балкану питање „аутократа или диктатор“ погрешно постављено. Право питање гласи: у којој фази смо тренутно. Јер овд‌је аутократе постају диктатори у кризи, а диктатори се представљају као аутократе кад им затреба међународна подршка.

На Балкану власт ријетко пада зато што је лоша — већ зато што је потрошена. А до тада, разлика између аутократе и диктатора остаје академска: један вам говори да сте слободни, други подразумијева да нисте.

И обојица рачунају да сте се већ навикли.