Пише :Дејан Бешовић

Александар Вучић 27 .децембар 2023 .године Бања Лука :Косово и Крајина нису  само географске области или историјски појамови, то смо ми јер кроз нас живи и тече нам кроз вене.Косово и  Крајина су српска емоција коју осећамо сваки дан и у песмама и у причама. Косово и Крајина је наше добро јутро и добар дан. Нема ноћи да не помислимо на наш завичај,на Косово и Крајину .То  су две најсветије речи сваког Србина ,ма где живео …

Умјесто да настави дипломатске контакте, хрватска влада је одабрала војно рјешење питања. Република Српска Крајина је ликвидирана у мају Западна Славонија и августу, главни дио  1995. године током хрватских војних операција Бљесак и Олуја. Током операције Бљесак, Хрватска војска је заузела српску енклаву Западну Славонију. У покушају да спријечи хрватску офанзиву, предсједник Мартић је наредио ракетирање Загреба, што је и учињено. Након тога, ракетирање Загреба је сматрано ратним злочином. Међутим, то није омело спровођење хрватске офанзиве. Према подацима српске стране, а такође и међународне организације за људска права Хјуман рајтс воч,током операције Бљесак почињени су бројни злочини над српским цивилним становништвом, укључујући и дјецу.

Сљедећа војна операција је била Олуја, током које су хрватска војска и полиција окупирале највећи дио Српске Крајине. Са територије Српске Крајине је избјегло 250—280.000 Срба. Током и након операције Олуја, хрватски војници су починили бројне злочине над колонама избјеглица и против преосталог цивилног становништва, укључујући злочин у Двору на Уни и убиство српских цивила у Груборима. У пресуди Хашког трибунала хрватским генералима Готовини и Маркачу стоји „Да је операција Олуја била дио заједничке злочиначке намјере, коју је организовало хрватско војно и политичко руководство. Циљ операције је био протјеривање Срба из Хрватске и насељавање Крајине Хрватима“.

Остатак Српске Крајине област Западни Срем и Барања од 1995. и област Западни Срем, Барања и Источна Славонија од 1996.године опстао је у виду аутономије под покровитељством ОУН-а све до мирне интеграције у састав Хрватске почетком 1998. године. Према подацима Саве Штрпца, предсједника невладине организације „Веритас”, значајан број Срба је напустио ове територије — 77.316 људи.

Према извјештајима комесара ОУН-а за избјеглице, До 1993. године са територије под контролом Загреба протјерано 251.000 људи. Избјеглице су се углавном населиле у Српској Крајини, или у Србији . Неки су отишли у Сједињене Државе, Канаду, Аустралију итд, формирајући тамо бројну дијаспору. Црвени крст Југославији је пријавио око 280.000 избјеглица српске националности са територије Хрватске 1991. године. На територију Југославије 1994. године се доселило више од 180.000 избјеглица и расељених лица из Хрватске.

Године 1993. Српска Крајина је имала 435.595 становника, од чега су 91% били Срби. Према подацима Главног штаба Српске Војске Крајине , 1993. године у сјеверној Далмацији је живјело 87.000 становника, у Лици 48.389 становника, у Кордуну 51.000 становника и у Банији 88.406 становника.Године 1995. из Крајине је отприлике протјерано 280.000 Срба,укључујући 18.000 људи током операције Бљесак и 230.000 људи током операције Олуја.Према подацима ОУН-а, „Послије операције Олуја у августу 1995. године на територији главног дијела Крајине живјело је само 5.500 Срба“.Већина становништва Српске Крајине су били православни хришћани.Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1- 4.зап/22 -45 за 1995.годинe  извјештава :  Територија Српске Крајине се налазила под канонском јурисдикцијом Српске православне цркве. На територији Српске Крајине су биле Митрополија загребачко-љубљанска, Епархија горњокарловачка, Епархија пакрачко-славонска, Епархија осјечкопољска и барањска и Епархија далматинска. У земљи су се налазили многи православни манастири и цркве. Највећи, стари и познати манастири су Драговић, Гомирје, Крка, Крупа и Лепавина. Током борбених дејстава, многе српске православне цркве су уништене или знатно оштећене. Тако је 1993. године Хрватска војска уништила Саборну цркву Светог Николе у Карловцу и резиденцију епископа горњокарловачког Никанора Богуновића . Од 1990. до 1995. године, укупно је уништено 76 православних цркава,96 црквених зграда, 10 гробаља, једна патријаршијска ризница, црквени музеј, двије црквене библиотеке и двије архиве. Опљачкане су 94 цркве и 4 манастира.Направљена је материјална штета од 1,2 милијарде њемачких марака .

