Пише: Аница Ђуровић
Некима је тешко кад народ мисли својом главом. А посебно кад тај народ, па још и српски, не гласа по шаблону грађанистичких кругова. Читајући текст грађанисте Жељка Ивановића, човјек се запита, да ли је у овој земљи дозвољено бити Србин, а да одмах не будете проглашени за “Шубару”, непријатеља Европе, демократије и напретка?
По његовој логици, ако носите вјеру, поштовање према прецима, и идентитет који није испран и подешен по укусу НВО салона, онда сте заостали. Али није проблем у грађанству. Проблем је у грађанизму, тој искључивој идеолошкој догми која своје вриједности поставља као једино мјерило цивилизације, а све што је национално, традиционално и духовно, сатанизује.
Марко Ковачевић није побиједио само гласовима Срба. Коалиција “За будућност Никшића” добила је далеко више гласова него што у граду има српских бирача. Дакле, није тешко закључити: подршку су му дали и они који се не уклапају у Жељкове матрице и шаблоне. И то је оно што највише боли, да грађани других нација препознају вриједност у човјеку, а не у етикети.“
Зашто?
Зато што су препознали у њему човјека који ради за свој град. Грађанина, а не конзументa идеолошке матрице. Човјека који не дијели људе по националности, него по томе да ли желе добро свом граду и држави.
И још нешто — не плаше нас ничије етикете. Ове изборе у Никшићу нису добили националисти (ако Жељко жели да тако мисли, нека му буде, нама не смета), већ грађани који су устали против лажног грађанизма. Против оних који су тридесет година пунили своје џепове, док су другима држали лекције о Европи, слободи и једнакости.
Добро би било више, да схвате сви, грађанска Црна Гора не значи Црна Гора без Срба.
