Пише :Дејан Бешовић

Почетком 1971. године у С.Р. Хрватској, а једним дијелом у југозападном дијелу СР Босне и Херцеговине, букнуо је хрватски националистички покрет Хрватско прољеће, симболично назван МАСПОК. Главне вође овог покрета били су: Савка Дабчевић-Кучар, Мико Трипало, Фрањо Туђман, Јанко Бобетко, Дражен Будиша… Овај покрет је имао изразито национални предзнак и жељу да се промијени територијална подела Југославије, односно издвајање СР Хрватске од Југославије.Тај покрет је заустављен  све до 1990 .године .Избацивањем Срба из Устава СР Хрватске крајем децембра 1990. године започело је коначно рјешавање српског питања у Хрватској. Нове „демократске” власти у Загребу које је предводио хрватски председник Фрањо Туђман, показале су јасно од самог почетка своје шовинистичке намјере и антисрпски став.Тако ће познати партизански генерал и један од оснивача Београдског спортског друштва „Партизан “ Фрањо Туђман поносно изјавити на хрватској телевизији приликом избора та предсједника Хрватске :  Сретан сам што ми жена није ни Српскиња ни Жидовка.Последњи предсједник Предсједништва СФРЈ Стјепан Месић ће изјавити Телевизији Јутел у сред Београда : Нека Срби иду из Хрватске у Србију али нека за собом понесу онолико земље колико су приликом доласка донијели са својим опанцима“ .Прво је Влада Хрватске октобра 1990. године, почела илегалан увоз наоружања из бивших земаља Варшавског уговора, као и прекоморских земаља, а током прољећа 1991.године  формирање и својих војних снага, и проширивањем резервног састава полиције и народне одбране .Започет је и медијски односно пропагандно-психолошки рат против свега што има везе са Србима и Југославијом. Убрзо је кренуо и рат, односно напад на касарне Југословенске народна армије и упад у српска села и насеља. Чак и тамо гдје није било рата Срби су били изложени великим притисцима, и пријетњама.У том рату Срби у Хрватској су крајем 1991. створили државу Републику Српску Крајину, која је била и под надзором међународних снага — Унпрофора.Република Српска Крајина била је међународно непризната краткотрајна држава у југоисточној Европи. Српска Крајина се већим дијелом своје територије простирала на подручју некадашње Војне крајине, и то на подручју сљедећих округа: Хрватска војна крајина, Славонска војна крајина и Дунавска војна крајина. Српска Крајина је настала као одговор на поступке хрватских власти, које су водиле политику сецесије од Југославије, као и тежња Срба у Хрватској да остану у Југославији.Главни град је био Книн са 12.331 становника. Осим Книна, већи градови су били Вуковар -44.639 становника и Петриња -18.706 становника). Српска Крајина је 1991. године имала 470.000, а 1993. године 435.000 становника. Простирала се на површини од 17.040 км².Већину територије је Српска Крајина изгубила током хрватских војних операција Бљесак и Олуја 1995. године. Остатак Српске Крајине у источној Славонији, Барањи и Западном Срему, према Ердутском споразуму кроз прелазну управу Организације уједињених нација, интегрисан је у састав Републике Хрватске јануара 1998. године.Српска Крајина се граничила са Републиком Хрватском, Мађарском, Савезном Републиком Југославијом, Републиком Босном и Херцеговином и Републиком Српском.Српске Крајине

Српска Крајина се састојала од три ексклаве:САО Крајина (Банија, Кордун, Лика и Сјеверна Далмација). У њеном саставу су биле општине Бенковац, Војнић, Вргинмост, Глина, Грачац, Двор, Дрниш, Доњи Лапац, Книн, Кореница, Костајница, Крњак, Обровац, Петриња, Плашки, Слуњ, Српска општина Задар и Цапраг.

Лика — површина 4.808 км².Границе Лике су са сјевера град Плашки, са истока ријека Уна, са југа ријека Зрмања и са запада линија Медак—Теслинград. Фактички, Лика се налазила између планина Велебит, Пљешевица и Мала Капела. У овој области се налазе и Плитвичка језера. Област је територијално била организована у општине Кореница, Доњи Лапац, Грачац и Плашки.

Кордун — површина 2.306 км². Границе Кордуна су са сјевера ријека Купа, са истока ријека Глина, граница са Босном и Херцеговином, са југа планине Пљешевица и Мала Капела и са запада ријеке Мрежница и Корана. Област је територијално била организована у општине Слуњ, Крњак, Вргинмост и Војнић. У економском плану у области се налазио и град Топуско.

