Пише Дејан Бешовић

НАТО пропаганда током агресије на СРЈ године 1999 . су пропагандне активности НАТО у циљу остваривања утицаја на јавно мњење у циљу добијања подршке за спровођење агресије на СРЈ.Тако ће Амерички предсједник Бил Клинтон на конференцији за штампу 19. марта 1999, непосредно пред почетак агресије НАТО пакта рећи :Треба да се сјетимо шта се десило у селу Рачак у јануару – невини људи, жене и дјеца одведени из својих кућа у јаругу, натјерани да клече у прашини, покошени рафалима ни због чега, што су учинили, него само због онога што су Албанци “ .Случај Рачак од 15. јануар 1999.годиине је прекретница која је послужила као изговор за кулминацију ратне реторике усмјерене против СРЈ, као и „легално покриће за почетак рата“. Шеф Косовске Верификаторске Мисије  и главни амерички представник Вилијам Вокер је готово одмах након доласка на мјесто сукоба 16. јануара прогласио „да је 45 албанских цивила било погубљено“. Њујорк тајмс је већ 17. јануара на насловној страници објавио наслов: „Унакажена тијела пронађена на Косову после српског напада“ без навођења информација о томе да је Ослободилачка војска Косова користила Рачак као базу из које је нападала полицију Србије .Пропаганда је инсистирала на термину „албански цивили“ иако је од самог почетка било јасно да су припадници или помагачи ОВК чинили најмање половину убијених. Такође, није се обраћала пажња на извјештаје патолога да се не ради о погубљењима или стријељањима јер чак код 39 од 40 прегледаних лешева не постоје докази прислоњене пуцњаве или пуцњаве из непосредне близине, као ни то да је од 40 погинулих чак 37 на рукама имало трагове барутних честица.Хелена Ранта, која је била главни фински патолог, 2004. године је изјавила да је Вилијам Вокер“ вршио притисак на њу пред конференцију за штампу у Приштини када је тражио да потврди његову причу о догађајима, а она је на конференцији за штампу рекла да се ради о „злочину против човечности  и да су убијени „ненаоружани сељаци“ упркос извештајима патолога који су доказивали супротне ствари. Оригинални извјештај је тек 2004. године дала на увид листу Франкфутер Зидојчецајтунг .

Операција Потковица  је шифровани назив наводне војне операције Војске Југославије и полиције Србије која је имала за циљ протјеривање свих Албанаца са територије Косова и Метохије 1998. и 1999. године

Непосредно пред агресију на СРЈ влада Бугарске је сачинила документ Операција потковица и предала га њемачком министру спољних послаова Јошки Фишеру не залазећи у његову вјеродостојност. Истину о настанку документа „Операција потковица“ изнијела је бивша министарка спољних послова Надежда Нејински -Михајлова 1999.године  у емисији „Тајна историја операције Потковица“ на бугарском каналу bTV 7. јануара 2012.Детаље ове операције у јавности представио је њемачки министар одбране Рудолф Шарпинг 7. априла 1999. године на конференцији за штампу као доказе постојања ове операције, док су медији, а нарочито њемачки, британски и амерички ширили причу о овој операцији. Југословенско руководство на челу са предсједником СРЈ, Слободаном Милошевићем, одмах је демантовало тврдње о постојању овакве операције.Тврдње о постојању „Операције Потковица“ послужиле су НАТО снагама као оправдање за ваздушне нападе на СРЈ који су, без  мандата Савјета Безбједности  УН и одговарајуће резолуције СБ,почели 24. марта и завршили се 78 дана касније, 10. јуна 1999. године. НАТО напади су добили већу подршку у јавности захваљујући овим тврдњама, као и тврдњама да су напади били неопходни како би се спријечило етничко чишћење Албанаца на Косову и Метохији, које су Војске Југославије и полиције Србије наводно том операцијом планирале и започеле.Сукоб у селу  Ругову, догодио се 29. јануара 1999. Британски и Амерички новинари идентификовали су жртве као „етничке Албанце“. Оно што је у извјештајима недостајало јесте да се радило о члановима ОВК или онима који су подржавали ОВК.А Министар одбране Њемачке Рудолф Шарпинг у то вријеме је сукоб навео као „масакр“. Тужилаштво Хашког трибунала је довело у везу убиства у Ругову са случајем Рачак чиме је сугерисало да се ради о истом принципу који су примјењивале српске власти, а онда су одбацили све даље изворе о Ругову, очигледно због недостатка поузданих доказа.

