Предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић одговорио је Тужилачком савјету, истичући да се не могу ограничавати права изабраних представника грађана да слободно мисле и говоре. Раније данас, наведено је да је Тужилачки савјет (ТС) на сједници одржаној 19. фебруара 2026. године дао мишљење да је притужба државног тужиоца због угрожавања његове самосталности од стране предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића основана.
Мандићев одговор адресиран предсједнику Тужилачког савјета, врховном тужиоцу Милораду Марковићу, објављемо интегрално:
„Дана 3. марта 2026.године предсједнику Скупштине Црне Горе доставили сте Мишљење ТСП бр. 26/2026 од 19. фебруара 2026. године, у ком је наведено да је „Андрија Мандић, предсједник Скупштине Црне Горе, у изјави датој на крају скупштинског засиједања дана 16. фебруара 2026. године, предузео радњу која се може квалификовати и представља спољашње угрожавање самосталности државног тужиоца, сходно члану 73а Пословника Тужилачког савјета, односно вршио непримјерени притисак, пријетњу и утицај којим се посредно покушава утицати на самостално, законито и непристрасно поступање државног тужиоца Јована Вукотића, противно његовим професионалним обавезама и закону, као и на самосталност државног тужилаштва“.
У анализи овако датог мишљења, а супротно ономе чиме се руководио Тужилачки савјет, који је као кровни акт примијенио Пословник Тужилачког савјета, прије свега треба поћи од Устава Црне Горе.
Наиме, члан 86 Устава Црне Горе одређује: Посланик ужива имунитет. Посланик не може бити позван на кривичну или другу одговорност или притворен за изражено мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције. Против посланика не може се покренути кривични поступак, нити одредити притвор, без одобрења Скупштине, осим ако је затечен у вршењу кривичног дјела за које је прописана казна у трајању дужем од пет година затвора. Имунитет, као и посланик, уживају: предсједник Црне Горе, предсједник и чланови Владе, предсједник Врховног суда, предсједник и судије Уставног суда, врховни државни тужилац.
Приликом разматрања притужбе и давања мишљења Тужилачки савјет је морао и требао да прочита и примјени управо ове одредбе Устава Црне Горе. Устав, ставом 2 наведеног члана одређује: Посланик не може бити позван на кривичну или другу одговорност или притворен за изражено мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције.
Појашњено, овако установљен имунитет посланика – а тиме и предсједника Скупштине Црне Горе, јер је и он, прије свега, посланик, представља право посланика да, у вршењу посланичке функције, без устручавања од санкција, кривичне и било које друге одговорности користи слободу говора. Ово даље подразумијева заштиту посланика од безразложног оптуживања.
Имунитет који је Устав предвидио има материјални и процесни облик. Материјални имунитет, који се још назива и имунитет неодговорности, има апсолутно дејство и важи и након престанка посланичког мандата, а подразумијева да посланик не може бити позван на одговорност за изражено мишљење у вршењу посланичке функције.
Даље, члан 47 Устава одређује: Свако има право на слободу изражавања говором, писаном ријечју, сликом или на други начин. Право на слободу изражавања може се ограничити само правом другога на достојанство, углед и част и ако се угрожава јавни морал или безбједност Црне Горе.Исту слободу чланом 10 гарантује и Европска конвенција о људским правима и основним слободама, гдје је одређено свако има право на слободу изражавања, право на слободу посједовања сопственог мишљења и саопштавања информација.
Венецијанска комисија је у свом мишљењу и тумачењу ове слободе, када су у питању посланици, отишла шире и указала: „Слобода мишљења и говора изабраних представника народа кључ истинске демократије и да се правила о парламентарној неодговорности налазе у свим демократским парламентима“. Комисија је изричито указала и да „парламентарна неодговорност служи легитимним циљевима заштите слободног говора у парламенту, те да је суштински толико важна да може легитимно ићи и изнад заштите коју предвиђа члан 10 наведене конвенције.
Навођење управо праксе Европског суда за људска права битно је ради свођења вашег мишљења на праву мјеру: шта је повод и која се последица жели произвести оваквим, непримјереним утицајем на законодавну власт.
Прије свега, повод је јасан, а он се огледа у очигледној намјери ућуткивања законодавне власти.
Будући да сте се у образложењу вашег мишљења позвали, између осталог, на препоруку и мишљење Комитета министара Савјета Европе и мишљења Консултативног вијећа Европских тужилаца, умјесто да се, прије свега, као поступајући правници, позовете на судску праску Европског суда за људска права, ради пуне истине, као посланик, мораћу да вас подучим шта слобода изражавања у парламенту значи за оне чије сте препоруке и мишљења цитирали.
