Пише: Аница Ђуровић
Могао је Чиргић 2018.
Човјек који је српски језик преименовао у „црногорску лингвистику“, додао два слова и поклонио их онима који су једва чекали да униште све што прича и говори српски, да преправе историју и обришу све што им смета.
Онда, славље, хвалоспјеви, „научни подвиг“ и „побједа над прошлошћу“.
Нико није дигао фрку. Није било хистерије.
Али 2025. – добио је Бећир Вуковић. Српски пјесник.
И ту настаје хистерија.
А ко је Бећир Вуковић? Човјек који није мијењао националност кад је било исплативо, није прелазио на латиницу да би добио фондове, није престао да говори оно што мисли ни онда кад су други почели да шапућу.
И ту настаје проблем. Проблем, јер су грађанистички кругови, навикли да унапријед пишу сценарије ко смије бити награђен, а ко не? Једни позивају да се награда поништи јер је „контроверзна“, други траже „одговорност жирија“, трећи лијепе етикете о „антицрногорству“. А све то зато што је Бећир остао оно што јесте. Српски пјесник. Са својим српским језиком, својом вјером, својом поезијом и својим именом.
И шта сад?
Да поништимо награду јер није додијељена по кључу припадности „исправној“ нацији?
Да се поезији суди по поријеклу, а не по вриједности?
Или да коначно прихватимо да Црна Гора не припада само новим Црногорцима, већ и старим пјесницима који нису спремни да се одрекну себе?
Не мислим, него знам да награда сама по себи није проблем. Проблем је што ће уручење разоткрити праву слику друштва: да многи не подносе слободу мишљења ако долази са српске адресе. Да им „грађанство“ важи само ако се уклапаш у унапред прописани идентитет. Да се сви позиви на толеранцију завршавају кад се пред њих појави неко попут Бећира, смирен, образован и неупотребљив за њихову идеолошку агенду.
Хистерија која је настала поводом ове награде није ништа друго него испад контроле. Контроле над културом, над језиком, над тим ко смије да постоји у јавном простору.
А то што је Бећир награђен – знак је да та контрола пуца.
И то боли више него било каква награда!!!