Случај Ругово је остао упамћен по конференцији за штампу Рудолфа Шарпинга 27. априла 1999. године, када је приказао слике убијених људи говорећи да се ради о масакру, а фотографије су урадиле српске власти на мјесту сукоба у присуству представника ОЕБС и њемачког полицајца Хенинга Хенша који је негирао да се радило о масакру.У ту психолошку машинерију Запада уклапала се и фабула о масакру над породицом Јашари .Наиме, ликвидација терористичке групе Јашари је акција српске полиције изведена 5. марта 1998. године у оквиру које је нападнута махала у дреничком селу Доње Преказе, источно од Србице, у којој се налазило сједиште терористичке групе Јашари. Током акције полиције, лидер ОВК Адем Јашари, његов брат Хамез Јашари као и већина припадника терористичке групе Јашари су убијени са члановима породице који су одбили да се предају. Заузимање махале и ликвидацију терористичке групе под командом Адема Јашарија, оснивача ОВК, извеле су Јединица за специјалне операције (ЈСО) и Специјална антитерористичка јединица (САЈ), потпомогнуте  припадницима Посебних јединица полиције Србије .Ова акција имала је много дубљу позадину која је досезала готово деценију уназад .Дана 30. децембра 1991. године српска полиција је окружила Адема и Хамеза Јашарија у Преказу. Они су успјели да пробију опсаду и да касније учествују у неколико акција против српских снага безбједности.Главни носиоци тероризма на Косову и Метохији од 1992. до 1997. године је била Јашаријева група. Најприје су дејствовали из засједа попут качака и балиста а временом су користили савременије облике тероризма. Због тога су у Окружном суду у Приштини на по 20 година затвора осуђени Адем Јашари, Иљаз Кодра, Сахит Јашари, Фадиљ Кодра, Јакуп Нура, Зенан Кодра и Реџеп Селими, а на 10 година је осуђен и Хашим Тачи-Змија .

Прву већу синхронизовану акцију организовали су 22. априла 1996. године када су у нападима у Пећи, Штимљу, Дечанима, на путу Рожаје – Приштина код Косовске Митровице убили пет и ранили још пет особа.

Јашаријева група је наставила терористичке активности а већи сукоб са српском полицијом десио се 22. и 23. јануара 1998.године  Тада је група од 7-8 лица на путу Србица – Дреница заустављала возила и малтретирала путнике. На лице места је дошла патрола полиције која је након пушкарања почела да гони терористе међу којима је био Адем Јашари. Група је побјегла у село Доње Преказе, а полиција је стигла у село и позвала их на предају. На полицију је запуцано их свих кућа, а терористичка група је успјела да се извуче из села. Након сукоба српска полиција је јавила да је Адем Јашари рањен у сукобима.Дана 28. фебруара 1998. године група терориста предвођена Адемом Јашаријем напала је полицијску патролу убивши  четири полицајца и ранивши  два. У нападу је убијено 16 припадника ОВК.Повод за напад на најјаче упориште ОВК на Космету у Дреничком крају – језгру дреничких терориста и центру  албанског национализма, била су два напада на полицијске патроле изведена раније истог дана, у Лауши и самом Доњем Преказу. У рану зору 5. марта, група терориста напала је патролу МУП-а Србије у селу Лауша, општина Србица. Том приликом рањена су два припадника локалне полиције након чега снаге МУП-а крећу у потјеру за терористима ка Горњем и Доњем Преказу.Када су се вратили у Доње Преказе, терористи су напали још једну полицијску патролу, у самом селу.Након другог напада, полиција је кренула у општу потјеру за терористима. Напали су припаднике ОВК који су били приморани да се повуку у Јашаријеву махалу у селу.Специјалне полицијске снаге су направиле непробојан обруч око Доњег Преказа и направиле дубљи, шири прстен око околних села, након чега је Јашарију упућен позив на предају. Адем Јашари је то одбио и пружио је јак отпор у добро опремљеном и припремљеном забарикадираном бункеру који је био ојачан џаковима пијеска и коме се никако није могло прићи. У Јашаријевој кући, поред терориста, било је пуно жена и дјеце. Неке од жена су повремено излазиле из подрума у двориште или су се пеле на спрат, пуцале су или разносиле муницију.

