Пише за Борбу: Андрија Мандић, предсједник Скупштине Црне Горе, шеф Нове српске демократије и један од лидера коалиције За будућност Црне Горе
Данас се не сјећамо само једног дана. У нашем памћењу, заједно са њим, живе сви они дани, године и деценије искрене вјере у побједу слободе, док наше срце куца за све оне људе који су својом искреношћу и жртвом дали незабораван допринос побједи отворене демократије. У животу свих народа, ипак, неки дани постају симболи времена, визија и нада већине људи једне државе. Такав ће бити и овај дан – дан када је народ побиједио један режим и једну приватизовану државу. Државу коју су грађанима привремено отели моћни појединци и претворили је у власништво самопроглашених господара слободе и закона. Тај дан означава крај феудалне демократије у овој земљи, крај владавине скривених фараона политике и крај њене уморне патње под самољубивим заблудама њених вођа.
Овај дан памтићемо као дан слободе, не само слободе од неправде, забрањених ријечи, ускраћене равноправности и одузетих права на различитост, већ и као дан слободе за све људе рођене да живе слободно и једнако, достојанствено и морално – за све у Црној Гори, за све рођене у њој, који је памте, осјећају као своју и живе за њен напредак.
То је и дан побједе демократије – оне слободне и независне, ослобођене демократије која је деценијама била заточена у несмијењивости власти и тиранији заблуда појединаца изнад друштва и државе. То је побједа идеје да демократија није само пуко гласање на изборима. Она је, прије свега, како је Хавел рекао након њене побједе у Чешкој – стална брига за слободу онога другога, за онога с којим се не мораш слагати, али с којим живиш и дијелиш исту одговорност за добро своје земље.
Та 2020. година, остаће записана златним словима у књигама историје Црне Горе и њеног народа. Друштвено-духовни феномен литија оздравио је душу наше земље и био први корак ка затрпавању и превазилажењу ровова које је готово 30 година стварао бивши режим. Тих дана, сви смо дисали и корачали као једно.
Знали смо да пораз није опција, знали смо да сви морамо бити уједињени и управо због тога смо моје колеге из ДФ-а и ја били једногласни у томе да је неопходно имати што шире политичко јединство, по сваку цијену. Понављам, по сваку политичку цијену.
Апсолутно сви ресурси наше коалиције стављени су на располагање, како би се Црна Гора коначно ослободила. Такав пожртвован теренски рад није виђен још од судбоносне референдумске кампање. Били смо свјесни да је у питању моменат бити или не бити. Заједничким радом, дошло је и вече тог 30. августа и рађање ослобођене Црне Горе.
Ово је дан побједе који не смије бити ничији пораз, побједе остварене не силом, већ увјерењем, побједе морала и људскости – да другога видиш као себе, да себе поправиш прије него што другога критикујеш, побједе сјећања да се ништа не заборави, али да се само истином потврди; да се више памти добро него зло; да мир и помирење окупљају, а не да подијељено друштво дијеле и удаљавају. Ово је дан који потврђује да се снагом истине и ненасиља могу срушити и најтврђи зидови.
Демократија није нешто што нам је једном заувијек дато. Она је свакодневни задатак, брига, резултат, признање грешке и похвала и најмањем кораку напретка. Као што слобода није само одсуство страха, већ и поштовање слободе других. Попут Кантовог моралног императива: да не чиниш ништа што не би желио да други учини теби. Код нас се то одувијек звало – чојство. Зато ни демократије ни праве слободе нема без чојства нашег човјека – грађанина и његовог узвишеног достојанства у свим одлукама власти и друштва.
Данас се не сјећамо само једног дана – данас обнављамо завјет да демократија није нешто што нам је једном заувијек поклоњено. Она је задатак, обавеза и стална борба за бољи живот свих и сваког. Она је живот у сваком дану, у свакој одлуци, у свакој показаној одговорности. Она је наша визија будућности, наша стаза помирења и наш животни избор, наша вјера да истина и љубав морају побиједити сваку лаж и мржњу. То није парола – то је једини пут да наша заједница остане људска и напредна.