Банија — површина 3.456 км². Тачне границе области нису биле одређене. Област је територијално била организована у општине Глина, Петриња, Костајница, Двор на Уни и дио општине Сисак.

Источна Славонија, Барања и западни Срем — површина 2.511 км². Границе ове области су на сјеверу граница са Мађарском, на истоку граница са Југославијом, на југу граница иде ријекама Дунавом и Савом и на западу линијом Осијек—Винковци, који су се налазили под хрватском контролом. Област је територијално била организована у општине Бели Манастир, Вуковар, Даљ, Мирковци, и Тења, као и дјелови општина Осијек, Винковци и Жупања.Срби су на територији Српске Крајине живјели још од средњег вијека прије почетка инвазије Османског царства на Балканско полуострво.На примјер, прво помињање Срба у Срему, Славонији и Далмацији датира још од 7. вијека. Срби су тада већином били насељени у областима јужне Далмације, гдје су основали неколико својих кнежевина.Први српски манастир на територији Краљевине Далмације и Хрватске био је манастир Крупа, којег су према предању 1317. године основали монаси из манастира Крупе на Врбасу, а манастир су помагали српски краљеви Стефан Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан.Отприлике у исто вријеме, основан је и манастир Крка, чији је ктитор била принцеза Јелена Немањић Шубић, сестра краља Стефана Душана и супруга хрватског велможе Младена Трећег  Шубића.Након што су Османлије освојиле Србију и Босну, број Срба у Крајини се знатно повећава, а многи Хрвати напуштају ове просторе и селе се у градове на јадранској обали или у унутрашњост Хрватске и Угарске. Након што су Османлије први пут заузеле град Јајце, 18.000 српских породица преселило се у Личку и Крбавску жупанију. Угарски краљ Матија Корвин их је ослободио плаћања пореза и гарантовао им слободу вјероисповијести, али су Срби били дужни да штите границу од османских упада. Касније, српске избјеглице у другим дјеловима Крајине добијају од Хабзбуршке монархије статус граничне милиције, која је у замјену за земљиште доживотно бранила границу са Османским царством.Према неким истраживачима, попут Василија Крестића „За Хабзбурге је Војна крајина била својеврсни резервоар војних обвезника. Сваки седми грађанин Крајине је био граничар, док је у осталим деловима царства однос војника и цивила био 1:64.Током свог постојања, Војна крајина је претрпела бројне реформе и трансформације. Крајем 19. века Војна крајина је укинута, а њене области су 1882. године стављене под управу Краљевине Хрватске и Славоније у оквиру Земаља круне Светог Стефана- Земља Угарска.Након укидања војне организације појачале су се политичке активности Срба. Настало је неколико странака, од којих су неке сарађивале са хрватским странкама. Међутим, велики број хрватских политичара, као што су Анте Старчевић и Јосип Франк, сматрало је Србе страним елементом и заговарало отворену  србофобију“ .Док су Срби имали подршку бана Кароља Куен-Хедерварија, кога је поставила Будимпешта, неки хрватски политичари су тражили подршку у владајућим круговима у Бечу. Након распада Аустроугарске готово све њене јужнословенске земље добровољно постају дио Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, држава је била централизована и убрзо је престала да задовољава расположење хрватских маса које желе суштинску аутономију или независност. Ово је компликовало односе Хрвата и Срба и изазвало низ политичких криза.Према попису становништва из 1910. године, православних Срба на територији хрватско-славонског подручја бивше Војне крајине, било је 649.453. Једанаест година касније, 1921. године, на територије савремене Хрватске и Срема (у данашње време у саставу Србије) живјело је 764.901 Срба, од којих 658.769 на територији хрватско-славонског подручја бивше Војне крајине и 106.132 у Далмацији.На Косову су 1981. године избили нереди, узроковани демонстрацијама Албанаца, који су захтијевали трансформацију САП Косово из аутономне покрајине у републику или независну државу.Руководство СР Словеније и СР Хрватске тежило је ка децентрализацији и демократским реформама, заправо и они су хтјели независност од СФРЈ. Насупрот њима , федерална власт у Београду се залагала за додатну централизацију.Албанци су током демонстрација и нереда имали велику помоћ и логистику од званичне Тиране, односно диктатора Енвера Хоџе, који је према Србији имао непријатељски став и желио је наставак Призренске Лиге. Демонстрације су угушене ангажовањем тенковских јединица ЈНА одлуком Генерала -срмијд Бранка Мамуле, тадашњег начелника Генералштаба ЈНА. Било је то највеће искушење за Југославију током њеног постојања.

