Пише:Дејан Бешовић
Формирањем Националног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба тежило се једнакости у новонасталој Држави Словенаца, Хрвата и Срба. Светозар Прибићевић одржао је говор у Хрватском сабору 29. октобра 1918. године на којем је међу осталим изјавио“ да су у заједничкој држави Словенци, Хрвати и Срби потпуно једнак фактор и да су та три народна имена израз за једну политику и народну свест“На Светозара Прибићевића и његове следбенике након уједињења Државе СХС са Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца пада главнина мржње Хрвата због неравноправног, изнуђеног уједињења, а потом и због политичке, привредне и националне репресије великих размјера која је услиједила одмах након уједињења. Прибићевић је у заједничкој влади са социјалистом а каснијим радикалом Николом Пашићем издржао свега годину дана. Самостална демократска странка, како се звала Прибићевића странка, тежила је интегралном југословенству и јакој националној држави. Од 1925. године па све до 1939. Самостална демократска странка, као најјача странка хрватских Срба, не излази из опозиције, а и 1939. године се враћа на власт као коалициони партнер Хрватске сељачке странке у Сељачко-демократској коалицији. Прибићевић ће свој живот завршити затворен у Прагу 1936. године, али ће његова идеја о сарадњи хрватских и српских политичара преживјети све до Другог светског рата. У Загребачким пунтикацијама из 1932. године које је донијела Сељачко-демократска коалиција, тежи се федералном уређењу Југославије.Највећи противник уједињења Југославије био је вођа црногорске зеленашко -федералистичке странке др.Новица Радовић ,уједно и вођа Божићног устанка у Црној Гори и један од највећих Српских родољуба свога времена .О њему смо писали у више наврата .Он је у књизи „Црна Гора на савезничког Голготи “ Пећ 1933 и друго допуњено издање 1939.године био јасан : Двије древне српске државе Србија и Црна Гора жртвовале су своју државност зарад стварања Хрватско -сливеначке државе која раније никада није постојала .Хрвати су били толико дрско да су чак и Боку Српску невјесту Јадрана преименовали у Хрватски заљев светаца .Срби су били оптчињени лазним радикалом а у ствари дрским социјал -комунистом Николом Пашићем ,Влахом који је дијелио српске етничке територије као да су његове и који је створио не само краљевину СХС од српских територија већ и Албанију .Све то и више од тога сам саопштио и краљу Александру од Југославије када сам изашао са робије која је трајала осам година у Сремско Митровачкој казнионици „.Према етничкој мапи српско-хрватског простора централне Југославије, која је 1936. године рађена за потребе Крунског савјета Кнеза Павла, 90% становништва у Западној Славонији, Банији, Кордуну, Лици и Далматинској Загори, чинили су Срби. Тада је у границама данашње Хрватске било 1,2 милиона Срба. Пет година касније, међутим, у тзв. Независној Држави Хрватској (НДХ), њемачки војни представник Глез фон Хорстенау записао је у Загребу да Срби у Хрватској чине 31% становништва и да су највише концентрисани у Савској, Врбаској и Приморској бановини. У њемачким службеним изворима, у НДХ је крајем 1940. године, живело 2.078.609 Срба, а Хрвата три милиона. На територији НДХ постојало је девет српско-православних епархија, од чега су четири биле у Хрватској: Славонска у Пакрацу, Загребачка, Горњокарловачка и Шибенска.Према књизи Коминтерна – југословенско и српско питање Бранислава Глигоријевића из 1992, „Питање позиције српског народа у оквиру Хрватске било је тема за Комунистичку партију Југославије још 1930-их. На свом Петом конгресу одржаном јуна 1924. године, Коминтерна уобличава своју визију разбијања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Србију, Хрватску, Словенију и Македонију, чему КПЈ на свом Четвртом конгресу у Дрездену октобра 1928. године додаје и Црну Гору, као и право на самоопредељење Мађара у Војводини и Албанаца на Косову. Коминтерна 1932. године издаје задатке КПЈ о разради распада сада већ преименоване Југославије, и подстицању „акције угњетених народа“ против великосрпске хегемоније“.