Пише :Дејан Бешовић

Према попису становништва из 2021. на подручју данашње Хрватске је живјело 123.892 Срба, што чини 3,20% од укупног броја становника те државе, док их је на попису становништва из 2011. живело 186.633 (4,36%). Укупан број Срба у Хрватској је смањен за три четвртине у односу на стање прије рата у Хрватској и пописа становништва из 1991. када их је било 581.663 и када су чинили 12,2% од укупног броја становника Хрватске. Уставом Републике  Хрватске из 1990. године, Хрватски сабор је српском народу укинуо статус конститутивног народа у Хрватској.У појединим областима данашње Републике Хрватске, српски народ је био присутан још од раног средњовјековног раздобља. Према свједочењу византијског цара Константина Седмог  Порфирогенита (944—959), који је написао рад под називом De administrando imperio, „Српска племена су још од 6. и 7. века настањивала подручје од Конавала до ушћа реке Цетине. То су били Конављани, Захумљани и Неретљани. Ове области припадале су српској држви Немањића све до почетка 14. вијека, а црквену надлежност над православним хришћанима у тим областима имала је Српско православна Хумска епархија, основана 1219. године, са првобитним сједиштем у манастиру Богородице Стонске“. То је била најстарија српска архијерејска катедра на подручјима која припадају данашњој Републици Хрватској. У другој половини 14. вијека, знатан дио јужног подручја данашње Републике Хрватске у залеђу Далмације потпао је под власт српско-босанског краља Твртка Првог Котроманића ( Котрабуданића) а средином 15. вијека читаво приморје од Бока которске до Макарске (осим Дубровника и острава) било је у саставу Војводства Светог Саве.

На другој страни, у сјеверним областима данашње Републике Хрватске, присуство српског народа се значајно увећало током 15. вијека, када су српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић добили значајне посједе у разним угарским областима, а поједини српски великаши су наследне поседе добили и на подручју средњовековне Бановине Славоније Милош Благојевић пише у студији Пречански Срби – САНУ -Инстут за историју свека 1-2 ,Београд 1972 .године :Женидбом грофа Улриха Цељског са Катарином Бранковић, ћерком деспота Ђурђа 1434. године, Срби постају све присутнији у данашњој северној Хрватској, односно тадашњој „Горњој Славонији” у којој су цељски грофови имали простране поседе. О верском и културном животу православних Срба у „Горњој Славонији” током 15. века сведочи и чувени Вараждински апостол. У то време, верска припадност је била много израженија него етничка, тако да су се људи одређивали првенствено по верској или завичајној, односно племенској припадности. Православни Срби су на овим просторима већ у то вријеме потпали под удар покатоличавања, на чему је радио познати мисионар Јован Капистран који је безуспешно покушавао да покатоличи чак и самог деспота Ђурђа Бранковића. Његов унук, деспот Змај Огњени Вук добио је од угарског краља Матије Корвина разне поседе, укључујући и Костајницу.Власт српског племства из породице Косача над Калником трајала је читавих сто година, до 1537. године. Исте године, током битке код Горјана, погинуо је последњи српски деспот Павле Бакић.

Срби у градовима врло рано улазе у модернизацијске процесе. У крајишком, повојаченом друштву су ти процеси знатно спорије напредовали, а чињеница је да је већи број Срба у Хрватској био управо из сеоских средина. Срби у градовима били су дисперзовани  по читавој Хрватској, што је отежавало буђење њихове националне свијести. Ипак, Срем је изузетак. Овдје највећи број становника и на селу и у градовима представљају Срби, а будући да је био подијељен између Војне крајине и Краљевине Славоније те се у њему налазило и средиште српскога православља у Хабсбуршкој Монархији, био је плодно тло за развитак народног препорода. И у другим градовима, попут Вуковара, Осијека, Пожеге, Загреба и Карловца, Срби су развијали своју националну свијест, али је због њихове релативно мале заступљености то било знатно слабије него у сремским средиштима.Српски крајишници били су мета дјеловања римокатоличке курије-Конгрегације за пропаганду вјере међу Србима  која је своје прозелитско дјеловање описивала као „спасавање њихових душа”. Сењски капетан Каспар Раб добио је 1583. задатак да се упути у турску Лику и Крбаву са циљем да побије комплетно становништво, што би спријечило насељавање православних Србс Крајишника. Његов поход завршио се потпуним поразом.Према писању Милоша Ковића, „Црква и Крајина биле су кључне институције српског народа у добу од слома до обнове српских држава.Када у Загребу и другим градским центрима почиње илирски покрет суштински се мењају хрватско-српски односи. Панславистички покрети и демократизација културе знатно утичу на односе Хрвата и Срба. То је уједно преломна фаза за интеграцију српске нације у хрватско друштво. У том смислу се, у врло кратком периоду, превладавају верске нетрпељивости те се стварају основе за грађанска права. Истакнути хрватски Илирци Јанко Драшковић, Људевит Гај и Иван Кукуљевић залажу се за пуну равноправност „домородаца” обеју вероисповести и верску трпељивост. Многи Срби учествују у хрватском народном препороду и постају његови најистакнутији присталице као нпр. Петар Прерадовић и Анастас Поповић“.

