Пише: Дејан Бешовић

Хрватска православна црква -ХПЦ била је канонски непризната вјерска заједница која је дјеловала на простору некадашње марионетске НДХ, основана указом Анта Павелића од 3. априла 1942.године , по наређењу њемачких власти, као настојање НДХ да се покаже да нема прогона и асимилације Срба у Хрватској те да се потпуно онемогући утицај Српске православне цркве.Анте Павелић је изабрао Гермогена (Григориј Иванович) Максимовича, руског одбеглог калуђера, емигранта, као погодну личност за патријарха Хрватске православне цркве, а покренут је и часопис „Хрватска Православна црква“ чији је главни уредник био Савић Марковић -Штедимлија из Пипера -Црна Гора . Павелић је имао потпуну контролу над њеним радом, чиме је обезбиједио да та неканонска црква, нарочито када се ради о пропагирању усташког покрета, постане права и прворазредна агентура тог покрета.Прво помињање Хрватске православне цркве везано је за Еугена Кватерника који је 1861. године предложио оснивање „нпр. синода или патријархата православне херватске цркве“.По пропасти Југославије 1941. године и успоставом НДХ проглашено је да надлежност Српске православне цркве у НДХ престаје за више 1,8 милиона православних  у Хрватској и окупираним регијама ,по попису из 1931.године, укида се назив Српска православна вјера и мијења у гркоисточна вјера који се употребљавао прије 1918. године а истовремено почиње акција присилног превођења Срба на римокатоличку вјеру.Већ почетком 1942. године постаје јасно да жестока репресија према Србима не доноси резултате, па Њемци врше притисак на Павелића да ублажи репресије које изазивају отпор Срба а и четници постају придружене снаге на територијама окупираним од стране Италије.На основу законске одредбе о ХПЦ од 3. априла 1942. објављене у Народним новинама број 77 од 7. априла 1942, 5. јуна 1942. године хрватски поглавник Анте Павелић потписује статут ХПЦ, а у недељу 7. јуна 1942. устоличује Гермогена као патријарха у цркви Светог Преображења у Загребу. Патријарх ХПЦ је уједно и митрополит загребачке митрополије и носи наслов „митрополит загребачки и цијеле Хрватске“.ХПЦ је аутокефална и једина те за њу не важе догматска и канонска начела СПЦ.Грб ХПЦ је 25 наизмјеничних бијелих и црвених поља у пет редова а почетно поље је бијело, у средини је полуштит са крстом плаве боје у средини.

Застава је црвено-бијело-плава тробојка с једнокраким златним крстом на бијелој подлози.Православци ипак нису били изједначени у правима и дужностима са осталим грађанима а прогони су настављени иако је усташка пропаганда настојала да сакрије или бар ублажи злочине –Мужић. стр. 52-54.У арондативном смислу Хрватска православна црква била је устројена : патријарх, свети архијерејски сабор и велики црквени суд

жупник (парох);црквено-општински управни одбор.Патријарха бирају од епископа и то тако да изборни сабор кога сазива поглавник Павелић бира три кандидата међу епископа од којих Министарство правосуђа записнички предлаже поглавнику једнога за именовање.Хрватска православна црква нестаје са нестајањем Независне Државе Хрватске 1945. године. Гермоген Максимов је осуђен на смрт и погубљен после рата. Новине које су издавале су се звале Глас православља.Гермоген, световно име Георгиј Иванович Максимов (10. јануар 1861 — Загреб, 30. јун 1945.године) је био руски свештеник, члан синода Руске православне заграничне цркве у Сремским Карловцима  1924—1942 .године и поглавар канонски непризнате Хрватске православне цркве (1942—1945) под НДХ.Велибор Џомић ће записати : Хрватску православну цркву није признала ниједна помјесна Православна Црква у свету. Она је, једноставно, била усташка, парацрквена творевина, која је једино њима служила, а њено постојање у НДХ није се осећало. Злочини над православним живљем нису престали, православни храмови су и даље рушени (под руководством Одбора за рушење православних цркава), а србски народ је и даље покрштаван и насилно превођен у католичку веру.Овде је важно напоменути да наспрам светлих и светих ликова наших Свештеномученика, отпадника од Бога и Његове Свете Цркве на подручју НДХ. То су били они безверни свештеници који су се примили срамне дужности и постали „свештеници“ тзв. Хрватске православне цркве. Многи од њих су још пре почетка Другог светског рата били рашчињени због канонских преступа.Овдје смо само укратко и хронолошки покушали да прикажемо однос усташког режима према србском народу и Србској Православној Цркви. О томе је код нас, хвала Богу, доста писано.Треба нагласити да је Светосавска Црква мајчински реаговала на вести о страдању њене верне деце у НДХ. Она је прихватала и помагала хиљаде избеглица, које су се од усташке каме склонили у Мајку Србију, али је и апеловала на светску јавност да престане геноцид над Србима на подручју осам њених епархија у НДХ.Усташки злочини над српским свештеницима.Положај и страдање србског народа и Српске православне цркве у Независној држави Хрватској