У марту 1989. године криза у Југославији се погоршала након усвајања амандмана на Устав Србије, којим је Влади дато овлашћење да Косову и Војводини ограничи аутономију. Ове аутономне покрајине су имале чланове у Предсједништву СФРЈ. Тако је Србија, за вријеме Слободана Милошевића, добила три гласа у Предсједништву. Додајући глас Црне Горе на ова три гласа, Србија је могла да одреди исход гласања. То је изазвало негодовање других федералних република, које су захтијевале реформу федерације.Крајем јуна 1989. код Приштине на Косову Пољу је обиљежено 600 година Косовске битке, гдје су највиши представници СР Србије одржали ватрене говоре, посебно Слободан Милошевић, што је у другим југославенским републикама протумачено као позив на рат.Мало касније 9. јула те године у Далматинском Косову код Книна, такође је прослављен исти јубилеј шест вјекова Боја на Косову, а све је обиловало видовданском тематиком. Хрватске комунистичке власти су ово протумачиле као „буђење четништва„, све је резултовало хапшењем организатора и дошло је до нових демонстрација против ових одлука. Тензије су почеле да расту из дана у дан између Срба и Хрвата.Постепени раст национализма у Југославији током осамдесетих година довео је до опште кризе у Југославији, прво економске и друштвене, а касније и политичке. Читав социјалистички лагер, не само у СФРЈ, већ и осталим земљама источне Европе је запао у колапс. Народ је желио промјене.Милош Благојевић редовни професор Београдског универзитета пише : Када су се у Хрватској почеле оснивати политичке странке 1990. године, Срби су 11. фебруара у Војнићу основали Југословенску самосталну демократску странку (ЈСДС),а 17. фебруара у Книну Српску демократску странку (СДС). Широм Југославије су 1990. године одржани вишестраначки избори.У Хрватској је победила Хрватска демократска заједница (ХДЗ), која је се залагала за отцепљење од СФРЈ и уставне реформе. Срби су подржали или СДС умереног и не баш вештог  политичара др.. Јована Рашковића или комунистичке или социјалистичке покрете. Политика ХДЗ-а и националистичке изјаве руководства странке, укључујући и Фрање Туђмана, повећале су међунационалне тензије у републици. Након увођења нових државних симбола и промене назива републике (уклоњена је реч „Социјалистичка”), повећале су се тензије између Срба и Хрвата, а затим су Срби тражили културну аутономију, која је одбијена“.Према хрватском историчару Никици Барићу,“ :Криза у Југославији, у којој су Срби видјели гаранцију стабилности, међу њима је изазвала забринутост. Као резултат тога, Срби су својим јединим заштитником сматрали Југословенску народну армију, која је била посљедња југословенска институција.Ситуација у Хрватској је додатно закомпликована националистичким мјерама републичке владе. Српскохрватски језик је замијењен хрватским језиком, прво је промијењен назив службеног језика, а затим граматичке норме. У службеним препискама и у медијима је забрањено ћириличко писмо. Из школских програма избачени су текстови о српској историји, српски писци и пјесници. Срби у државним институцијама су били присиљени да потпишу „листу лојалности” новој хрватској влади. Они који су то одбили да ураде су одмах отпуштени. То је посебно примјењивано у медијима. Био је присутан притисак на представнике српске интелигенције. Хрватски политичари су давали изјаве које су Срби болно примали. Посебну оштру реакцију Срба је изазвала Туђманова изјава, да Хрватска током Другог свјетског рата није била само нацистичка творевина, него и хиљадугодишња тежња хрватског народа“.У августу 1990. године у Книнској Крајини је спроведен референдум о суверенитету и аутономији, на коме су се могли изјаснити само Срби који су рођени или живе на територији СР Хрватске. Хрвати нису учествовали у томе. На референдуму је 99,7% од 756.721 гласача гласало позитивно,међутим у 10 општина хрватске власти су успјеле спријечити одржавање референдума.Српски референдум и почетак стварања аутономије у историографији је познат као „Балван револуција”. Српска аутономна област Книнска Крајина проглашена је 30. септембра 1990. године, а 21. децембра постала је позната као Српска аутономна област Крајина.У децембру 1990. Хрватски сабор усваја нови устав, према коме су Срби у Хрватској постали национална мањина, а не уставни државотворни народ, што су били према републичком уставу из времена СФРЈ.У љето и јесен 1990. дошло је до неке врсте подјеле власти у структурама републике. Сви Срби који су одбили да потпишу „листу лојалној” отпуштени су из републичког министарства унутрашњих послова. Истовремено у Книну и у низу других градова, гдје су Срби били већинско становништво, у милицији су остали само Срби. Ускоро је та милиција преименована у „Милиција Крајине”. Међутим, оваква ситуација није била само у МУП-у. На примјер, предсједник Владе Хрватске Јосип Манолић је 17. октобра 1990. отпустио све Србе који су радили у влади или његовом кабинету, без обзира на њихове политичке ставове.

