Пише: Дејан Бешовић

Конфликти у региону Косова и Метохије трају више вјекова. Они су углавном дешавају између Срба и Албанаца, а изражавају се од вербалних до масовних сукоба који носе

бројне жртве и страдања на обије стране.

Регион Косова и Метохије је историјски, од средњег вијека до данас, у сфери

геостратешких интереса великих сила,махом Западних који су се уплитале у самосталност и државност

српског народа. Ову констатацију потврђује писање професора Јована

М. Марјановића о историјским интересима Турске у вези Косова и Метохије: „Значај старе Србије за српски народ одавно је осетила Турска па је радила свим средствима да 

областима извршена вежна етнографска померања и претапања.“У току власти

Отоманске империје био је сталан „процес досељавања, одсељавања и стапања… а Срби који се нису иселили већином су примали ислам и стапали се са досељеницима.“- Косово и Метохија

 Погодностима за развој сепаратизма и са тим повезаног сепаратистичког насиља косметских Албанаца допринијеле су разлике у историјском развоју, вјери и језику народа који егистрирају на овој терирорији. Историјска, вјерска и језичка засебност и затвореност косметских Албанаца одвајала их је и до данас их одваја од српских комшија и усмјерава ка остваривању тежњи за стварањем „Велике Албаније“, а у касном 20. вијеку и ка идеји за стварањем самосталне државе „Косово Република.“ Косметски Албанци су, у већини, задржали своју организацију, радикално исламско вјерско опредељење и шћиптарски језик (негирајући употребу српског језика у јавној комуникацији почевши од 70-тих година 20. вијека,конретно Брионског Устава 1974 .г.). Константно дјеловање албанских сепаратиста на Космету датира од средине 19. вимека. Албански идејни покрет „Рилиндја“ је 1878. године у Призрену промовисао идеју о стварању „Велике Албаније“ у оквиру Турске империје. Територија „Велике Албаније“

захватала би косовски, скадарски, битољски и јањински вилајет у којима је било само 44 % албанског становништва што је указивало да је „поменути програм у старту претендовао на територије православно- хришћанског становништва, првенствено српског.“

Формирањем Призренске лиге 1878. до 1912. године Албанци су формирали своје национално вијеће и конституисали се као нација. Уз благонаклони став Отоманске империје извршили су албанизацију Косова и Метохије. Упоредо са промовисањем идеје „Велике Албаније“ и активностима на њеном остваривању стварана је мржња према неалбанским сународницима, посебно Србима, као већинском неалбанском

становништву на Космету . „У складу са начелним прокламованим циљем, албански шовинизам, 

конкретној ситуацији, мењао облике и методе деловања, али никада није радикално модификован или промењен.“ У том периоду кроз разне форме терористичких акција

и чишћења протнерани су Срби са тих простора, а досељавани „Албанци из сјеверне Албаније. У то време на Косову и Метохији досељено је 450.000 Албанаца.“

У вријеме ослобађања јужних крајева Балкана, конкретније региона Косова и Метохије од отоманске, турске власти 1912. године Албанци су били у редовима турске војске. Њихов циљ је био да не дозволе поделу територије која би требале по њима да уђу у састав „Велике Албаније“ и њихово спајање са Србијом и Црном Гором. Косметски Албанци, као емигранти у Албанији, после 1912. организовали су се у „Комитет за 

национално ослобођење Косова“ године 1918. са циљем да спријече улазак Косова и Метохије у састав српске државе. Организовали су се у терористичке групе или како их карактерише Мијалковски у „разбојничке банде“ под називом „Качачки покрет.“ .Дјеловали су са територије Албаније и нападали војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а на територији Косова и Метохије терорисали српски и народ.