Од промјена 30. августа, а посебно од формирања актуелне парламентарне већине па до данашњег дана, плате су почеле да расту стотинама евра, па је данас просјечна плата преко 1000 евра, а просјечна пензија преко 500 евра. Минималне зараде су повећане за више од 350 евра. Стопа незапослености је најнижа у историји. Све су то резултати заједничког политичког договора и сада умјесто фингираних помака које је правио бивши режим, имамо стварне резултате. То није само економска статистика, то је порука да ова земља може да напредује када су на њеном челу озбиљни људи који желе да раде и знам, драги грађани, да ви то осјећате сваког мјесеца.
Релаксирани су међунационални односи. Црна Гора је данас земља слободе и толеранције. Апсолутно свако има право да изнесе своје мишљење, а да за то више не мора да стрепи. Знамо сви да се некада чак и најмање одступање од партијске директиве плаћало губитком посла, да не кажем чиме више. Ово посебно важи за људе запослене у државној управи, који су некада константно живјели и радили у страху да ће услијед и минималног неслагања са ставом режима изгубити све, а који данас свакога дана, потпуно слободно износе своје мишљење, без икаквог страха. Сјећате се, драги грађани, да су некада Полиција, Војска, АНБ и друге службе безбједности били системи за прикупљање гласова и обрачун са противницима режима, док су данас у служби грађана Црне Горе.
Налазимо се пред улазом у Европску унију. Резултати које смо направили наилазе на салве похвала како међу вама, драги суграђани, тако и међу нашим иностраним пријатељима. Ова парламентарна већина ће увести нашу земљу у породицу развијених европских земаља. Ова парламентарна већина ће ријешити нагомилана питања и проблеме које је оставио бивши режим, прије свега борбу против организованог криминала и корупције, јачање економије, као и она економска, тако и она друштвена, попут питања статуса већинског српског језика.
Црна Гора је земља будућности, земља у којој има мјеста за све, земља у којој ће будуће генерације да памте и прослављају 30. август, као дан новог ослобођења и помирења.
На самом крају, драги грађани, као српски политичар у Црној Гори, као неко ко истински жели да ова земља буде рај за сваког њеног становника и све оне који би своју будућност да виде у њој и као предсједник Скупштине Црне Горе, желим вам срећан 30. август! Живјела слободна и помирена Црна Гора!
извор: борба
One Response
Колико се сјећам био си задњи на листи ,и то је било врло битно и одлучујуће ,само ето данас после 5 година мисли Мандић да се то заборавило.Нико ни ријеч или слова о Митрополиту као да није ништа Он ту са свештенством и вјерним народм урадио,и то се прикрива .Па се заборавља да је на владику Јоаникија пуцано у Београду мало прије тога! Да ли стварно Мандић и друштво мисле да је народ комплетноп оболио од демецне болести или се праве луди.Да није било Митрополије могао си још колико год те било воља или бити или не бити на некој листи, једнако би се успјело као много пута прије тога.Ако знамо да Александар Вучић и није честитао ту побједу ,а ако јесте питај бога када ,и сада се понаша као да не знамо о чему се ради.Ако се хтјело и радило да се устоличење Јоаникија одгоди уз посредовање Вучића и Милових јатака а уз свесрдну помоћ Мандића тако што је долијевањем уља на ватрау тада све рађено да то и пропадне.Дакле ако има ико најмање право да о том чину промјене говори то је Андрија Мандиђ,али ето сада је ту гдје јесте па се и покзао у правом слислу те ријечи.Народ Манмдиђу зна ,то што ви из вашег кружока радите то је ваша али не исамо ваша ствар нажалост !Према томе неки интегрализам који се по портала провукује преко Вучића и неких назови полу политичара и полусвијета тада нам се лоше пише.Нема ордена или поклона који Андрија није добио од Цркве Председника и Патријарха ,и то би требало бити као неки знак,што кажу „по дјелима њиховим ће те их препозанти“.
Већ видимо што раде ови у Београду толико издаје од Цркве и државе није било од када је прасе реп повило,и свему томе дати печат у име кога Мандићу ? У име нас Срба ?
Распали се Мићуновић Вуче,
па се Хамзи попримаче близу:
„Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да лʼ на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!
Што се хвалиш градом и господством –
сви градови што су до нас турски,
јесам ли их опсуо мраморјем,
те нијесу за људе градови
но тавнице за невољне сужње?
Бич сам божји ја сплетен за тебе,
да се стављаш што си урадио!”