Обарање пакта између Краљевине Југославије и Трећег Рајха није представљало никакво изненађење у тадашњој Бановини хрватској. Док је Београд био и збуњен и радостан због обарања пакта са Немачком, усташе су увелико радили на остваривању идеје „хрватске државе у којој ће живети само Хрвати“. Усташки идеолози су, знајући да Срби полажу свако право на добром делу територије, коју су они зацртали у својим крвавим плановима, и да су Срби у многим крајевима и градовима представљали већинско становништво, означили и жигосали српски народ као „главну сметњу за успостављање хрватског државно-правног поретка“. Српско питање се, по њиховим плановима, имало решити првенствено и то без бирања метода.Историографи су забележили да је живот у Загребу, одмах после обарања пакта са Немачком, постао другачији. У Загребу су већ тих дана „на вратима Срба нађени циркулари пуни претњи“. Време од обарања пакта до проглашења НДХ (10. априла 1941. г.) искоришћено је за детаљну припрему стварања усташке државе. Немачким нападом на Југославију, 6. априла 1941. године, испуњен је главни предуслов да се крене у крвави поход у коме је пало на стотине хиљада српских глава.

Српски православни народ и његова Православна Црква су се већ тих дана нашли ван закона. Једини закон, који је према њима примјењиван, био је закон тоталног уништења и затирања.

Према подацима са посљедњег пописа бивше Краљевине Југославије на подручју које је захватила НДХ живјело је око 5 милиона (Хрвата, Италијана, Мађара итсл.), 1.900.000 православних Срба и око 750.000 муслимана. Из структуре становништва јасно се види да су усташки идеолози морали да реше „србско питање“ јер „нису имали храбрости да ударе и на муслимане, јер ако би у Босни поред православних Срба изгубили и муслимане, онда би римокатолици – Хрвати у Босни и Херцеговини представљали мањину“ Због тога је један од главних усташких идеолога, Миле Будак, често наглашавао да је НДХ „држава двију вјера, католичке и исламске“то је често наглашавано и у усташкој штампи као, на пример, у листу „Хрватски народ“ број 143. од 7. јула 1941. године.

