Пише :Дејан Бешовић

Момчило Ђујић рођен је Ковачићу, код Книна, 27. фебруар 1907 .године Био је најстарији од петоро дјеце (три сина и двије ћерке) Рада Ђујића и Љубице

рођене  Милош.Браћа су му се звала Глигорије  и Бошко, а сестре Мара и Илинка- Ика. Породица је поријеклом из Братоножића племена у Црној Гори .Раде се у Ковачиће доселио са оцем Глигоријем , који је био ратни инвалид и његовим братом Николом, крајем осамдесетих година 19. вијека и неко вријеме су живјели од војне пензије његовог оца коју је примао од Аустроугарске војске. Љубица је родом била из села Љубач, југозападно од Книна. Недуго након женидбе Љубицом, Раде је постао успјешан земљорадник.Момчилова мајка је имала у плану да сину дâ име Симо, по њеном брату, али се његовом оцу то име није свидјело и он, који је растао уз гусле и српску епску поезију, одлучио је да сину да име по војводи Момчилу, властелину из 14. вијека који је био у служби српског цара Душана Силног.И није погријепио .Момчило је основну школу завршио 1918. године, као најбољи ученик у разреду. Између 1920. и 1924. године, похађао је нижу гимназију у Книну. Након двогодишње паузе, почео је похађати виши гимназију у Шибенику, али није матурирао. У Сремским Карловцима је 1929. године почео похађати српску православну богословију, дипломирао је 1931. године и рукоположен је за свештеника двије године касније. Додијељена му је парохија у селу Стрмица, недалеко од Ковачића. Објавио је збирку пјесама „Емилијаде” 1931. године, реиздату 1999.године .Прије тога, оженио се Зорком Добријевић Јунџић, ћерком угледног трговца из Босанског Грахова. Вјенчали су се у цркви Светог Јована Крститеља у Книну, гдје је Момчило крштен као дијете. Ђујићево прво дијете био је Синиша рођен 1932. године, а Зорка је три године касније родила близанце — сина Радомира и ћерку Радојку.Ђујић и његова породица су били релативно добростојећег статуса током кризног периода у Краљевини Југославији. Иако велики број парохијана није био нарочито религиозан и у цркву су долазили само три или четири пута годишње, Ђујић је имао мјесечну зараду од 1.000 динара, а примао је и бројне поклоне од мјештана. Такође се бавио и живинарством, а посједовао је и имање које је давало 900 килограма  пшенице годишње. Иако је већина становника Стрмице била сиромашна, Ђујићев дом је увијек имао довољно хране.Због свог иметка, Ђујић је постао најутицајнија особа у селу. Користио је свој новац и утицај како би помогао сељацима у Далматинској загори. Организовао је изградњу народног дома у Стрмици 1934. године, а финансирао је и надгледао наводњавање пољопривредних површина западно од Мрачаја и одобрио реконструкцију звоника на цркви Светог Јована Крститеља.У октобру 1934. године, бугарски националиста Владо Черноземски извршио је атентат на југословенског краља Александра Првог  Карађорђевића у Марсељу. Овом приликом, сусрео се по први пут са будућим врховним заповједником четника Драгољубом Михаиловићем. Краљево убиство су дјелимично оркестрирале усташе, хрватски фашистички покрет. Убрзо након овога, Ђујић је почео скупљати оружје и организовати српске народне скупине у околини Книна. Знао сам да земља неће преживјети, објаснио је Ђујић, јер нико не може ставити Србе и Хрвате у исту торбу. Крајем 1934. године, састао се са Костом Пећанцем, предсједником међуратног Удружења четника и основао једанаест четничких одреда у околини Книна.Четнички покрет у Далмацији се појавио тридесетих година 20. вијека. Ђујић је мјесне Србе позивао –Да се придруже четницима. Већина је одбила и наставила миран суживот са својим хрватским сусједима.Ђујић је 9. јануара 1935. године предсједавао скупом од двадесет новорегрутованих четника у селу сјеверно од Книна, заједно са ђенералом Љубом Новаковићем, замјеником Косте Пећанца. Скуп је одржан под будним оком сељана, а Ђујић је по први пут виђен у четничкој униформи, са кокардом на шубари. Ђујић је 6. септембра у Врлици основао четничку организацију. Неколико мјесеци касније, окупио је одред од 70 четника из села Отрић и Велика Попина.