Српска полиција окружила је групу и позвала на предају. Полиција им је дала два сата да се предају. У оквиру задатог рока, више десетина цивила међу којима највише жена, дјеце и стараца, предала се и удаљила од упоришта.Након проласка двосатног рока, Јашаријева група је одговорила употребом тешког наоружања – минобацача, митраљеза, ручних граната, снајперских пушака убивши  два и ранивши три полицајца. Сукоб са терористима трајао је 27 сати.За вријеме акције, Адем Јашари и његова група је показала свој фанатични карактер. Издајући бруталне наредбе његовим рођацима да се боре, Јашари је лично убио свог нећака због „кукавичлука”, а затим створио живи штит од жена и дјеце у нади да ће добити на времену док му не пристигне појачање, јер је очекивао да је читаво албанско становништво из зоне Дренице спремно да му крене у помоћ.

Полиција није успјела да разбије бункер употребом оружја, чак и већег калибра. Тек након употребе веће количине сузавца Јашари и целокупна група терориста су ликвидирани. Погинуло је и 28 цивила, чланова породица терориста, који нису напустили бојиште. У селу су све куће осим Јашаријеве остале неоштећене што свједочи да је МУП веома професионално извео ову антитерористичку акцију и да није дошло до напада на цивиле у Доњем Преказу, него само на терористе. Неколицина терориста се повукло ка Клини и даље према Ђаковици, гдје су наредног дана, 6. марта, напали патролу МУП-а у селу Јошаница. У самом Доњем Преказу су откривена три велика бункера различитих намјена који су служили као склоништа терористима (два бункера са медицинском опремом и један који је служио као командно мјесто и био крцат муницијом, оружјем и експлозивом).

Страдали српски  полицајци: убијени припадник САЈ-а Раде Радаковић (1961) и припадник ЈСО-а Андреас Кончаревић (1973); рањени Жељко Мрдаљ, Живко Томић, Предраг Фабијанић, Ненад Шаре, Ненад Вујошевић, Жељко Павашевић, Стево Богојевић и Миодраг Кртинић.Српска влада је изразила жаљење зног жртава албанске терористичке окрутности и немилосрдности, при чему полиција није могла да зна да су тамо били присутни цивили и да су ОВК терористи криви што нису цивилима дозволили да напусте мјесто сукоба.

И овај сукоб, као и сукоб у Ликошану, на Западу је представљен као масакр над недужним албанским цивилима и знатно је заинтересовао западне силе за уплитање у тек започети косовски оружани конфликт. Већ 9. марта Контакт група је у Лондону изложила захтев предсједнику Савезне Републике Југославије Слободану Милошевићу да хитно ријеши косовско питање и дат је рок од 10 дана за повлачење специјалне полиције из јужне српске покрајине,као и  обустављање даљих акција против албанских цивила .Након овог сукоба, широм Косова и Метохије, хомогенизовано албанско становништво у великом броју почиње да приступа Ослободилачкој војсци Косова и њено бројно стање, са 1000 до максималних 2000 бораца из 1997. године, у прољеће 1998. године нараста на 10-15000  терориста. Албанска пропаганда је Адема Јашарија прогласила за националног хероја равног Скендербегу. Подигнути су му споменици у Приштини, Тирани и Скопљу, а међу Албанцима се слави и поштује као зачетник борбе за ослобођење Косова од српског окупатора.Тужилаштво Хашког трибунала за ратне злочине ОВК навело је имена 75 жртава у оптужници која терети бившег команданта ОВК Хашима Тачија и тројицу саоптуженика албанске паравојне групе за злочине на Косову и у Албанији 1998-99.године .На списку убијених налази се 51. особа српске националности, 23 жртве су Албанци, а један Ром.Двије жртве – Србин и Албанац – нису идентификоване.

Имена жртава су до сада редигована у оптужници ради заштите свједока, а тужиоци су их, у складу са судским правилима, објавили мјесец дана прије почетка суђења, заказаног за 3. април.Идентитет додатних 25 жртава остаје заштићен и биће објављен накнадно.То значи да оптужница терети Тачија и саоптужене Кадрија Весељија, Реџепа Сељимија и Јакупа Краснићија, чланове Главног штаба ОВК, за смрт укупно 102 особе.Међу именованим жртвама је 13 чланова породице Костић, које су, према оптужници, убили припадници ОВК у јулу 1998. године у околини Малишева код Клине.