Кватерник је одмах после уласка немачких војника у Загреб прогласио оснивање Независне Државе Хрватске -њемачки војници су са цвијећем и песмом дочекани у Загребу. Од тада, па све до краја Другог свјетског рата трајао је систематски и плански геноцид над српским народом.Џомић даље пише : У том крвавом вртлогу нашла се и Српска Православна Црква, која је кроз векове делила судбину свога народа.Држање Римокатоличке цркве и њене јерархије представља посебну занимљивости трагику тога времена. Римокатоличка црква је здушно подржала стварање такве државе, а загребачки надбискуп Алојзије Степинац посетио је усташке вође и јавно позвао своје вернике да на сваки начин помогну нову католичку државу. Новине су у Загребу објављивале „прописе по којима сви православни српски становници морају да напусте град у року од дванаест часова и да ће сваки онај који се нађе да штити православца бити кажњен на лицу места“.Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како ју је он често називао.Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.Прогон и убијање српског народа после Павелићевог доласка у Загреб добија и законску основу. Првих дана постојања НДХ почела су хапшења, прогањања и убијања Срба у градовима и њихово депортовање у новоосниване концентрационе логоре, који су с правом названи „творницама смрти“.Анте Павелић је дванаест дана после свога доласка издао „Законску одредбу о забрани ћирилице“ (објављена је у „Народним новинама“ бр. 11 од 25. априла 1941. г.); 3. јуна су укинуте све србске школе, одгајалишта и сиротишта (објављено у истим новинама бр. 56 од 21. јуна 1941. г.); „Србима-православцима наређено је у Загребу, као и у осталим градовима, да носе око руке плаву траку на којој је имало да буде слово „П“(латиницом) јер се ни том мером није хтело признати да у усташкој НДХ могу да постоје и живе Срби. Тако је овај знак „П“ – православац – имао да буде средњевековни гетовски знак за проказаних 1.885.943 Србина, који су имали или да приђу „вјери дједова“, или да се уклоне из НДХ и то или емиграцијом у Недићеву Србију или одашиљањем Богу на истину, са спасеним или неспасеним душама“5); затим, укидање наплате 10% патријаршијског приреза („Народне новине“ бр. 59 од 25. јуна 1941. г.); „у свим насељима која су у свом имену имала придев „српски“ или „сремски“ стављен је придев „хрватски“6); „одузета је сва покретна и непокретна имовина СП Цркве у Сремским Карловцима у корист НДХ“7); „министар правосуђа и богоштовља је 18. јуна 1941. године издао наредбу према којој, од оснивања НДХ, назив „српско-православна вјера“ није у складу са новим државним уређењем те се наређује да се убудуће има употребљавати назив „грчко-источна вјера“ („Народне новине“ бр. 80 од 19. јуна 1941. године).Српском народу је, после државног слома, једино и најснажније упориште остало у његовој Цркви, која је од првих дана била изложена усташком терору и прогонима. Заузет је став да се Светосавска Црква потпуно уништи и то тако што ће епископи и свештеници бити побијени или протерани, а православни храмови и манастири порушени. Знаменити српски загранични писац и интелектуалац  Марко Марковић с правом тврди да ништа „није могло изменити усташко убеђење да је Србска Православна Црква била прва установа на територији Павелићеве Хрватске коју је требало искоренити и уништити“.Усташке вође су за решење србског питања у НДХ по тројном принципу (убијање=протеривање=покрштавање) имали подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Овде је важно видети владање Римокатоличке цркве у припреми и помагању усташке идеје у периоду између два светска рата. Тако, на примјер, „римокатоличко свештенство у Хрватској, Херцеговини и Далмацији често је сазивало тзв. Еухаристичке конгресе, који су, у ствари, имали политичке екстремистичке циљеве (нпр. они који су држани у Славонској Пожеги још 1940. године под фиктивним именом Маријиног скупа)… Остали полувојни илегални терористички покрети такође су били прикривени црквеном мантијом“.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године још једном објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анте Павелића. Тада је, између осталог, рекао: „Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звијезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа“. Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао „пасторално писмо“ у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу Другом , с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије 12.  примио је цијелу делегацију, а прије тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.Ниже католичко свештенство је у потпуности слиједило ставове својих поглавара – папе Пија 12. и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима. Ево неколико забиљежених примера.Фратар др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна, чија је рођена сестра била удата за Србина, из олтара је позвао на покољ Срба и рекао: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам сви греси бити опроштени“ .Фра Дионизије Јуричев је често говорио: „Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти“ .Фра Вјекослав Шимић је и сам лично својом руком убијао Србе“ .

Вељко Ђурић Мишина дао је, у својој књизи, преглед страдања српског народа у НДХ, свештенства и монаштва, храмова и црквених добара,  имања и објеката. Дакле, свега оног што чини једну Цркву.