Ђујић је постао познат по својим ватреним говорима, због чега је добио надимак „Поп ватра”. Тон његових говора се мијењао у зависности од политичких дешавања у Југославији, а његова идеолошка увјерења су се кретала од десничарско ројалистичких, до љевичарско прогресивних. У одређеним тренуцима, изгледало је као да је Ђујић прихватио фашизам Димитрија Љотића, вође Југословенског народног покрета, док се у другим тренуцима снажно залагао за конзервативну четничку идеологију.Ђујић је понављао позиве на остварење „демократије и народних права”, због чега га је регентство кнеза Павла означио као „попа лијеве демократије”. Добио је значајну подршку од Српске православне цркве у Книну. Користио је свој положај свештеника и углед међу мјесним становништвом како би утицао на то за кога ће гласачи из Стрмице гласати, упућујући своје парохијане да гласају за кандидате по његовом националном избору на парламентарним изборима 1935. године.У мају 1937. године, Ђујић је током бесједе оптужио југословенску владу да је одговорна за лоше услове рада жељезничара у Далмацији и западној Босни. Нарочито је критиковао Нику Новаковића- Лонгу, посланика из Книна и министра без портфеља у влади Милана Стојадиновића. Средином маја, Ђујић је предводио масовни штрајк између Бихаћа и Книна у коме је учествовало више од 10.000 незадовољних жељезничара. Жељезничка пруга Уна—Бутужница била је једна од осам у Југославији које су градиле француска грађевинска предузећа. Ђујић је желио смањити утицај Уједињеног радничког синдиката Југославије међу радницима у Далмацији и представио је себе као човјека који брани права радника широм земље. Штрајк је почео 15. маја, на прузи Срб—Дугопоље, а послије три дана, разбила га је жандармерија. Ђујић је затим предводио штрајк радника јужно од Врпоља, гдје је покушао да преговара са властима. Након што су преговори пропали, Ђујић је предводио раднике сјеверно до Стрмице, преко Голубића и Пилећег кука. Према полицијском записнику Арх.Републике хрватске 109–81/1935 , одржао је велики скуп у Пилећем куку и у свом говору је критиковао регента Александра због своје „конкордатске, антиправославне и противрадничке политике”. Ђујић и штрајкачи су се у Книну сукобили са полицијом која је пуцала на штрајкаче, ранила тројицу и убила једну дјевојку која је посматрала сукоб. Ђујић је касније ухапшен и провео је 10 дана у затвору због „вријеђања” током скупа на Пилећем куку, на коме је присуствовало више од 800 људи.Касније је од југословенске владе добио новчану накнаду за вријеме проведено у затвору. Ђујићеве акције су значајно повећале његову репутацију међу далматинским Србима , који су га називали „храбрим вођом радника”.Након оснивања НДХ, Ђујић је за длаку избјегао хапшење од стране усташа.Према италијанским извјештајима, „Ђујић је тог мјесеца имао око 300 четника под својом командом, углавном око Книна. Средином мјесеца, његови четници су покренули рације у селима под комунистичком контролом између Босанског Грахова и Дрвара, у сарадњи са Италијанима,који су га сматрали одметником. Његови четници су са успјехом држали усташе даље од Книна и околине, што је мјесне Србе спасило од даљих масакара“.Док се љето приближавало, Ђујићеви четници су ослободили Дрвар од усташа.Почетком љета, четнички командант Стево Рађеновић и Свештеник Ђујић су ступили у контакт са Италијанима и од њих затражили „Да зауставе усташке злочине над Србима, омогуће повратак српских избјеглица и укидање уредбе којом је омогућена конфискација имовине у власништву Срба у НДХ. Италијани су се обавезали на то у нади да ће то навести четнике на колаборацију и ослабити сваки будући устанак на том подручју, који би ометао жељезнички саобраћај на линији Сплит—Карловац. Дана 13. августа, на састанку у селу Пађене, војвода Ђујић и још неколико српских националиста пристали су на колаборацију са Италијанима. Они су тајно потписали споразум о ненападању са италијанском војском, а у замјену су Италијани пристали да 3.000 четника дјелује у, и око Книна. Дана 31. августа, на скупштини у Дрвару, Ђујић је добио задатак да заустави напредовање Италијана према граду. Одмах након тога, постигао је споразум са Италијанима који им даје слободан пролаз. Кружиле су непоуздане гласине да је Ђујић подржао Љотићеву организацију и да је био један од ријетких људи који су гласали за Љотића на парламентарним изборима 1938. године. Власти су оптуживале Ђујића да је „стара италијанска шпијунчина” која је добила наређења од италијанског обавјештајног штаба у Задру, али никада није пронађен доказ који би оправдао ове сумње.