Пише :Дејан Бешовић
Усљед распада бивше Југославије, ратних дешавања и санкција, процес транзиције
у нашој земљи је почео десет година касније него у земљама региона и Источног блока. Од 1990. до данас, Србија и Црна Гора налазила су се у саставу три различите државе. Од 1992. у Савезној
Републици Југославији, која 2003.године постаје државна заједница Србија и Црна Гора, а коју Црна Гора напушта 2006. године фиктивним референдумом 21.маја сврставши се отворено против Србије признањем псевдо државе Косово на територији Србије и каснијим учлањењем у Нато алијансу .Транзиција отпочиње након смјене режима председника
Слободана Милошевића у промјенама из октобра 2000. године. Нове власти су наслиједиле јавни дуг у износу од 14,2 милијарди евра, у чему је спољни дуг износио 10,1 милијарди, а унутрашњи 4,1 милијарде евра. То је представљало 220% од тада процијењене вриједности
БДП-а. Ваља напоменути да су знатан удио дуга чинила средства за санирање разрушене државне инфраструктуре и обнову земље од огромне материјалне штете изазване НАТО агресијом 1999.године Отпис двије трећине дуга Париском клубу повјерилаца 2001.године био је условљен не баш популарним реформским мјерама и потписивањем средњерочних аранжмана са Међународним Монетарним Фондом -ММФ . За отплату преостале трећине дуга, Југославија је добила период
од 22 године, са грејс периодом од 6 година у ком држава није дужна да отплаћује преостала дуговања. Након пар година преговарања, сличан споразум је постигнут 2004. године и са Лондонским клубом повјерилаца. У овом случају, период отплате је износио 20
година са грејс периодом од 5 година.
Након промјена из октобра 2000.године радничка класа је била изложена још бржим процесима раслојавања и сиромашења. Услиједиле су убрзане масовне приватизације и продаја предузећа и државне имовине у бесцијење. У том периоду, појединци су напрасно, преко ноћи постајали богати, а производни капацитети и државна добра су невиђеном брзином нестајала или сумњивим приватизацијама прелазила у руке страних инвеститора, разних ,,предузимљивих“ појединаца и сумњивих домаћих бизнисмена. Умјесто ранијих принудних одмора, на ред су дошла велика отпуштања радника и тзв. технолошки вишкови. Многа предузећа су одведена у стечајни поступак, а највећи број њих је на крају
доживио и ликвидацију. Извештајем о политици и процесу приватизације (2003) Савета за борбу против корупције, утврђене су бројне мањкавости и неправилности процеса
приватизације предузећа у Србији и Црној Гори . Анализом Закона о приватизацији, утврђено је да је супротан појединим одредбама Устава, који признаје различите облике својине (приватни, државни, друштвени, задружни), а такође је неусклађен и са европским и Свјетским стандардима, јер се у њему под трансформацијом својине подразумијева искључиво претварање друштвене својине у приватну, потпуно игноришући све облике јавне својине, чиме се долази до ситуације гдје се фаворизује приватни власник у односу на јавно власништво или мале акционаре. У питање је доведена и демократичност процеса приватизације јер је Агенција за приватизацију подвргнута ингеренцијама Владе умјесто Парламента, па је на тај начин Влада остварила исувише широка овлашћења, док је Скупштини сужен простор за контролу процеса. Уз то, у тендерским комисијама су се појављивали и чланови Владе. Извештај је указивао и на праксу по којој се у подацима о фирмама које се приватизују често изузима импозантна имовина, како би се умањила процијењена вриједност фирме, која се затим јефтино продаје. Поред још неких примједби, извештај обухвата и списак од преко 80 предузећа гдје су подносиоци изнијели представке Савету за борбу против корупције у вези са проблемима везаним за приватизацију.Период послије октобра 2000. године у Србији карактеришу и чести политички избори, па се становништво нашло затечено између претјераних очекивања од промјена елита на власти и стварних проблема у држави које је донијела транзиција. Нестајали су уобичајени и легални начини стицања прихода и обезбјеђивања егзистенције, па се велики број радника и
осталих грађана укључивао у сиве и недозвољене активности, а најчешће шверц робе, при чему је најзаступљенији био шверц цигарета. Упоредо са тим чињеницама , организовани криминал је
доживљавао даљу експанзију, док је заступљеност корупције достизала рекордне размјере. Такође, свакодневни штрајкови радника у предузећима су представљали нормалност, а нијесу ријетка појава били ни штрајкови глађу, док је било чак и случајева самоповрјеђивања. Политичке ликвидације су у том периоду постајале практично свакодневна појава, од којих је најистакнутија ликвидација власника Дневне новине „Дан “ Душка Јовановића у Подгорици .У наредним годинама, раст номиналних зарада радника јесте
оствариван али ефекте тога су брзо поништавали раст цијена јавних услуга и производа. У периоду од 2008. до 2012.годинр дуг је удвостручен на око 47% БДП-а. Од тада до краја 2020.