У Хрватској је Балван револуција и стварање САО Крајине познато као „српска побуна”. Према Јелени Гусковој: Страх Срба пред оживљавање фашизма у Хрватској саме хрватске власти сматрале су, са једна стране, неоснованим, са друге стране, видјеле су као манифестацију „великосрпског империјализма”. Територију под контролом крајишких Срба хрватске власти су сматрале окупираном и жељеле су успоставити свој уставни поредак“.Никица Барић тврди:  Да је предсједник Србије у саставу Југославије Слободан Милошевић разматрао могућност не мијешања у отцјепљење Хрватске, али без територија насељених Србима. Према Барићу, Милошевић је желио да крајишки Срби буду дио нове Југославије“.У јануару 1991. године основано је министарство унутрашњих послова Крајине, које је објединило све секретаријате унутрашњих послова који нису била под контролом Загреба. У фебруару 1991. САО Крајина се ујединила са територијама сјеверне Далмације и Лике, гдје су већину становништва чинили Срби. Српско национално вијеће и Извршено вијеће САО Крајине су 28. фебруара 1991. усвојили резолуцију о отцјепљењу од Хрватске на основу резултата референдума и тражили су да остану у саставу СФРЈ. Председник Хрватске Туђман донио је 25. априла одлуку о референдуму о самосталности Републике Хрватске за 19. мај 1991. године. На то, САО Крајина је 12. маја 1991. организовала референдум са једним питањем: „Да ли сте за присаједињење САО Крајине Републици Србији и за то да остане у Југославији са Србијом, Црном Гором и другима који желе да очувају Југославију – за или против?“.На референдум је изашло 79.48% уписаних бирача а потврдно је гласало 99.80% бирача. Скупштина САО Крајине је 16. маја донијела рјешење о присаједињењу Крајине Југославији.Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем проглашена је 25. јуна 1991. године, а потом је 25. септембра исте године преименована и од тада је постојала под називом Српска област Славонија, Барања и Западни Срем. Касније је на подручју западне Славоније организована Српска аутономна област Западна Славонија.У љето 1991. у Крајини су почеле борбе између хрватских паравојних формација и припадника хрватског МУП-а на једној страни и српске милиције на другој. Постепено се у сукобе укључивала ЈНА,из које су у прољеће 1991. масовно дезертирали војници хрватске националности. Учешће ЈНА у сукобима се повећало када су хрватски одреди започели тзв. „блокаду касарни” у септембру 1991. године.Гускова даље наводи : У прољеће 1991. године на територију САО Крајине почеле су долазити избјеглице са територије под контролом Загреба. Неки од њих су отишли у Србију или Црну Гору, а око 100.000 је остало у Крајини. Црвени крст Југославије је 1991. године пријавио око 250.000 избјеглица српске националности са територије под контролом Загреба. Избјеглице су пристизале до примирја у јануара 1992. године. Истовремено, десетине хиљада Хрвата и Муслимана, под српским притиском, напустило је територију Крајине и избјегло на територију под контролом Загреба“. Према Барићу, Са територије под контролом Срба избјегло је до 300.000 несрба,међутим према попису становништва из 1991.године на територији будуће Крајине укупан број Хрвата и других националности није прелазио број од 220.000 људи.Српске аутономне области су се 19. децембра 1991. године ујединиле у Републику Српску Крајину. Према усвојеном уставу, Српска Крајина „национална је држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе”. Одређени су државни симболи — застава, грб и химна. Милан Бабић са дужности предсједник владе прешао на дужност предсједника државе. Проглашен је суверенитет Српске Крајине.Током 1991. године хрватска гарда и полиција су починиле бројне злочине над српским цивилним становништвом. Најпознатија мјеста у којима су злочини почињени су Госпић, Сисак, Вуковар и села у Западној Славонији“ .У јануару 1992. године захваљујући међународној интервенцији престала су непријатељства, а на територији Српске Крајине су распоређене Мировне снаге Организације уједињених нација (Унпрофор). „Плави шљемови” су размјештени на линији фронта између српских и хрватских снага у циљу прекида сукоба и праћења повлачења тешког наоружања са фронта. Миротворци из Русије су наводили како су Срби: Складиштили оружје у складиштима под надзором ОУН-а, док су Хрвати своје оружје повукли у непознатом правцу.