У првом поглављу Независна Држава Хрватска априла 1941. (стр. 7–15), аутор је објаснио „Зашто је и како дошло до разбијања Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, као и какву су улогу у том процесу имале Њемачка, Италија и Римокатоличка црква.У другом поглављу Затирање Српства (стр. 16–42), истакнуто је да се изграђивање правног система у НДХ темељило на расистичкој идеологији Анте Старчевића. Низом закона, наредби и прописа, забрањена су и прогоњена сва знамења српства и православља. Због тога, аутор сматра да је геноцид над Србима био организован државни посао, а не акт самовоље установа или појединаца. Програм геноцида писао је Анте Павелић још 1932: “Треба клати .Оно што пије крв Хрватског народа треба поклати да се више никада то зло у хрватској средини не појави.“ (стр. 23). Досљедан геноцидној политици био је и министар у усташкој влади Андрија Артуковић, који је маја 1941. рекао: “Код нас нема милости ! Ми знамо да велика Хрватска може опстати само онда кад из коријена истријебимо све што је српско .“ (стр. 25). О овом плану, непојмљивом за цивилизовани свијет, сасвим отворено говорио је један други министар, Миле Будак: “Један дио Срба ћемо побити ,други ћемо протјерани у Србију ,остале ћемо покрстити .А оно што остане бит ће зло сјећање на њих .  (стр. 27).Аутор тврди „Да никада није тачно утврђено колико је Срба убијено у НДХ, док број избјеглих и прогнаних из НДХ у Србију износи најмање 200.000 људи “ Правци дјеловања усташких власти и Римокатоличке цркве у циљу истребљења православља у НДХ, тема је трећег поглавља чији је наслов Римокатоличење, унијаћење и исламизација (стр. 43–79). Аутор сматра да је прекрштавање у НДХ, у суштини, најгори вид духовног терора над српским народом и да је оно било засновано на средњовјековној доктрини Римокатоличке цркве, по којој у рај одлазе само римокатолици, а сви остали, без разлике, одлазе у пакао. Међутим, прекрштавање је било намијењено само сиромашном и недовољно просвијећеном становништву, које је било подложније денационализацији, док је за интелектуалце и богатије слојеве била предвиђена физичка ликвидација. Сасвим јасно о томе је говорио Дионизије фра Јуричев, прочелник Вјерског одсјека у хрватској влади: “У овој земљи не може нико осим Хрвата да живи, јер ово је држава Хрватска, а ко се не крсти, знамо куда ћемо с њим. Горе у овим крајевима сам све очистио од кокошке до старца, а ако треба, урадићу то и овдје, јер данас није грех убити и мало дијете од седам година, које се мијеша у наш усташки поредак… Немојте мислити да сам у свештеничкој униформи, али само да знате, да кад треба, узмем руке и митраљез да ми да побијем све оне који су против усташке државе и владе.

(стр. 57).У НДХ прекрштено је више од 240.000 Срба, а аутор наводи случајеве да су понегдје „Срби прекрштавани, а потом убијани, те да ни исламизација није спасавала Србе од страдања“.У четвртом и петом поглављу Судбина свештенослужитеља Српске православне Цркве (стр. 80–109) и Судбина црквених објеката(стр. 110–134), уочљиво је да, и поред бројних истраживања, још није дат потпун одговор на питање шта се десило Српској православној цркви у НДХ и колики је заиста обим њеног страдања. Бројни подаци често су контрадикторни, али је јасно да је велика већина свештенослужитеља СПЦ убијена или протјерана. У убиствима православних свештеника и у рушењу и пљачкању црквених објеката, учествовали су, директно или индиректно, и римокатолички свештеници. Неки православни храмови у НДХ били су мјеста масовних покоља и силовања, а тачан број срушених, спаљених, девастираних и опљачканих цркава, никада није утврђен. Ипак, из бројних података које аутор наводи, види се да је њихов број трагично велик.

Године 1942. дошло је до привременог ублажавања политике уништавања српског народа у НДХ, иако је крајњи циљ остао непромијењен. У том смислу треба посматрати и стварање тзв. “Хрватске православне цркве“, што је тема и наслов шестог поглавља књиге (стр. 135–166). Аутор пише да је она формирана на њемачки захтјев, у сврху умиривања народа и ратних операција у НДХ, али и због сазнања усташких власти да превођење православних Срба у римокатолицизам није довољно за њихово коначно похрваћивање.