Ђујић није подржао пуч генерала Симовића и био је у Стрмици са својом породицом када је почела инвазија Трећег рајха. Схватио је да пад Југославије неизбјежан након што је видио колону деморалисаних снага из једва мобилисане 12. јадарске пјешадијске дивизије која је пролазила крај његове куће. Када је постало јасно да Југословенска војска не може задржати напредовање сила Осовине, Ђујић је почео кривити дјеловање усташке пете колоне за војни пораз Југословенске војске у Априлском рату. Независна Држава Хрватска на челу са усташким режимом је проглашена 10. априла 1941. у Загребу и подијељена је на њемачку и италијанску окупациону зону.Власти НДХ су спроводиле политике застрашивања, масакрирања и насилног пресељавања Срба.Почетком јануара 1942. године, основана је Динарска дивизија након што је Ђујић ступио у контакт са пуковником Драгољубом Михаиловићем преко курира. Под  Михаиловићевом контролом, Илија Трифуновић -Бирчанин је играо средишњу улогу у организовању четничких јединица у западној Босни, Лици и сјеверној Далмацији у Динарску дивизију и у те крајеве слао бивше официре Југословенске војске да помогну. Ђујић је именован за заповједника дивизије са циљем „успостављања српске националне државе” у којој ће „живјети слободно православно становништво”. Ђујић је рекао „Да је Динарска дивизија под Дражином командом, али смо добијали новости и снабдјевања за нашу борбу од Љотића и Недића… Недићеви курири су долазили до мене на Динару и моји су долази до њега у Београду. Послао ми је војне униформе за гардисте Динарске дивизије; послао ми је десет милиона динара да набавим све што је потребно за моје борце и и шта год може да се набави“ .Иако је био лојалан Михаиловићу, Ђујић је одбио је да преда дужност заповједника Динарске дивизије мајору бивше Југословенске војске Бошку Рашети, већ га је умјесто тога именовао прво својим замјеником, а касније инспектором својих јединица.Средином априла Ђујић и његове снаге су отпочеле сарађивати са Италијанима у антиуста0ким  рацијама.Дјеловао је у сјеверној Далмацији под Бирчанином који је био официр за везу између четника и Италијана и чије споразуме о сарадњи је одобрио Михаиловић.Ђујић је активно сарађивао са италијанским снагама, са којима је закључио споразм о ненападању. Нове комунистичке власти су му судиле у одсуству и осудиле га за ратне злочине, оптуживши га за колаборације и одговорност за смрт око 1.500 људи током рата.Савезна Удба шаље Ђорђа Божовића -Гишку сина Гавра Мићковића из Безјова -Кучи и Милене рођ .Јовановић из Листова Братоножићи .Гишка је имао само један задатак .-Ликвидација Војводе Момчила Ђујића . По ријечима самом Ђорђа Божовића „Чим ме је угледао загрлио ме је очински и рекао -своје се месо не једе дијете . Истог тренутка  сам доживео преумљење . Војводо ја сам дошао да Те убијем .Велики војвода и Свештеник ни оком није трепнуо .Почео је да ми прича историју Куча и Братоножића ,да ми казује како су се наши стари борили за Крст часни и слободу златну .Његове речи деловале су на мене као мелем на рану . Ауторитативним гласом ,Светосавском смиреношћу разозужао је једног разбојника са леве стране Крста и преселио га на десну страну Крста „– укратко је описао овај догађај Ђорђе Божовић .Момчило Ђујић је преминуо 11. септембра 1999. године у болници у Сан Дијегу у 92. години живота. Иза себе је оставио троје дјеце, двије унуке, четворо праунучади, брата, Бошка Ђујића, и сестру, Илинку Ђујић. У некрологу посвећеном Ђујићу у Њујорк тајмсу који је написао новинар Дејвид Бајндер, наведено је да је Ђујић био „жесток непријатељ комунизма, нацизма и фашизма”, који је учествовао у „епским биткама Другог свјетског рата” и да је спровео многа „дјела ратне храбрости”.