године дуг је додатно увећан и сада износи око 57% БДП-а. Упркос томе, у посљедњих неколико година видљиви су извјесни помаци у домаћој привреди и животном стандарду, иако су све статистике и релевантни подаци још увијек неумољиви у поређењу Србије са богатијим дијелом европских земаља.
Мишљење бр. 9 ММФ -а из јула 1992. даје одговоре се на питање које је поставио лорд Карингтон о рјешавању питања сукцесије између држава проистеклих из СФРЈ. Комисија сматра да државе требају споразумима да ријеше сва питања наслеђивања по принципу
једнакости права и дужности. Имовину СФРЈ у трећим земљама насљеднице морају да подијеле у одговарајућим пропорцијама, а на исти начин морају подијелити и дуговања СФРЈ.
Спорна питања која се не би могла рјешавати споразумима треба рјешавати искључиво мирним путем, посредовањем, мјерењем, арбитражом и сл. у складу са Повељом УН.
Мишљењем бр. 10 истог Фонда из јула 1992, потврђујући ставове изнијете у мишљењима бр. 1 и
бр. 8, а комисија констатује :Да су Србија и Црна Гора основале нову државу СРЈ, али да је Савјет безбједности УН у резолуцији 757 (1992) констатовао да ,,тврдња СРЈ према којој она аутоматски обезбјеђује континуитет бивше СФРЈ није генерално прихваћена“. Према
томе, СРЈ не ужива признање које је у потпуно другачијим околностима уживала СФРЈ.Комисија закључује да је СРЈ нова држава која се не може сматрати искључивим насљедником СФРЈ, стога у овом случају има разлога за признавање ове државе од стране других земаља.
Грађански ратови у бившој Југославији представљају најмасовнија страдања на тлу Европе од Другог свјетског рата. До краја рата и потписивања Дејтонског мировног споразума 21.новембра 1995, у оружаним сукобима животе је изгубило између 130-140.000 људи,
док су око 4.000.000 становника постали избјеглице и расељена лица. Усљед великих људских страдања и материјалних разарања, ови ратови су били веома медијски испраћени у цијелом свету, а манипулативни карактер политичког Запада и западњачких медија је долазио до пуног изражаја на зараћеном терену. Многи домаћи аналитичари сматрају :Да су тешка страдања и насилан распад бивше Југославије могли бити избјегнути, али да представници тадашњег руководства нису схватали сигнале који су стизали са Запада . Они су мишљења да је
пропуштена прилика да се Југославија приклони таласима демократских промјена које су се шириле Европом и да се у складу с тим изврши замјена
социјалистичког система тзв.демократским. Они вјерују да је југословенски политички врх
погрешно схватио да нема потребу да се прилагођава новим глобалним околностима из разлога што СФРЈ претходно није ни била блоковски опредијељена земља, па је том
погрешном процјеном изгубљена шанса да се Југославија политичким промјенама некако ,,провуче“ испод радара Запада, или да се барем мирно дезинтегрише. Друга група аналитичара сматра да одлуке тадашњег политичког врха нијесу имале претјераног утицаја
на распад државе, јер су, по њиховом мишљењу,“ на западу већ дуго постојали планови за разбијање Југославије, а сценарио са трагичним грађанским ратом који се збио је била једна од могућих пројекција, вјероватно и преферирана обзиром на труд који су западне земље улагале у пројекте независности и распиривање националистичких тензија у
бившим републикама СФРЈ“ . Као разлоге за ове тврдње износе чињеницу: „Да је Њемачка била виновник свјетског рата, а као губитница је лишена неких битних привилегија које имају Силе побједнице. САД су запоселе интересне зоне свуда по свијету, а као бивше колонијалне силе такође и Велика Британија и Француска. С друге стране, Њемачка која је раније претендовала на свјетски трон нашла се у инфериорном положају, нарочито у односу на сусједну Француску. Опорављена Маршаловим планом и уједињена, поново постаје земља великог потенцијала и економске снаге, али су се у САД-е прибојавали евентуалног поновног буђења ратног расположења у Њемачкој, па су процијенили да је
добар потез да јој препусте простор бивше Југославије, која је и раније кроз историју била простор Њемачког интереса.Југославија разбијена на шест знатно слабијих република чинила је повољан терен за пласирање политичког утицаја, а одбијање југословенског руководства да изврши заокрет ка демократији је утолико олакшао процес разбијања државе.Од распада Југословенске државе 1991. године, много је речено и написано о чиниоцима који су узроковали кризу и рат, при чему се као набитнији разлози најчешће наводе: етнички национализам, исламски фундаментализам, сепаратизам, ауторитарност политичких лидера, вјековна мржња и слично. Неупоредиво је мање анализа стварних