Сарадња Срба и Хрвата достиже свој врхунац у револуцији 1848. године. Године 1848. и Срби учествују у револуционарним и контрареволуционарним гибањима. Будући да су Мађари одбили српске захтјеве за признавањем права народности у оквирима народно-црквене аутономије и за слободном употребом „народног језика”, Срби су стали на страну Аустрије. У другој фази покрета одржана је Мајска скупштина у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја. На тој скупштини „истиче се право српског народа у Аустрији и Угарској на аутономни, политички и културни развитак. Ради остварења тога права проглашена је аутономна Српска Војводина“ Истовремено је изабран српски војвода, граничарски пуковник Стеван Шупљикац, а митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, док је прокламован и политички савез између Српске Војводине и Хрватске, Славоније и Далмације „на основу слободе и савршене једнакости”. Одлуке Мајске скупштине нису у почетку сматрали законитим ни Мађари ни Аустријанци. Аустрија је, међутим, касније признала легалитет овим одлукама, приликом обрачуна с мађарским покретом. Након побједе над Мађарима Аустрија је дала Војводини статус посебне крунске области под именом Војводство Србија и Тамишки Банат. Одлука да се формира ова аутономна јединица дјеловала је у први мах умирујуће, јер је изгледало да се њоме испуњавају захтјеви Срба с Мајске скупштине. Ипак, Срби су тим чином били дјелимично изиграни истовјетно као то би били изиграни и Туђмановско -кис8нџеровим планом такозваним планом Z4.априла 1994 .године. Војводином је управљао аустријски гувернер, њено управно средиште се налазило у Темишвару, у њеним школама и установама обавезни језик је био њемачки, а титулу њеног војводе носио је сам цар. Истовремено, Хрватски сабор, подупрт крајишким тежњама, израдио је први програм територијалне интеграције Војне крајине с Хрватском.Крајишки устав утврђује да је Војна крајина нераздружив дио Троједне Краљевине. Крајишки устав прецизирао је још двије одредбе: нови закони за Крајину могу се доносити само у Хрватском сабору, а народни се језик уводи у све јавне послове Крајине и у њене школе. Осим тога, сва земља коју Крајишници посједују проглашена је „њиховом правном својином”. Аустрија након пораза Мађара није допустила демобилизацију Војне крајине, што је хрватски сабор такође тражио. У Хрватски сабор улазе 1848. године и представници Срба из градова грађанске Хрватске. Српски кандидати представљају готово половину саборског заступства и најбројнији су у оној скупини заступника која од почетка засиједања инсистира на радикалнијим решењима отворених питања.Исте године у априлу 1848. прогласили су Срби из Далмације своје захтјеве. Тражили су, међу осталим, потпуну слободу цркве, слободан прелаз са католичке вјере на православну и обрнуто, државне плате за свештенике, слободу школа итд. Што се тиче бана Јосипа Јелачића, његов став о „слоги и братинству” између Хрвата и Срба никада није долазио у питање. О томе свједочи и његов ћирилични проглас „Народу српском и српском у Троједној Краљевини Далмације, Хрватске и Славоније” у вези са својим именовањем за бана.Након овога врло бурног периода, које је проткано уском сарадњом Срба и Хрвата, долази период развитка национализама код Хрвата . Све расправе о етногенези Срба и Хрвата, о државним традицијама и просторима једних и других, о културним сферама, настају управо у вријеме након 1848. године. Ипак, без обзира на то, потрес који је погодио Монархију Аустро-угарском и Хрватско-угарском нагодбом указао је и Хрватима и Србима у Хрватској да једни без других не могу функционисати, тј да могу штитити своје интересе једино ако нису национално конфронтирани. Године 1860. крајишки заступници улазе у Хрватски сабор, с правом учествовања у расправи о државноправним питањима. Сљедећи је корак било демобилизацију Војне крајине 1871. године.