У Закључку“. (стр. 167–171), Аутор констатује „Да су планови хрватских власти и Римокатоличке цркве предвиђали потпуно уништење српског народа и Српске православне цркве на територији фашистичке Независне Државе Хрватске, коју је прихватила велика већина хрватског народа. С обзиром на то да ниједан римокатолички свештеник током рата није јавно протестовао против геноцида над Србима, аутор сматра да је Римокатоличка црква, не само један од главних организатора, него и главни инспиратор геноцида над Србима, у циљу реализације вјековне тежње за стварањем једне цркве на земљи, подређене римском папи“.

Након проглашења назависности републике Хрватске 1990 .године ,јавила се иницијатива за обновом ХПЦ. Иницијативу Иве Матановића, који је, иако сам римокатолик, главни заговорник оснивања „хрватске православне заједнице“, у петак 12. марта 2010. у Задру је најављено оснивање „хрватске православне цркве“ за „хрватске православце који не желе да се поистовећују са Србима“. Иницијатива за обнову Хрватске православне цркве је изазвала осуде Српске православне цркве, хрватског председника и председника владине комисије за односе с верским заједницама.Дана 10. септембра 2010. формирано је Удружење хрватских православних вјерника којем је циљ „формирање аутокефалне хрватске православне црквене организације и слободно идентификовање православних хришћана припадницима хрватске нације.Први логотип организације садржао је мапу некадашње фашистичке НДХ“.За потребе дејствовање ове организације, доведен је свештеник Бугарске православне цркве Александар Иванов. Он се 2013. године доселио у Задар. Након неколико година сарадње са Матановићем, разишли су се када је он најавио да ће организације прећи код папе.По попису становништва 2011. у Хрватској живи 16.647 Хрвата православних хришћана.Дана 5. октобра 2013. године, такозвана Хрватска православна црква је самопрогласила аутокефалност и објавила то на своме сајту и др. хрватским медијима.Немају своје просторије, одређене објекте под рентом напустили су због скупе кирије. Божићну литургију служили су у мормонској цркви у Загребу.

Уз ову организацију постоји још једна истоимена квазицрквена организација коју води Бонифације (Андрија Шкулић) и која тврди „Да је удружење на челу са Александром Ивановим паралелна структура коју води бугарски туриста.

ХПЦ је 2017. године успјелa да се региструје као удружење грађана са циљем „ревитализације Хрватске православне цркве нестале у Другом светском рату те духовног развитка и унапређења квалитете живота – појединаца кроз учење о православљу као таквом”. Од тада непрекидно покушавају да се региструју у регистру вјерских заједница у Хрватској. На први њихов захтјев Министарство је донијело негативно рјешење, против којег је ХПЦ поднијела управну тужбу, коју је Управни суд Хрватске својом пресудом одбио, док је Високи управни суд, по жалби ХПЦ, поништио предходне одлуке и предмет вратио надлежном министарству, које је у поновљеном поступку, 22. марта 2018 .године, поново донијело негативну одлуку

У заштиту права тзв. ХПЦ укључила се и проусташка организација Аустралијско-хрватски конгрес, који је 4. априла премијеру Андреју Пленковићу послао писмо у којем се, поред осталог, наводи: “Поштовани предсједниче, не улазећи у историјске чињенице, права хрватског народа на своју властиту православну цркву, овде се не ради о неком политичком чину, нити се брани опстанак других сличних православних цркава у Хрватској, него се ради о избору, праву сваког човека да своју вјеру испуњава онако како он то жели, што је уствари гарантовано и у Уставу РХ. Зато апелујемо на Вас, на Владу РХ, да коначно омогући регистрацију Хрватске православне цркве у РХ”.Нарочито агресивни потомци усташких бојовника регистровале су Хрватску православну цркву у Вулингонгу -Нови Јужни Велс у Аустралији .

                ( наставиће се)