Хрватска национална мањина је већином исповиједала римокатоличко хришћанство. Многе римокатоличке цркве су порушене или оштећене током борбених дејстава. Током масакра у Ловасу,Широкој Кули и Воћину,српске паравојне јединице су потпуно или дјелимично уништиле римокатоличке цркве у овим насељима.За вријеме постојања, Српска Крајина је имала три предсједника и шест предсједника владе. Након проглашења независности 19. децембра 1991. године Милан Бабић је постао предсједник. Међутим, на тој дужности није дуго остао. Током Бабићеве владавине, он се сукобио са Миланом Мартићем, који је контролисао милицију и територијалну одбрану.Стварање Српске Крајине у првој фази показало је значајну зависност од Југославије и сложеност политичким несугласицама, што је довело до политичке нестабилности. Односи између Книна и Београда били су веома сложени у јануару 1992. године. Разлог за то је био неслагање око Венсовог мировног плана. Милан Бабић је вјеровао да план „Не одговара интересима Српске Крајине, док се Слободан Милошевић залагао за његово усвајање у раној фази. Као резултат спорова са Милошевићем, Бабић је потпуно изгубио повјерење у Београд“. Скупштина Српске Крајине је 22. јануара је одбацила план уласка мировних снага у Хрватску, али је Скупштина 9. фебруара под притиском политичара из Београда, који су имали много присталица из Српске Крајине, ипак то усвојила. Бабић је 26. фебруара 26. фебруара смијењен са дужности предсједника. На приједлог Београда за новог предсједника изабран је Горан Хаџић, а Здравко Зечевић је постао предсједник владе. С обзиром да се Бабић и његови сљедбеници нису сложили са том одлуком Скупштине, у Српској Крајини је настало двовлашће. У Српској Крајини су 12. децембра 1993. године одржани први вишестраначки предсједнички и парламентарни избори. Уз Милошевићеву подршку у другом кругу избора, побједио је Милан Мартић. Бабић је пристао на компромисну позицију министра спољних послова.За вријеме постојања Српске Крајине, предсједници су били:

-Милан Бабић  од 19. децембар 1991. до 26. фебруар 1992.године

Горан Хаџић од 26. фебруар 1992.до децембар 1993.године

Милан Бабић од децембар 1993. — јануар 1994; изабран у децембру 1993. године, али је у јануара 1994. године на новим изборима побједио Милан Мартић;

-Милан Мартић од 12. фебруара 1994.до август 1995.године .љето 1990. године од јединица милиције и добровољаца у Книну формирани су одреди самоодбране, као и милицијски секретаријати, чији су припадници били српски милицајци, који су одбили да се потчине власти у Загребу. У јануару 1991. године створено је посебно одјељење унутрашњих послова, које је омогућило крајишким Србима да координишу дјелатност Милиције. Приближно у исто вријеме, у оквиру Милиције Крајине од добровољаца је створена специјална јединица, која је носила назив „Мартићевци”, по команданту Милану Мартићу. У љето 1991. у Крајини су мобилизовани одреди Територијалне одбране, а у великом случају њиховим акцијама су руководили официри Југословенске народне армије. Након потписивања примирја 1992. године, ЈНА се повукла са територије Хрватске и Крајине, остављајући Србима дио тешког наоружања. Оружје је складиштено под надзором Мировних снага ОУН-а. Пошто су јединице ТО повучене у касарне, на борбеној линији су остале само бригаде Посебне јединице милиције, чији су припадници имали само лако ватрено наоружање. Ове бригаде су биле подређене посебном одјељењу у оквиру МУП Српске Крајине.Против свих предсједника Српске Крајине касније су подигнуте оптужнице пред Хашким трибуналом. Милан Бабић је оптужен за протјеривање људи из политичких, расних или вјерских разлога. Он се пред судом изјавио кривим и осуђен је 2005. године на 13 године затвора, али је 2006. године извршио самоубиство. Милан Мартић је осуђен на 35 година затвора због ратних злочина, кршења закона и обичаја ратовања и протјеривања несрпског становништва из Српске Крајине,а казну служи у Тарту у Естонији. Након хапшења бившег начелника Центра службе безбједности у Бањој Луци Стојана Жупљанина 11. јуна 2008. године, хапшења бивше предсједника Српске Радована Караџића 21. јула 2008. и хапшења бившег команданта Војске Републике Српске Ратка Младића 26. маја 2011. године, Горан Хаџић је постао један од најтраженијих хашких оптуженика. Власти Србије на челу са Борисом Љубомировим Тадићем из Пиве су нудиле награду од 5 милиона евра за информацију о мјесту боравка Горана Хаџића. Након седмогодишње потраге, ухапшен је 20. јула 2011. године.Према Уставу Српске Крајине, Влада је била носилац извршне власти у републици. Српска Крајина је од 1991. до 1995. године имала укупно шест влада:

-Влада Милана Бабића од 29. мај 1991. до 19. децембар 1991.године

Влада Риста Матковића   од 19. децембар 1991. — 26. фебруар 1992.године

Влада Здравка Зечевића од 26. фебруар 1992.  до 28. март 1993.године

Влада Ђорђа Бјеговића од 28. март 1993.до  21. април 1994.године

Влада Борислава Микелића од 21. април 1994. до 27. јул 1995 године

Влада Милана Бабића од 27. јул 1995 до  5. август 1995.године

Владе Српске Крајине су формиране на политичкој основи и, према правилу, именовани министри нису били стручњаци у ресору на чијем су се челу налазили. Чланови прве двије владе су били из Книна и Сјеверне Далмације, што им, према Кости Новаковићу, „Није дозволило да утичу на ситуацију у другим дјеловима Српске Крајине“.

Први сазив Скупштине САО Српске Крајине формиран је крајем 1991. године из сазива Скупштине САО Крајине, Обласне скупштине Западне Славоније и Велике народне скупштине Источне Славоније, Барање и Западног Срема. Број заступника је био више од 200. Скупштина је 19. децембра 1991. године усвојила устав и прогласила Републику Српску Крајину. Почетком 1992. године, активности скупштине су се закомпликовале унутрашњим сукобима изазваним различитим ставовима према Венсовом плану, који је предложен као основа за мирно рјешење. Милан Бабић се успротивио усвајању овог плана, а заступници Скупштине из његових редова окупили су се у Книну, познато као „Книнска скупштина”. Други дио посланика, под вођством предсједника Скупштине Мила Паспаља, састао се у Глини, познато као „Глинска скупштина”. Формирање јединствене скупштине у Српској Крајини успјело је тек 1993. године.Новакобић даље  пише: Скупштина Српске Крајине састојала се од 84 посланика , изабраних на парламентарним изборима. Посланички  мандат је трајао четири године. Предсједник и његови замјеници представљали су све три крајишке ексклаве. Према уставу, Скупштина је била дужна да се састане два пута годишње — првог радног дана у марту и првог радног дана у октобру. Трајање сједница није требало бити дуже од 90 дана. Скупштина је била одговорна за измјену устава, доношење закона, праћење рада владе, усвајање буџета, измјену административних подјела.Устав Српске Крајине је усвојен 19. децембра 1991. године на заједничкој сједници Скупштина САО Крајина, Велики народне скупштине Српског народа  Западне Славоније и Скупштине САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Највиши правни акт Српске Крајине се састојао од 8 глава и 124 тачке.