узрока, који своје коријене имају у спољашњим факторима које су моћне западне државе и
организације у континуитету наметале годинама прије распада заједничке државе. Канадски
професор Мишел Чосудовски, анализирајући Дејтонски споразум за Босну и Херцеговину
из 1995. године примјећује „да је распад југословенске федерације био у директној
вези са економским реструктурирањем које је влади у Београду наметнуто од стране њених спољашњих кредитора .Свакако да у свему до сада сагледаном има елемената и исламско фундаменталистичког насиља .Насиље као социолошки и историјски феномен стални су пратилац друштвене
заједнице од њеног настанка до данас. Упркос другачијим очекивањима, 20. и почетак 21.вијекa се могу означити вјековима насиља свих врста. Посљедице тог насиља у људским жртвама,
материјалним разарањима и у деградирању животне средине није лако сагледати. Почетком 21.вијека, свијет се суочава са забрињавајуће растућим проблемом употребе
насиља као средства за постизање веома различитих циљева. Противправном употребом силе, односно насиљем и данас се угрожавају основна права, слободе и безбједност људи, али и државни суверенитет, територијални интегритет, па и опстанак
појединих држава. У арсеналу најразличитијих облика насиља, по свом значају и деликатности, издваја се као посебан облик, организовани, противдржавни и политички мотивисано насиље. Насиље, и борба против насиља, стални су пратиоци друштвене заједнице, од њеног настанка, до данас. Појам насиља теоријски и нормативно није најјасније одређен и најчешће се поистовећује са појмом сила. У теорији преовлађује мишљење да је сила
општији појам којим се најчешће подразумијева „притисак који се над неким врши са намјером да се од њега нешто добије или да се приволи или присили да нешто уради што по слободној вољи не би урадио.или „примјена различитих поступака и средстава да би се изнудило одређено понашање људи противно њиховој вољи.“С друге стране се дефинише као „коришћење физичке силе у циљу наношења повреда
или узроковања штете људима или имовини… или принудно нарушавање слободе човека.“Насиље се тиме одређује као сила која дјелује, као директно коришћење физичке силе при чему су видљиви конкретно средство, оруђе и директни учинак. Насиљу су дакле, за разлику од силе и моћи, потребна средства којима се оно остварује и којима се сила и моћ претварају у насиље, којим се постиже циљ. Из искуства је међутим опште познато да употреба силе, може бити законита (легална) и незаконита (нелегална). Употреба оружане војне силе у оружаним сукобима у складу са међународним ратним и хуманитарним правом, употреба ватреног оружја и других средстава принуде у обављању полицијских послова у складу са законом, као и коришћење примјерене силе у условима крајње и нужне одбране, примјери су законите примјене силе. Извршење било ког кривичног дјела уз употребу силе (убиство,повређивање ,наношење инвалидитета ) спадају у тешке облике насиља.Сепаратистичко насиље повезано је са тежњом ка отцјепљењу дијела територије из државне цјелине и представља вид политичког насиља. Прихватају га и спроводе
незадовољне групе и појединци исте националне припадности којима се из
солидарности могу придружити и групе или појединци других националних
припадности. Најчешће сепаратистичком насиљу прибјегавају дјелови националних
мањина које представљају већински дио становништва на одређеној територији и желе да остваре државни и територијални сепаратизам. Незадовољство и непријатељство носиоца сепаратистичког насиља подстакнуто је усвојеним агресивним идеологијама, вјерским фанатизмом, затвореним културама и сиромаштвом. У односу на своје сународнике који нису исте националне припадности сепаратисти врше притиске,
откупљују њихове непрокетности како би их натјерали на исељавање, сукобе, ширење страха и индивидуални или групни терор. Исто тако, жртве сепаратистичког насиља су и припадници националне мањине која тежи сепаратизму али они се не слажу са идејом сепаратизма, или против су примјене или су примјене сепаратистичког насиља и ако помажу или крију своје комшије, пријатеље који су заговорници споразумног, мирног рјешавања конфликата или су припадници друге нације, вере,идеологије“. У БиХ се заправо десила та трагедија да увезени фундаменталисти са Блиског истока нападну домицилно Српско и хрватско становништво а САД – е аминује терор мањине над већином,истовјетно као и на Косову и Метохији гдје је Српски народ готово вијек ипо изложен невиђеном вјерско националном геноциду од стране Шиптарских сецесиониста .Доктрина која је руководио начело босанских и косметских сецесиониста остаје непромијењена : Слаба Србија – јака Босна и Косово .
( наставиће се)