Након Другог свјетског рата врло је јасно поимање мјеста српских националних институција у Хрватској у политици нове, народне власти. Наиме, ни за вримеме рата, ни после рата, у том поимању нема мјеста било за какве посебне „српске институције”. Одмах након Другог свјетског рата заиста су обновљене неке „српске институције”, као на пример Савез српских земљорадничких задруга, али је и он брзо распуштен. Српски клуб вијећника ЗАВНОХ-а остаје и након усвајања Устава НР Хрватске 1946. године, с тим да се не зна чиме се бавио после рата, када престаје да дјелује и да ли је уопште формално укинут ?Слично се питање може поставити и у вези с Главним одбором Срба у Хрватској који настаје на Конгресу Срба у Хрватској, одржаном 29. и 30. септембра 1945. године, са тридесет хиљада учесника. Иако је Конгрес одржан као први по реду, никада више није постављено питање његовог  поновног сазивања, а о дјелатности Главног одбора такође се не може много више рећи јер се не зна нити је ли и како је престао да ради?  Динко Давидов тврди да су хрватске комунистичке власти и у ФНРЈ наставиле са уништавањем православних храмова по Хрватској. „На територији Далматинског залеђа од 1947. до 1957. године, потпуно је сравњено са земљом 57 сеоских цркава, које су током рата биле само незнатно оштећене обзиром да су се налазиле у италијанској окупационој зони или су биле под партизанском влашћу. О томе постоји званична одлука Народноослободилачког одбора у Удбини, у Лици, а бискупа Антуна Акшамовића, који је српске цркве претварао у католичке, одликовали су и др Анте Павелић 1943. и Јосип Броз Тито 1957. године орденом Братства и јединства. Стварањем „авнојске” Југославије у Јајцу 1943. године, Срби у Хрватској повратили су статус државотворног конститутивног народа у НР, а затим СР Хрватској, све до 1990. године, али нису много побољшали свој национални положај. Непостојањем националних образовних и културних институција, све су више гурани у хрватски менталитет, коришћење хрватског језика и заборављање (неупотребљавање) ћирилице. Маса је исељена у Србију у колонизацији после Другог светског рата, а те нове генерације умногоме су заборавиле порекло и корене.(Срби у Хрватској, унутар друге Југославије, нису имали културну аутономију, мада је таква идеја била заговарана током рата, у време стварања будућих контура ФНРЈ)Ту идеју лансирао је Моша Пијаде, али је Јосип Броз није прихватио, као што сличан план Душана Бркића, Рада Жигића и Данице Опачић, седамдесетих година, није хтео да прихвати Владимир Бакарић (Куперштајн). Одмах иза рата, Срби су септембра 1945. године, одржали у Загребу свој први конгрес, коме је присуствовало 30.000 људи. Тада је изабран и Главни одбор, као врховно српско политичко представништво. У то време Срби су били унеколико институционализовани . Имали су Клуб Срба вијећника ЗАВНОХ-а, Централну библиотеку Срба у Хрватској, Музеј Срба у Хрватској и лист „Српска Ријеч”, који је штампан ћирилицом. Средином педесетих то српско гласило је променило име у „Просвјета”, када је основано истоимено српско културно друштво. Огранци „Просвјете” постојали су у Задру, Книну, Ријеци, Карловцу итд. Међутим, већ код првог хрватско-српског међунационалног сукоба почетком седамдесетих, то друштво је забрањено као „легло српских националиста”.Од појаве Маспока 1971 .године , али и након његовог гашења, у Хрватској су српска реч и ћирилица, незванично биле укинуте, а са њима и све званичне српске институције, док су из школских уџбеника избацивана поглавља о српској историји. За обнову православних храмова влада у Загребу никада није имала новца, док је истовремено подизала нове католичке цркве и обнављала старе, па чак и у Војводини. Ово гушење српског културног и националног идентитета потпомогнуто је прећутном политиком Савеза Комуниста Хрватске  и СКЈ ни чудило онда, што је постојало увријежено мишљење о „тисућљетној хрватској култури” и „српском опанку”. Са јачањем интенција о повратку српске државности и српства у политичком животу посттитоистичке Југославије, дошло је најприје у книнској Крајини до нарастања српске националне свести. Под руководством Душана Старчевића, у Бенковцу је обновљен рад Културно-просветног друштва Просвјета, а у Книну је народни посланик Јован Опачић основао Српско културно друштво Зора. Године 1989, Крајишници су у свом селу Косову код Книна прославили 600 година од Косовске битке и тако дали свој допринос прослави на Косову Пољу. У Книну је већ постојао Српски радио, као и локални српски лист.