У времнима бана Ивана Мажуранића и бана Куена Хедерварија Срби долазе на високе функције у хрватском друштву. Све три највише функције Цивилне Хрватске и Славоније, осим банке, држе Срби у вримеме бана Мажуранића. Шеф Одјељења за унутрашње послове и подбан је Јован Живковић. Предсједник врховног суда је Ливије Радивојевић, а Никола Крестић је предсједник Хрватског сабора. За вријеме Куена Хедерварија дио Срба је пристајао уз његову промађарску политику. Ипак, на изборима за црквено-народни сабор 1897. године коалиција српских либерала, радикала и самосталаца побјеђују „Куенове Србе” остављајући им једва који мандат. Службена угарска политика подстицала је у време Куена Хедерварија конфликте између Хрвата и Срба. Народна слободумна странка Светозара Милетића, која је свој програм осмислила у Руми 1881. године, „Инсистира на једнакости Срба и Хрвата у црквеној и школској аутономији и на признању српског народа у Аустроугарској тако да се у сваком закону спомиње и српски народ, а језик да се назива хрватски или српски. Године 1887. заступници у Хрватско-славонском сабору потврђују црквено-народну српску аутономију.Угледајући се на угарски саборски члан девет из 1868. године, Срби имају аутономију цркве и школе, обезбеђена им је равноправност са осталим религијама, а исто се тако слободно смеју служити ћирилицом у читавој Краљевини Славонији и Хрватској, а у крајевима где живе у повећаном броју могу се служити само ћирилицом“ .Многи Срби из Загреба као и других дјелова садашње Хрватске су значајно допринијели развоју културе у земљи. Трговац Христофор Станковић је основао прву позоришну зграду у Загребу и узимао активног учешћа у успостављању позоришне културе у Загребу .Срби у Хрватској у посљедњим деценијама 19. вијека иницијативама Владимира Матијевића стварају низ јаких институција као што су Српска банка, Савез српских земљорадничких задруга и Српско привредно друштво Привредник. Од 1884. године излази и „Србобран”, страначко гласило Српске самосталне странке .У првим годинама 20. вијека на подручју Далмације и Хрватске настаје Хрватско-српска коалиција. У октобру 1905. потписане су двије резолуције, од којих је Задарску потписала српска страна, а Ријечку хрватска, у којима се истиче јединство хрватског и српског народа те њихова равноправност. Срби у Задарској резолуцији дају подршку Хрватима за уједињење Далмације и остатка Хрватске. Хрватско-српска коалиција побјеђује на изборима 1905. и 1906. године, али је до избора 1907. она сломљена под притисцима из Беча и Будимпеште. Василије Крестић биљежи : Ипак, коалиција се није распала ни у вријеме великих монтираних процеса против хрватских Срба (Велеиздајнички и Фридјунгов процес). Будући да су утицаји Милетићева Српске самосталне странке, која се није слагала са угарском службеном политиком, били све јачи у народноцрквеним саборима, године 1912. угарска влада укинула је српску аутономију укидањем народно-црквених сабора. У периоду између анексије Босне и Херцеговине и почетка Првог светског рата долази до развоја екстремних струја и код Срба и код Хрвата .Када су, Европу захватили нови ратови, Бечу није одговарала српскохрватска слога, па је Славонију и Војводину препустио утицају милитантне Пеште. То мучно раздобље потпуне подложности Хрватске угарским (мађарским) интересима и новог насиља над Србима трајало је све до 1918. године, јер је Аустроугарска желела да реформу своје монархије изврши на рачун Словена, а пре свега, Срба. После атентата Гаврила Принципа на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Срби су у овој монархији, па и тадашњем хрватском простору постали „велеиздајнички народ”. Антисрпских демонстрација, уз рушење и скрнављење гробаља и цркава, било је у Загребу, Ђакову, Петрињи, Славонском Броду, а мање у далматинским градовима Шибенику, Сплиту и Дубровнику. После објављене мобилизације августа 1914. године, Срби су насилно узимани као таоци, затварани у логоре, чак и стрељани, а многи су протеривани из места становања. Све је то вршено уз сагласност хрватског Сабора, под оптужбама за „вређање Цара и великосрпску пропаганду”. Дошло је чак и до јавних суђења у Загребу, где су на „црну клупу” сели др Срђан Будисављевић, посланик и др Лаза Поповић, др Милан Теодоровић и Ђорђе Гавриловић. Током 1916. монтираних процеса било је и у Сплиту, Задру и Дубровнику. Наредбом Бана, ћирилица је забрањена још на почетку Првог светског рата, а потом и познати српски листови: „Нови Србобран”, „Српски Глас” и „Дубровник”. За вријеме Првог свјетског рата велики број хрватских Срба учествује у рату на страни Аустроугарске. Добар је пример за то Светозар Боројевић, који је достигао чин фелдмаршала и био један од ријетких успјешних аустријских генерала на бојишту. Мајском декларацијом и Крфском декларацијом, које су потписане за вријеме Првог светског рата, отварају се многе могућности, али и питања у вези с могућом будућом заједничком државом јужних Словена.

                           (наставиће се)