Ђуро Цвијић, члан Групе хрватских националних револуционара комуниста, добио је задатак да уобличи хрватске циљеве. Иако и сам Хрват, полазећи од буквалне примјене става Коминтерне да су сви народи ван преткумановске Србије угњетавани од стране Срба, тако су и Срби западно од Дрине угњетени од стране српске буржоазије источно од Дрине. Цвијић пише: Хрватски национални териториј има облик прстена у чијој средини се налази скоро компактно српско подручје од Глине до Гламоча и од Прњавора до Плашкога… Српском подручју које се налази у средини хрватског националног територија признаје се право самоопредјељења. Детаљније говорим да је ријеч о простору који равном линијом има 180 км (Плашко-Прњавор) са 155 км (Глина-Гламоч), и који обухвата карловачку Војну границу, Бањалучку Крајину и Високу Крајину (Гламоч, Грахово, Дрвар, Босански Петровац).Неуобичајено Цвијићево резоновање за ондашње прилике у КПЈ („доктринарно принципијелно и морално обзирно“), одбачено је од стране тадашњег вође КПЈ, Милана Горкића. Цвијић је чак потегао и хипотетичку ситуацију која би снашла Срба у таквој Хрватској цитирајући франковске и хрватске шовинистичке пароле („напоље са Србима из Хрватске„). Мада прихвата Цвијићеву логичку премису, Горкић одбацује идеју уз објашњења да би се тако „сишло са партијске линије„, али и да је у реду да се франковске антисрпске пароле користе ако се поклапају са ставовима КПЈ. Прича о српском самоопредјељењу у оквиру Хрватске је замрла 1934. године када се у питање умијешао Јосип Броз- Тито .Броз је те године боравио у Милочеру на Краљичиној плажи преко пута тадашњег острва Стети Стефан у друштву краљевског департмана о чему је записао Моше Пијаде.Аутор овог фељтона 1990 .године у Архиви Србије пронашао је писма Моше Пијаде ,Јосипу Брозу не датована и нераспоређена,разбацана припремљена да их буквално неко отуђи . На питање управнику Архива да зашто су писма ван архивалија тадашњи директор архива Србије Драгослав Пешић је рекао : То су документи које је купио конзул Јапана у Београду Масахико Оцка .Овдје је веома битно напоменути да је из Државног Архива Србије у периоду од 1969. до 2021.године нестало око 73.000 архивских списа.Послије доласка на власт Александра Вучића око 68.000 је враћено . Оснивањем Комунистичке партије Хрватске 1937. године, све је већи број Срба сељака окупљен у овој странци. Споразумом Цветковић—Мачек 1939. године у којем учествује као партнер Хрватска сељачка странка и Самостална демократска странка, створена је Бановина Хрватска. Један дио Срба незадовољан је тим рјешењем те траже стварање нове политичке јединице, Српске крајине, састављене од дјелова Босанске и Хрватске крајине. Ипак, због врло мале подршке тој групи, до стварања такве јединице није дошло.Успостављањем Независне Државе Хрватске 10.априла 1941. године почело је најтрагичније раздобље у историји српског народа у Хрватској.Доласком Анте Павелића и усташа на власт, Срби су као народ једноставно били потиснути и подвргнути геноциду. То је озакоњено „Одредбама за обрану народа и државе”, затим „Одредбом о забрани ћирилице” и „Наредбом о обележавању православаца” траком са натписом „П”, као и „Одредбом за језичка питања”, која је имала за циљ да да искоријени српски из хрватског језика. И кроз све друге законе које је доносила влада НДХ, дискриминација и геноцид над Србима био је легализован.Устанак је плануо испрва у крајевима који су били насељени српским становништвом. Ипак, у отпору усташама, нацистима и фашистима учествовали су заједно Срби и Хрвати. Из заједничког отпора непријатељу рађа се привидно јединствена Југославија, иако и Хрвати и Срби у Хрватској баштине трауме изазване страхотама из Другог светског рата. Документи ЗАВНОХ-а потврђују Србе из Хрватске заједно са Хрватима као конституенте у формирању ЗАВНОХ-а и у доношењу свих његових докумената којима је током Народноослободилачког рата успостављена Демократска Србија (уз формирање и дјеловање Српског клуба одборника у оквиру ЗАВНОХ-а).