Тако, конкретно говорећи, ваше мишљење није у складу са праксом овог суда, јер сте, очигледно и са злом намјером, тумачили ваше пословничке одредбе занемарујући ставове које је, управо по питању слободе изражавања у Парламенту, тај суд заузео:
„У пресуди Морице в. Франце 2015. године суд је заузео став да изношење врједносних ставова о поступцима који су у току ни на који начин не може утицати на правичност суђења, те да вођење кривичних поступака спада у питање од јавног интереса које захтијева висок степен заштите слободе изражавања, све док критика не представља неосновани, деструктивни напад или вријеђање судије „на личном нивоу“. Даље, да судије требају да толеришу критику јер могу бити предмет чак и личних критика у дозвољеним границама, а не само критике у општем смислу, а да границе прихватљивости критика на њихов рачун морају бити шире него у случају обичног грађана.
„У пресуди Греен в. Тхе Унитед Кингдом 2025. године, гдје је суд нагласио аутономију парламента, из које одлуке се изводи закључак да није на судовима да контролишу парламентарни говор, подсјећајући да већина европских држава има широку заштиту парламентарног говора: „у већини држава чланица парламентарна привилегија обезбјеђује апослутну заштиту изјавама које посланици дају у парламенту.“
„У пресуди Макрадули в. Нортх Мацедониа 2018. године, у којој је суд заузео став да „слобода изражавања посланика представља политички говор у свом најчистијем облику, а управо ова пресуда говори о томе да посланици имају право да критикују рад државних институција.
„У пресуди Барфод в. Денмарк 1989. године гдје суд наглашава да се слобода политичке расправе налази у самом језгру концепта демократског друштва, те да јавни функционери морају трпјети ширу критику – која може бити оштра и да се слобода изражавања штити и онда када су изјаве такве да вријеђају, шокирају и узнемиравању: посланици имају право да критикују државне институције, покрећу питања јавног интереса и указују на злоупотребе. Ограничења само постоје када изјаве чисту клевету без основе и када се ради о личном нападу.
Све ово је, сматрате, мање битно од вашег Пословника чије одредбе, у поступку доношења мишљења, нисте испоштовали.
Тако, чланом 73 Пословника Тужилачког савјета предвиђено је образовање Комисије за разматрање притужби државних тужилаца, а по притужби на, конкретно, мене, а то се види из образложења вашег мишљења, ова Комисија није поступала и није доставила предлог мишљења о поднијетој притужби: мишљење сте, мимо Пословника и без предлога Комисије, донијели сами.
И нека сте.
Притужбу сте, како сте то и навели, примили дана 18. фебруара 2026.гопдине, два дана након мог говора који је био предмет ваше тужилачке пажње, а одлуку о њему, или како ви то строго „пословнички“ називате, мишљење, донијели сте већ сјутрадан, 19. фебруара 2026.године.
Нисте ми, сходно члану 73ц вашег Пословника, дали прилику да се на наводе из притужбе изјасним, а закључили сте да сам говором на сједници Скупштине Црне Горе, који је представљао мој политички став „предузео радњу која се може квалификовати и представља спољашње угрожавање самосталности државног тужиоца односно вршио непримјерени притисак, пријетњу и утицај“ .
Наводи да сам својим говором, којим никог нисам лично прозвао ни увриједио, „посредно покушао утицати на самостално, законито и непристрасно поступање државног тужиоца Јована Вукотића као и на самосталност државног тужилаштва“ управо представљају непримјерен утицај дијела државног апарата на Скупштину Црне Горе: још даље, представљају напад на слободу говора посланика у Скупштини Црне Горе и представљају покушај најдиректинијег ућуткивања законодавне власти која вас, подсјетићу вас, бира и разрјешава.
Дакле, нисте ви изнад Скупштине Црне Горе, нити изнад било ког другог органа власти нити вам то право по Уставу припада, а овакав начин обраћања Скупштини Црне Горе због личног утиска неког државног тужиоца који се, иако није споменут именом и презименом нашао прозваним, представља опасан сигнал моћи коју себи неуставно и незаконито приписујете.
Не можете ограничавати права изабраних преставника грађана да слободно мисле и говоре, то право вам Устав, који упорно заобилазите, није дао.
Умјесто да у оквиру законом прописаних надлежности штитите самосталност институције државног тужилаштва, ви покушавате да дисциплинујете и ућуткате Скупштину Црне Горе управо вршећи незаконити утицај и притисак на мене, одређујући шта могу као посланик, а шта не могу да говорим, тиме ми директно повређујући уставом загарантовано право на слободу мишљења и политичког дјеловања.
Већ сам вам лично рекао и поновићу, бира вас и разрјешава Скупштина Црне Горе а ви, и овим чином, угрожавате уставну равнотежу и принцип подјеле власти у Црној Гори. Ви нисте и нећете бити четврта грана власти, а одговор на овакав притисак на Скупштину Црне Горе, њене посланике, па и мене лично, у складу са чланом 37 став 1 тачка 10 Закона о државном тужилаштву сматрајте притужбом на рад вас као државних тужилаца у погледу законитости рада, а због спољашњег угрожавања самосталности Скупштине Црне Горе, о којој, такође очекујем да се изјасните у року од три дана, како сте већ показали да умијете“, навео је Мандић.