„Због владања албанског терора на Косову и Метохији, власт Краљевине СХС, успела је да се успостави тек 1921. године“. Терористичке акције косметских Албанаца описане су

у апелу који су упутили терорисани становници јужне Србије предсједнику

Министарског савета  Краљевине СХС Николи Пашићу , октобра 1920. године: „Због потпуне угрожене 

досељавање. Најновији доказ овога је убиство 11 Срба и два тешко рањена у шуми код села Цршевца, општина Лепенска, срез грачанички, усред Косова.“биљежи се у извјештају Министрства унутрашњих дела Краљевине СХС које потписује Министар – ађутант Драгослав – Бећо Драгићевић .

У периоду до 1945. године косметски Албанци су организовали следеће терористичке организације:

– „Призренска лига“ организована је 1878-1881. године на састанку феудалаца и

племенских вођа из Ђаковице, Тетова, Дебра, Њуме, Пећи ,Плава ,Гусиња и себе именује као национал-ослободилачку. Њен провобитни циљ је био да се оружјем супротстави „деоби

албанских земаља.“

-Године 1943. њемачки Гестапо од албанских квислинга обнавља

„Призренску лигу“.,која ће ликидирати скадарску групу Срба који су у Враки подигли 23.априла 1942 .г општенародни устанак за ослобођење Албаније од фашизма . По трећи пут, поновни рад ове терористичке организације настаје у

Њујорку, 1946 .године а чланови су иредентисти и терористи поријеклом са Космета и Црне Горе . Њен основни програм је стварање државе „Велика Албанија“ у којој би били припојени Косово и Метохија, дјелови Македоније и Црне Горе, где је већинско албанско становништво.

– „Бели комбетар“ (или „Национални фронт“), основан је 1939. године са првобитним циљем да се одупире окупаторима (Италије и Њемачке) и сарађује са

народноослободилачким покретом Албаније. У току рата прелази на супротну страну и сарађује са окупаторима. Ова организација има крајње сепаратистичке ставове, дјелује и данас, а своје огранке има у: САД, Турској, Шварцарској ,Француској, Немачкој и Белгији.

– Крајем 1945. године стварају се балистичке војне формације, које се боре против ослободилачких покрета у Југославији и Албанији. За вријеме Другог светског рата (1939-1945) војно се организују у терористичке организације Албанаца које сарађују са

фашистима, брутално се обрачунавају и тероришу српско становништво

на Космету и у Сјеверном дијелу Албаније у коме је живјело преко 60% Српског живља (Скадар ,Врака,Бушат ,Љеш,Тропоја ) ,. „Под патронатом немачког окупатора, до средине 1944. године формирана 

је немачка 21. СС брдска дивизија „Скендербег.“ Војнички састав дивизије (12.000) чинили су Албанци, а официри и подофицири били су Немци.“ По организацији дивизије види се да је њен задатак био да остварује њемачке интересе на Косову и Метохији.

После протјеривања окупатора са Косова и Метохије 1944. године настављало се са албанским сепаратистичким насиљем. Тако у децембру 1944. године Призренска лига Албанаца организује и води оружане борбе за отцјепљење Косова и Метохије од Србије. Она је окупила око 10.000 Албанаца и ставила их под оружје. У сукобима је учествовало 40.000 бораца српске националности и они су окончани фебруара 1945. године поразом

наоружаних Албанаца. Народно-ослободилачка војска Југославије претрпјела је велике 

До почетка Другог светска рата Краљевина СХС а касније Краљевина Југославије покушавале су да ријеше проблем албанског сепаратистичког насиља рјешавањем аграрног питања (укидањем кметства и великих земљишних посједа) и насељавањем

Косова и Метохије нелабанским становништвом. У том времену Југославија и Турска потписале су споразум о исељавању око 200.000 Албанаца из Југославије у Турску, али

он није реализован због Другог свјетског рата. У предратном периоду (прије 1941. године) Комунистичка партија Југославија је својим опредјељењима отворено потпомагала албанске сепаратиста „отвореним залагањем и обећањем да ће одвојити 

Косово и Метохије од Србије и Југославије.“ Идеја о геополитичкој цјелини Косова и

Метохије као аутономији унутар Србије никла је у КПЈ, јер Косова и Метохије, као посебне јединице, није било ни у једној „комбинацији“ о федералним или аутономним јединицама које су

грађанске политичке странке правиле у току тридесетих година, а прије тога, сем донекле у идејама Светозара Прибичевића и Димитрија Туцовића .