Српски клуб вијећника ЗАВНОХ-а основан је 10. новембра 1943. године, те је оснивање Клуба доказ пуне равноправности и једнакости Срба и Хрвата у Хрватској. Повјереништво просвете ЗАВНОХ-а упутило је 9. фебруара 1945. распис народноослободилачки одборима о употреби писама у основним и средњим школама у Хрватској. У томе распису стоји да се у школама уче и ћирилица и латиница. Несумњиво је најважнији документ Трећег засиједања ЗАВНОХ-а Декларација о основним правима народа и грађана Демократске Хрватске, јер је он основа уставноправног развоја Демократске Хрватске у читавом послијератном периоду. У Декларацији стоји да су хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни.Након Априлског рата, силе Осовине су подијелиле Југославију. На подручју данашње Хрватске и Босне и Херцеговине проглашена је Независна Држава Хрватска. Италија је анектирала дио јадранске обале -зона Прва, док су од границе анектираних територија до демаркационе линије са њемачком зоном НДХ успоставили зону Други (демилитаризована зона) и зону Трећу.
После консолидације власти, усташе су у прољеће и љето започеле са масовним хапшењима и убиствима Срба на подручјима Лике, сјеверне Далмације, Кордуна и Баније. Због тога су Срби бежали у италијанску окупациону зону надајући се заштити. Центар окупљања српских избјеглица било је село Кистање код Книна. Ту су се крајем маја окупили представници предратних грађанских странака међу којима су Нико Новаковић и Стево Рађеновић, као и свештеник Момчило Ђујић. Они су од италијанских власти захтевали да Италијани заштите Србе од усташког терора.Паралелно са овим догађајима текле су припреме КПЈ за подизање устанка. Устанак у НДХ је избио 27. јула и ускоро су устаници протјерали усташе из знатних дијелова западне Босне, Лике и сјеверне Далмације. Ширење устанка, у ком су главну улогу имали комунисти је забринуло и Италијане, због страха да се он може пренети и у њихову окупациону зону.Међу устаницима је дошло до раскола око тога треба ли се борити само против НДХ или и против свих осталих окупатора. Фракција око Ђујића је закључила да с Италијанима треба сарађивати у замјену за оружје, опрему и заштиту од усташке одмазде.У команди дивизије »Сасари« у Книну 29. октобра 1941. године Ђујић с Италијанима потписао споразум о организовању четничких јединица. Основан је пук »Петар Мркоњић« на челу с Брковићем и Ђујићем, који је обухватао подручје Голубића поља и Ковачића.Због тога организује народни збор у Црним Потоцима у новембру 1941. када се оснива Динарска четничка дивизија. Ђујић, који је већ био командант пука „Петар Мркоњић“, бива изабран за команданта дивизије, а за његовог помоћника је изабран командант пука „Гаврило Принцип“, Бранко Бране Богуновић, на чији предлог је Ђујић и изабран за команданта. По свом саставу и дејству Динарска дивизија била је готово независна војна формација са лабавим или никаквим везама са централном командом. Главне ударне песнице дивизије у току целокупних ратних дејстава биле су борбене јединице под командом Бранка Богуновића,Манета Роквића. Задатак Динарске дивизије био је одбрана српског народа масовних покоља усташког режима НДХ, односно на подручјима у њеној оперативној зони.Оснивањем Српског клуба вићника ЗАВНОХ-а уследило је, на пољу културе и осивање Српског певачког друштва „Обилић”, покретање листа „Српска реч”, а 14. новембра 1944. године у Глини основано је и Српско културно друштво Просвјета.Са Кордуна је 1942. године ипак потекла идеја о послератној српској аутономији у Хрватској. Према Момчилу Диклићу Како су страдали визионари судбине Срба у Хратској, 2011, учитељ Љуба Вујичић је припремио концепт аутономије. Концепт је затим предао Моши Пијадеу, који га је дорадио. Вујичић је однио свој предлог Титу, који се тада налазио у Босанском Петровцу, али се, према Владимиру Дедијеру Нови прилози, 1981.године , одатле вратио „двапут брже него што је отишао.Пукови у северној Далмацији основани су на територијалном принципу, главна задатак им је била одбрана села, али се такође рачунало с могућношћу њиховог упућивања у друге крајеве. Стварање тих јединица је показивало и амбиције појединих четничких руководилаца, заинтересованих да организују властите одреде и ставе их под своју команду како би учврстиле властите позиције и јачали особни утицај. Због тога је долазило до сукоба између водећих четника.