Њихови посмртни остаци пронађени су у пећини Волујак 2005. године, заједно са тојелима четири члана породице Божанић и још осам српских жртава.

Како се наводи у оптужници, сви су претходно били против законито затварани и злостављани од стране припадника ОВК у Малишеву.

Наведено је и девет Албанаца које су крајем јула 1998. године војници ОВК убили на планини Бериша након што су држани у нехуманим условима у Лапушнику код Глоговца, под оптужбом да су сарађивали са српским властима.У љето те године, у бази ОВК у Јабланици код Ђаковице, Скендер Кући, полицајац Ненад Ремиштар и Пал Краснићи подлегли су повредама задобијеним после злостављања.Према оптужници против Тачија, члан Главног штаба ОВК Фатмир Лимај наредио је у априлу 1999. године убиство припадника МУП-а Србије Вељка Марковића и Небојше Ђуричића у селу Клечка код Липљана, гдје их је ОВК држала од фебруара те године.Лимаја, који је, према оптужници, присуствовао и убиству Ајета Гашија у Лапушнику у лћето 1998. године, тужиоци наводе као једног од учесника у удруженом злочиначком подухвату који су предводили Тачи и његови саоптужени.

Хашки трибунал и суд у Приштини раније су ослободили Љимаја оптужби за ратне  на Косову.У Клечки су у априлу 1999. године припадници ОВК ватреним и „хладним оружјем“ убили војнике Војске Југославије Бојана Цветковића, Жарка Филиповића, Драгољуба Танасковића, Животу Тодоровића и Драгана Вучетића, наводи се у оптужници.Тужиоци су навели и имена жртава које су припадници ОВК отели и убили након повлачења српских снага са Косова у јуну 1999. године.ОВК је потом у Ораховац одвела Цветка Пелевића, Панту Грковића, Бобана Дедића и Марка Јелића. Више никада нису виђени живи, а касније је пронађено само Грковићево тело.У јулу 1999. године у Гњилану су војници ОВК киднаповали и убили Мирка Јовића, који је раније радио у затвору у том граду, и Џема Зуљића, бившег припадника МУП-а Србије.У оптужници се наводи и „да су Тачи и Лимај у октобру 1998. године у селу Седларе „саслушали двојицу српских заточеника“.„Овај случај је привукао пажњу међународних играча и дата су конкретна упутства да се са двојицом притвореника добро поступа. На састанку са међународним представницима у новембру 1998. Тачи и Лимај су лажно тврдили да је двојици заточеника суђено“, наводи се у оптужници.У октобру 1998. ОВК је киднаповала и држала новинаре Небојшу Радошевића и Владимира Добричића 41 дан, а затим их пустила на захтјев међународних актера.Весељи, Сељими и Краснићи су у првој половини 1999. године били укључени у заточење, пребацивање и пуштање заточеника у Клечку, а Сељими је чак претукао једног затвореника.Оптужница терети Тачија (53), Весељија (54), Сељимија (50) и Краснићија (70) за злочине почињене у 42 илегална притворска центра ОВК на Косову и у Албанији над најмање 407 заточеника, од којих је најмање 98 убијено, од 21. марта 1998. до 19. септембра 2000 .године .На мети оптужених и њиховог злочиначког удружења били су сви они које су проглашавали противницима ОВК – Срби, Роми и Албанци неосновано проглашавани „шпијунима“, „издајницима“ и „сарадницима“, као и присталице Ибрахима Ругове.У 10 тачака, Тачи, Весељи, Сељими и Краснићи се терете за: прогон на политичкој и етничкој основи,вјерској основи , затварање, противправно и произвољно лишавање слободе и притвора, друга нехумана дела, окрутно поступање, мучење (двије тачке), убиство лица по две тачке.

