Аутор: Тихомир Бурзановић

На Балкану мржња ријетко настаје спонтано. Она се планира, дозира, умотава у пароле и сервира народу као наводна брига за идентитет, вјеру или нацију. Иза ње готово увијек стоје исти актери – политички и медијски менаџери мржње, људи који су схватили да се страх и бијес лакше продају од истине, а под‌јеле лакше одржавају власт од помирења.

Менаџери мржње не вичу увијек. Напротив, често говоре смирено, бирократски, „државнички“. Њихова реторика је пажљиво калибрисана: довољно отровна да пробуди старе трауме, али довољно умивена да се може бранити као „слобода говора“ или „патриотизам“. Они не позивају директно на сукоб – они га нормализују. Уче народе да се не гледају као комшије, већ као привремени непријатељи у стању сталне приправности.

На Балкану се мржња води као предузеће. Има своје финансијере, маркетиншке стручњаке и лојалне дистрибутере – од партијских гласноговорника, преко таблоида, до ботова на друштвеним мрежама. Свака криза је пословна прилика. Сваки избори су сезона појачане производње непријатеља. Ако непријатељ не постоји – он се измисли, оживи из архиве или увезе из сусједства.

Посебно погубна улога менаџера мржње јесте њихова способност да прошлост држе отвореном раном. Ратови деведесетих за њих нијесу историја, већ неисцрпан ресурс. Жртве се не поштују због пијетета, већ се користе као муниција. Истина се не тражи, јер истина ослобађа, а њима је потребан народ заробљен у колективној трауми.

Највећа иронија је што се менаџери мржње ријетко мрзе међусобно. Иза затворених врата они савршено сарађују: тргују утицајем, новцем и моћи. Мржња је резервисана за „обичне људе“, за масе које треба држати у сталном емоционалном грчу. Док народи живе у убјеђењу да су вјечне жртве једни других, елите без проблема дијеле плијен.

Мржња међу народима Балкана данас је више посљедица манипулације него стварног сукоба интереса. Људи имају исте проблеме: сиромаштво, корупцију, одлазак младих, неправду. Али менаџерима мржње таква солидарност не одговара. Њима треба подијељен регион, јер подијељени људи не постављају опасна питања – попут оног ко их пљачка док се они међусобно оптужују.

Излаз из тог круга не почиње великим помирењима и патетичним декларацијама, већ демонтажом система који мржњу производи. Првим кораком: именовањем менаџера мржње као онога што јесу – политичких профитера без моралног капитала. Док год их друштва награђују гласовима, гледаношћу и пажњом, мржња ће остати најуноснији балкански бизнис.

А Балкан, умјесто простора сусрета, остаће тржиште страха – на радост оних који њиме управљају.