Динарска дивизија је образована почетком јануара 1942. пошто је Ђујић ступио у контакт са Илијом Трифуновићем- Бирчанином. Бирчанин је добио задатак да организује четничке јединице у западној Босни, Лици и сјеверној Далмацији и у те крајеве је слао официре бивше Југословенске војске да помогну. Дивизија је обухватала четничке одреде на тромеђи Далмације, Лике и северозападне Босне (Босанске Крајине). Поп Ђујић је номинално прихватао генерала Драгољуба Михаиловића као свог врховног команданта, али није дозвољавао професионалним официрима да преузму команду над његовом дивизијом. За капетана Иванишевића, којем су Бирчанин и Михаиловић доделили титулу војводе динарског, Ђујић је тврдио да је „Динару видио само из брзог воза“.
Командант Динарске дивизије са око 3.400 бораца био је четнички војвода Српско православни свештеник Момчило Р. Ђујић (1907—1999). Дивизија је организована је уз велику помоћ Драже Михаиловића и Илије Трифуновића-Бирчанина. Прве борбе и почетак устанка против усташа кренуле су у јулу 1942. године.По свом саставу и дејству Динарска дивизија била је готово независна војна формација на тлу Југославије у Другог свјетском рату (1941—1945) са лабавим или никаквим везама са централном командом.Месецима прије италијанске капитулације њемачки генерали и дипломате на Балкану су били увјерене да борба против партизана чисто војни приступом не може успјети, већ да је потребно наћи новог савезника. Међутим, Хитлер и њемачки врх нису на то пристајали чак и по италијанској капитулацији.Њемачки капетан Мерем из војне обавештајне службе Абвер забељежио је у свом извештају од 5. јула 1944. да је сарадња са партизанима против четника изванредна и да они замјењују једну до двие дивизије.Снажне партизанске јединице, потпомогнуте ратном техником коју су добиле од Британаца, кренуле су да стежу обруч око динарских четника. Борбе су се водиле од 1. новембра до 5. децембра 1944. године и познате су под називом Книнска операција 1944.До краја 1944. године, због партизанских победа и све веће деморализације својих трупа, Ђујић се обратио Британцима да дозволе четницима да се повуку у Словенију. Када су њемачки а касније и британски представници у Загребу одбили, Димитрије Љотић, сада у бијегу у Словенији, отпутовао је у Беч и издејствовао одобрење од Хермана Нојбахера. Првих дана децембра 1944. године надмоћније ослободилачке партизанске снаге опкољавају Ђујићеве четнике. У зору, 3. децембра, после тешких борби током Книнске операције Ђујић, уз сагласност збора команданата, доноси одлуку о пробоју према Лици.На подручју Лике командовао је прослављени потпуковник Дринске четничке дивизије Богдан Болта ,највећи послератни задужбинар Српског народа у Аустралији .
( наставиће се)