Ова кривична дјела су, у шест тачака, квалификована као злочини против човјечности, а у четири тачке као ратни злочини.Према оптужници, Тачи и његови саоптужени сносе и индивидуалну и командну одговорност за ове злочине. Сви су, у периоду на који се односи оптужница, били чланови Главног штаба ОВК: Тачи као политички комесар, касније командант, Весељи као шеф обавештајне службе, Селими као главни оперативац и Краснићи као заменик команданта и портир.У прелазној влади Косова, проглашеној у марту 1999. године, Тачи је био премијер, Весели министар обавештајних послова, Сељими министар унутрашњих послова, а Краснићи секретар Владе .Према оптужници, Тачи, Весељи, Сељими и Краснићи били су учесници удруженог злочиначког подухвата, заједно са бројним другим официрима и припадницима ОВК и члановима привремене владе.Циљ овог злочиначког удружења, према оптужници, био је“ да се насиљем над свима које је ОВК прогласила противницима владе Косовом,уколоне са Косова “ 

У оптужници се као учесници злочиначког удружења наводе Азем Суља, Љах Брахимај, Фатмир Лимај, Сујелман Селими, Рустем Мустафа, Шукри Буја, Латиф Гаши и Сабит Геци.Сви оптужени, који су ухапшени на Косову 4. и 5. новембра 2020. године, на првом појављивању пред судом од 9. до 11. новембра те године изјаснили су се да нису криви за злочине из оптужнице.Тачи, Весељи, Селими и Краснићи су од тада у притвору у Шевенингену, а суд је у више наврата одбијао њихове захтјеве за привремено пуштање на слободу.Хашим Тачи је послије Косовског рата био чест гост у Црној Гори код својих пријатеља тадашњих црногорских властодржаца  .Аутор овог  фељтона на порталу  србин.инфо  записао је 15.јануара 2015 .године приликом последње посјете Тачија црногорским властодршцима : Обавештајне службе Црне Горе, помпезно су објавиле вест да је у Подгорици могућ атентат на Хашима Тачија -Змију. Степен безбедности, подгигнут је на највећу меру. Погледајмо и зашто.Хашим Тачи-Змија је рођен у селу Броћна, општина Србица, 24. априла 1968. Он је подпредседник окупаторске шиптарске Владе Републике Косова, председник Демократске партије Косова и бивши политички лидер терористичке организације Ослободилачка војска Косова.

Љахи Брахимај (30), звани Мађуп, учествовао је у више терористичких напада на полицију. Планирао је и руководио киднаповањем Срба и једног броја Албанаца који су држани у затвору у Јабланици. У подруму куће је направио базен који је коришћен за мучење киднапованих. Група у којој су још поред њега били и Насер Брахимај, Фаик Мехметај, Мазми Брахимај и Цевдет Касуми, одговорна је за убиство најмање десет отетих лица, чија су тела бачена у Радоњићко језеро. Нека тела су закопана у шуми крај језера. Са члановима своје групе Брахимај је убио и три лица чија су тела бачена у реку Сушицу. Међу убијенима је био један полицајац, као и Скендер Кући. Албанци га сумњиче за убиство Тахира Земаја.Због учешћа у оружаним акцијама АНА у Македонији и на југу Србије смењен је из штаба КЗК, а потом ухапшен. После само неколико сати притвора пуштен је на слободу. Био је министар у окупаторској влади Хашима Тачија и шеф информативне службе КЗК “ .Свакако да су поменути данас на оптуженичкој клупи Хашког вијећа  а Пјетер Шаља познат још  и као командант ОВК „Вук “ једини је осуђени до сада и то  на 18 .година затвора у Резидуалном механизму Хашких вијећа a Хаџи Шаља ,Сабит Јонузи и Исмет Бахтијари на три односно ,двије године затвора због ометања судског поступка и пријетње свједоцима “ .Доносимо као примјер  и неколико наших пресуда и процесуирања ратних злочина Виши суд у Београду – Одељење за ратне злочине је 06.12.2024. извор Архив 201-24 / РЗ   ,Суд је 2011. године донио и јавно објавио пресуду којом је окривљени Мехметај Незир оглашен кривим да је као саизвршилац извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. Кривичног закона СРЈ у вези са чланом 22. КЗ СРЈ.Оптужени Мехметај Незир осуђен је на шест година затвора, уз урачунавање времена проведеног у притвору.Истовремено, окривљеном Мехметају Незиру продужен је притвор који ће почети од 04.јануара .2020. када је лишен слободе, до упућивања у казнено-поправни завод, а најкасније до истека казне изречене овом пресудом.Приликом објављивања пресуде, председник већа је укратко саопштио разлоге пресуде, а против ње је дозвољена жалба Апелационом суду у Београду“. Архив Вишег суда у Београду  одељење за ратне злочине 204-24-РЗ ; 

                          ( наставиће се)