Према уставу, Српска Крајина „национална је држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе”. Главним градом је проглашен Книн, а за химну је одабрана пјесма „Боже правде”. Уставом су одређене и застава и грб. Службени језик је био српски језик, а писмо ћирилица.Од почетка сукоба Срба и Хрвата, значајну улогу у првим окршајима имала је Милиција Крајине. Вршећи притисак на Србе, хрватска влада је отпустила већину Срба из централног апарата министарства унутрашњих послова и из многих насељених мјеста, гдје су већину становништва чинили Хрвати.Покушаји да се то спроведе и уведу нови службени симболи на милицијским униформама наишао је на отпор српских милицајаца у мјестима са српском већином. Са почетком првих сукоба, милицијске станице у више градова повукле су се из републичком МУП-а и формирале Милицију Крајине, на челу са милицијским инспектором Миланом Мартићем. Секретаријат унутрашњих послова на челу са Миланом Мартићем основан је 4. јануара 1991. године. Милиција Крајине је више пута учествовала у војним операцијама, упркос чињеници да су њени припадници били наоружани само лаким ватреним оружјем“. Према западним истраживачима, „Милиција Крајине је у јулу 1991. године имала око 7 хиљада припадника са око 20 хиљада припадника у резервном саставу. Према подацима српских аутора, Милиција Крајине је 9. октобра 1991. године имала 1.200 обичних милиционера, 500 специјалаца и 1.200 резервиста. Они су били припадници седам секретаријате унутрашњих послова (у Книну, Кореници, Петрињи, Војнићу, Окучанима, Белом Манастиру и Вуковару)“ – извјештај OSCE 22/94 Канцеларија одвојених јединица милиције основана је 28. априла 1992. године. Ове јединице су биле организоване у осам бригада са 24.000 припадника и представљале су неку врсту прелазне организације између Територијалне одбране и регуларне војске. Њихов задатак је био заштита границе. Распуштене су са оснивањем регуларне војске у октобру 1992. Обична милиција је постојала до краја 1995. године. Дана 5. октобра 1994. године имала је укупно 3.850 припадника, од тога 1.950 милицајаца, 183 инспектора, 591 специјалца, 422 званичника и 694 резервиста. Снаге Милиције Крајине у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему су 1. јула 1996. године преименоване у „Прелазну полицију”, коју су чинили Срби, Хрвати и посматрачи ОУН. Ове снаге су 15. децембра 1997. године формално постале дио Хрватске полиције.

У Српској Крајини је постојала судска власт. Основани су Врховни суд, Уставни суд, окружни и општински судови. Војни суд је успостављен 1994. године. На општинском и републичком нивоу била су организована и дјеловала су тужилаштва.