Хрватска војска је 21. јуна прекинула примирје, заузимајући неколико села на Миљевачком платоу.Овај догађај је довео до губитка повјерења Срба у мировне снаге и ескалацију напетости. Као резултат тога, крајишки Срби су вјеровали да их мировне снаге неће заштитити од могуће хрватске агресије и наставили су са формирањем регуларне војске.Хрватска војска је 22. јануара 1993. године започела војну операцију Масленица, током које заузима Новиград, аеродром Земуник и села Смоковић, Ислам Грчки и Кашић.Савјет безбједности ОУН-а 25. јануара усваја Резолуцију 802, осуђујући хрватске нападе. Као резултат хрватских напада, обје стране су обновиле артиљеријско гранатирање градова, а војне операције великих размјера су настављене до средине прољећа. Представници Српске Крајине и Хрватске су 6. априла закључили примирје и потписали споразум о повлачењу хрватских јединица са раније освојених територија. На тим положајима су их требале замијенити Мировне снаге ОУН-а. Међутим, хрватске власти су касније одбиле да испоштују потписани споразум.

На љето је настављено спорадично артиљеријско гранатирање. Савјет безбједности ОУН-а је продужио мандат мировних снага. У Републици Српској и Републици Српској Крајини маја и јуна 1993. одржани су референдуми о уједињењу ове двије српске републике.

Хрватска војска је 9. септембра започела војну операцију Медачки џеп. Резултат операције је било заузимање и уништење села Дивосело, Читлук и Почитељ, а против мирног српског становништва почињени су ратни злочини.Након повлачења хрватских снага, на територију „џепа” су дошле мировне снаге. Представници Српске Крајине и Хрватске су 2. новембра у Ослу наставили преговоре. Српску делегацију је предводио Горан Хаџић, а хрватску Хрвоје Шаринић.Година 1994. је прошла без великих напада Хрватске војске на територију Српске Крајине. Међутим, Хрватска војска је активно учествовала у војним операцијама у Босни и Херцеговини против Војске Републике Српске, а консолидоване јединице крајишких Срба су учествовале у борбама у Западној Босни на страни Фикрета Абдића.Крајишке власти су покушавале да успоставе миран живот. Влада је 1994. године развила програм стабилизације и почела са исплатама плата. До новембра, руководство Српске Крајине је планирало да заврши интеграцију са Југославијом. У амбасади Русије у Загребу је 29. марта 1994. године потписано примирје између руководства Српске Крајине и Хрватске. У Книну су 5. августа 1994 .године одржани преговори крајишких Срба и Хрвата о економским питањима. Посебно се разговарало о могућности отварања ауто-пута преко Западне Славоније. На јесен су почели да раде заједнички комитети — војни и пољопривредни. Делегација Српске Крајине је посјетила Загреб 8. и 14. новембра. Споразум о нормализацији економских односа Српске Крајине и Хрватске је потписан 2. децембра. Предвиђено је да се одрже преговори о повратку избјеглица, плаћању пензија и отварању жељезничког саобраћаја. Крајишки Срби су 21. децембра отворили за саобраћај бивши ауто-пут Братство и јединство,који је спајао Београд и Загреб.

Према руском новинару Млечину,:Власти Хрватске су преко амбасаде Русије руководству Српске Крајине понудиле широку аутономију. Међутим, српска страна, уз учешће Слободана Милошевића, категорички је одбила овај прУ јануара 1995. године амбасадор САД у Хрватској Питер Галбрајт предложио је Српској Крајини и Хрватској „План З-4”. Предлагао је аутономију за Книнску Крајину, а за Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем потпуну интеграцију у састав Хрватске. Усвајање овог плана, предсједник Хрватске Туђман је сматрао политичким самоубиством, међутим под притиском америчких дипломата обећао је да ће то питање размотрити у далекој будућности.Према српским изјавама,“ Одредбе предложеног плана нису гарантовале заштиту српског становништва од узнемирења на националној основи. Ипак, Милан Бабић је у Београду дао изјаву, да је Српска Крајина спремна прихватити неку прилагођену верзију плана и позвао је Хрватску да повуче своје снаге. Међутим, према Јелени Гусковој, „Туђман је одбио да води даље преговоре са Србима „.

                         ( наставиће се)