Дана 27. јуна 1990. године на основу 43. амандмана на Устав Хрватске, Скупштина општине Книн донијела је Одлуку о формирању Заједнице општина Северна Далмација и Лика, што је фактички био званичан предлог загребачким властима за увођењем српске аутономије у Хрватској. Том приликом је лидер тек основане Српске демократске странке др Јован Рашковић јавно истакао да је тзв. Заједница општина база за успостављање политичког, а и територијалног јединства српског народа и корак ка модерној аутономији.Милан Бабић, тадашњи предсједник општине Книн,“Одрицао је да је ту реч о стварању српске државе, говорећи да се само ради о реакцији Срба на кроатизам и на тортуру већине у Хрватском сабору. Када је, 25. децембра 1990. године Устав Хрватске и Сабор 25. јуна 1991. године, прогласио стварање нове независне државе Хрватске, у којој није било мјеста за српски народ као државотворни, дошло је до оружаних сукоба и отцепљења прво те Заједнице општина, а потом и делова Западне Славоније, као и Источне Славоније, Барање и Западног Срема у јединствено подручје Републику Српску Крајину, 19. децембра 1991. године. Ово подручје насељавало је у току рата око 360.000 становника, а од стране међународне заједнице проглашена је УНПА (ружичастом) заштићеном зоном.Године 1991. године групе интелектуалаца и угледних Срба из Хрватске покреће иницијативе у циљу спречавања рата и изналажења разрешења конфликтне ситуације у Републици Хрватској мирним путем. У том контексту оснива се Српски демократски форум. У Загребу се обнављају и Српско културно друштво Просвјета и Српско привредно друштво Привредник до краја 1993. године. Оснива се и Српска народна странка која с избијањем рата у Хрватској постаје политичка партија која је заступала интересе Срба на подручјима под надзором хрватске власти. Српска народна странка је у периоду од 1992. до 1995. године у Хрватском сабору имала 3 посланика с Миланом Ђукићем који је био потпредседник Сабора“. то време за српски народ у Хрватској ван територије Српске Крајине, наступили су црни дани. Током 1991. године, спаљено је и уништено много српских села у Западној Славонији, док су њихови становници прогнани. Они који нису пристали да напусте своје домове ликвидирани су у својим кућама (Извештај Хелсиншке комисије, 1992). Наредбе за расељавање Срба издавали су кризни штабови општина и то по улицама и трговима као у најгорим временима смрти и страдања. Информативни центар Српског Сабора из Београда има податке о расељавању: 24 српска села у општини Славонска Пожега и протеривању мирног цивилног српског становништва, већином старијих особа под контролом 113. бригаде ЗНГ. Од августа 1990. до јуна 1991. године, у Хрватској је оптужено око 20.000 лица од чега је 70% српске националности (Amnesti International).Један број Срба у Хрватској је током 90-их промијенио своје име или презиме.Према попису становништва из 1991, последњем прије почетка рата, у Хрватској је живјело 581.663 Срба. У укупном становништву Хрватске, процентуално, Срби и Хрвати, односно припадници православне и католичке вероисповести су учествовали са: Хрвати 78,1%, католици 76,5%

Срби 12,2%, православци 11,1%

За вријеме рата, велике промене у просторном распореду Срба у Хрватској и њиховом броју догодиле се се у два наврата: на почетку, током 1991, и затим на крају рата, током 1995. године.Послије рата, удио Срба и Хрвата, односно припадника православне и католичке вероисповести је сљедећи: Хрвати 89,6%, католици 87,8%,Срби 4,5%, православци 4,4%На почетку рата највећи дио Срба је напустио подручја Билогоре и сјеверозападне Славоније, док је на крају рата, током 1995. у операцијама Бљесак и Олуја већина српског становништва избјегла са подручја Западне Славоније, Баније, Кордуна, Лике и сјеверне Далмације.

                      (наставиће се )