У љето  1990. године од јединица милиције и добровољаца у Книну формирани су одреди самоодбране, као и милицијски секретаријати, чији су припадници били српски милицајци, који су одбили да се потчине власти у Загребу. У јануару 1991. године створено је посебно одјељење унутрашњих послова, које је омогућило крајишким Србима да координишу дјелатност Милиције. Приближно у исто вријеме, у оквиру Милиције Крајине од добровољаца је створена специјална јединица, која је носила назив „Мартићевци”, по команданту Милану Мартићу. У љето 1991.године  у Крајини су мобилизовани одреди Територијалне одбране, а у великом случају њиховим акцијама су руководили официри Југословенске народне армије. Након потписивања примирја 1992. године, ЈНА се повукла са територије Хрватске и Крајине, остављајући Србима дио тешког наоружања. Оружје је складиштено под надзором Мировних снага ОУН-а. Пошто су јединице ТО повучене у касарне, на борбеној линији су остале само бригаде Посебне јединице милиције, чији су припадници имали само лако ватрено наоружање. Ове бригаде су биле подређене посебном одјељењу у оквиру МУП Српске Крајине.Хрватски напад на Миљевачки плато, показао је да мировњаци неће бранити Српску Крајину и 16. октобра 1992. године основана је Српска војска Крајине — регуларна војска Српске Крајине. Спроведена је војна реформа, према којој су јединице ТО и бригаде Посебних јединица милиције трансформисане у војне бригаде и одреде. Све оне су распоређене у састав шест корпуса и Главни штаб. Српска Војска Крајине  се састојала из Главног штаба, штабних јединица, армијских корпуса и РВ и ПВО. У основи, корпус СВК се састојао од штаба, неколико пјешадијских бригада, артиљеријских батаљона, противтенковског дивизиона, дивизиона ПВО и позадинских база.Неки корпуси су имали специјалне јединице, а у 7. корпусу се налазио оклопни воз. Сви корпуси СВК, са изузетком Корпуса специјалних јединица који је основан у љето 1995. године, били су засновани на територијалном принципу,што је прилично отежавало одбрану других дјелова Српске крајине .Важно тијело које је координисало активностима министарства одбране и војним јединицама, било је Врховни савјет одбране. Састојао се од предсједника, првог министра, министра одбране, министра унутрашњих послова и команданта војске. Врховни савјет одбране одређивао је војне положаје, усмјеравао одбрану у случају пријетње, мобилизовао војску и спроводио друге активности у складу са уставом и законом.Према многим истраживачима, у социјалистичком периоду, територије које су ушле у састав Српске Крајине, биле су значајно слабије развијене од остатка територије Хрватске.Бројлер пише :  Инфраструктура је била мање развијена, туристички потенцијал знатно мањи, као и обим инвестиција. Прије рата, многи индустријски објекти у крајишким градовима су били дио индустријских постројења које се налазе у Хрватској или у Босни и Херцеговини. Борбена дејства су нанијела знатну штету инфраструктури Српске Крајине, прекинувши многе производне и трговинске везе. Изузетно су оштећени и стамбени објекти. Увођење санкција Југославији је утицало на ситуацију у Српској Крајини, што је погоршало већ тешку економску ситуацију.Након пада Српске Крајине 1995. године, велики дио наоружања СВК евакуисан је на територију Републике Српске и предат Војсци Републике Српске. Дио припадника СВК је наставио војну службу у ВРС. Посљедњи преостали је 11. источно-славонски корпус који је попуњен у јесен 1995, а оружје је добијао из Југославије. Послије Ердутског споразума је распуштен 21. јуна 1996. године, а оружје је враћено  Војсци Југославије“.Током стварања државе, крајишке власти су вјеровале да ће изградити привреду кроз блиску сарадњу са Југославијом и Српском.Међутим, помоћ из Београда отежале су међународне санкције. Ипак, привреда Српске Крајине наставила је да функционише током периода борбених дејстава.Влада је 1992. године одлучила да подржи предузећа, која су прије рата била у јавном власништву, јер су се суочила са великим потешкоћама. Усвојила је своју валуту — динар Републике Српске Крајине, али је због велике инфлације њена вриједност стално опадала. Хиперинфлација је почела 1993. године, што је онемогућило усвајање републичког буџета. Почетком 1994. године у Југославији је уведен нови динар, везан за њемачку марку по курсу 1:1. Југословенски динар се у Српској Крајини и Српској усваја као једина валута, чиме је хиперинфлација заустављена. Нова влада са Бориславом Микелићем на челу, усвојила је буџет и почела да обнавља привреду.Многа предузећа из Српске Крајине су покушала да се преоријентишу на тржишта Српске и Србије, што је дјелимично постигнуто. Програм стабилизације привреде и финансија је развијен 1994. године. Функционисање монетарног система и финансија зависило је искључиво од Београда. Активно је кориштено пољопривредне земље површине од 700.000 хектара. Међутим, због недостатка горива за машине и недовољног финансирања, пољопривреда у Српској Крајини је показала ниску ефикасност. Конкретно, у Источној Славонији је 1994. године 45% земљишта припремљено за сијање, али је крају жетва прикупљена само за 30%. Активно је кориштен и шумски фонд од 540.000 хектара, са годишњим прирастом од 1.500.000 м³. Медији су при томе у више наврата тврдили, како је сјеча шума у Источној Славонији спровођена без регулатива и планирања. У овој области је црпљена и нафта, али у недовољним количинама како би се покрио републички дефицит горива.Нафта црпљена у Српској Крајини слата је на прераду у Панчево у Југославији. Затим је оно продавано на територији Српске Крајине. Истовремено, дио горива је додјељиван војсци и министарству унутрашњих послова, како би испунили своје потребе.Прва мјера ка стварању образовног система независног од Загреба преузете су у септембру 1990. године, када је основан Културно-просвјетни савјет Сјеверне Далмације и Лике. У марту 1991. основано је министарство образовања, са сједиштем у Книну и мјесним канцеларијама у Белом Манастиру и Топуском гдје је основано нешто касније. На челу министарства се налазио Душан Баџа, професор из Обровца. Са почетком непријатељстава, образовни процес је више пута прекинут. Саме школе су периодично бомбардоване и уништаване.Душан Баџа пише :

                         ( наставиће се )