У другој половини 19. вијека и првој половини 20 .вијека обликују се основне форме албанског сепаратистичког насиља на Косову и Метохији. То су: јавна пропаганда (прогласи, објаве, јавне заклетве на Куран), пријетње силом, принуда, притисак,

психофизичко злостављање, тероризам (политичка убиства и атентати, диверзије,

побуне, нереди, немири, субверзије), повезивање са другим државма и примање подршке и помоћи од њих, укључивање страних терориста (страних држављана од

којих су већина сљедбеници исламског фундаментализма) у акцијама косметских сепаратиста. Током Другог свјетског рата идеја водиља политичко-оружаног

организовања косметских сепаратиста исказана је код оружане побуне албанских сепаратиста децембра 1944. године у прогласу ЦК Друге призренске лиге: „Сви 

У другој половини 20. вијека, нарочито у његовој последњој деценији надјачава циљ за државном самосталношћу Косова (територија Косова и Метохије са захтевима за припајањем слободних територија унутар Србије које чине већинско албанско становништво).

Поред политичко-оружаног организовања потребно је навести да се ислам као вјера

злоупотребљава у остваривању сепаратистичко-терористичких циљева косметских Албанаца, нарочито радикални исламски фундаментализам- вехабизам .Године 1945., док је Турска гајила ближе односе са западним блоком, владао је ернмент који  је постепено олакшао транзицију ibid “од државних контролисаних и аутаркиста економије ка либералној, конзумеристичкој и индивидуалистичкој економији.”  Године 1946. једнопартијска владавина републиканске народе партије ,на крају крајева завршила се  оснивањем Демократске странке коалиције од различитих група укључујући исламске конзервативце, либералне интелектуалце, независне професионалце (као што су адвокати, љекари и пословни људи) и власници земљишта. Усвајајући послератне дискурсе о“демократији слободног свијета,”Демократ Партијска елита у Турској  пласирала потребну националну утопију у смислу да Турска постане „мала Америка „.” Када су демократе дошле на власт 1950.године. прошириле су релативно либерални економски програм. Турска се придружила Сјеверноатлантском савезу( НАТО) 1952. године  , официјално се  сврстатавши у Западни блок. Како су исламски дискурси и праксе добијали моћ у турској политици у 1950-их, религиополитички покрети су нашли плодније тло за прозелитизам . Најзначајнији међу њима био је Покрет Нур, који је основао Курдски Исламски учењак Саид Нурси- Као брзи одговор на  друштвену и политичку трансформацију нације током транзиције из Османског царства у Републику Турску.Нурси је годишње издвајао око 30 милиона америчких долара за стипендирање Косметских и црногорских Албанаца ,који су се школовали у Саудијској Арабији,Египту и Анкари на реномираним исламским медресама и високим школама . Подсјећамо да је Нурси када је пуштен из затвора Афјон 1949.године до 1959 .године десет пута посјетио Косово ,Македонију ,Црну Гору и Стару Рашку одржавши 1956 .године предавање у Новом Пазару на тему Сакупљене мисли  Рисале-и Нур („Писма божанске свјетлости“).Удба Југославије све то је таксативно побројала и обрадила али зарад „братства и јединства наших народа и народности “ сви су ћутали .Једини кратки текст о посјети Нурсија написао је Мило Бошковић у Политици 22.септембра  1956.године стр .12 насловљен „Нурси и албански сепаратизам “ Сјутрадан је Бошковић позван у градски комитет СК Београда гдје му је Александар Марко Ранковић „конспиративно се сугерисао“ – да се мане ћорава посла и припрази на  пропусти као да убудуће добро пази о чему пише  – Мило Бошковић „Шеста Колона “ –  стр .69-79 ,Нолит  ,Београд 1986 

                       ( наставиће се )