Пише :Дејан Бешовић
Да би се у пуној мјери разумјела дешавања везана за функционисање система у Црној Гори, нарочитио за људе са стране, важно је схватити да у овој земљи институције постоје искључиво као формални параван или сервис за реализацију интереса појединаца и криминалних група на власти. Дакле, не постоји ништа што се не може ”покрити папирима”, ако је то у интересу криминалаца у режиму. То је најшири, генерални оквир.Хриничар биљежи :
У конкретном случају, посебну димензију има чињеница да постоји озбиљан интересни сукоб између двије структуре: Специјалног полицијског тима при Специјалном тужилаштву и Управе полиције Црне Горе. У том погледу се ваља присјетити вишемјесечног ”одмјеравања” између Управе полиције и Миливоје Катнића око постављења Драгана Радоњића на челу Специјалног полицијског тима.
Ова околност је била од пресудног значаја за бројне нелогичне елементе конструкције, као и за лако ”хватање” трагова јефтине режије. Као што је већ речено, Специјално полицијско одјељење је активно учествовало у монтажи ”државног удара”, док се Управа полиција углавном држала по страни.План је био да се на територију Црне Горе, у вријеме одржавања избора ”упумпа” што више српских патриотских организација, односно њихових представника. Идеални кандидати су били разни равногорски покрети, ”Завјетници”, ”Образ”… Њихова улога је била да изигравају ”војску” за ”државни удар”.Друга компнента смјесе за ”државни удар” је оружје. Сада знамо да у коначном билансу ове монтаже, не постоји никакво оружје сем оног којег су црногорске службе пласирале из својих магацина. Међутим, оригинално је било замишљено да НЕКО оружје стварно уђе у Црну Гору. План је био да се у Црну Гору, у класичном шверцерском послу убаци оружје, а које би се касније приписало ”терористима”, рушиоцима уставног поретка. Управо је за ову акцију Синђелић ангажовао Мирка Велимировића, шверцера оружјем са КиМ. Велимировић, НА САМОМ ПОЧЕТКУ афере није учествовао у припреми монтаже. Он је тек у каснијој фази постао један од водећих ”глумаца”, сарадника АНБ-а и Тужилаштва, сплетом околности које ће бити описане.Дакле, Синђелић је уговорио ”посао” у ком је Велимировићова улога била набавка оружја на КиМ и допремање шверцерским каналима до Црне Горе. Велимировић потпуно одговара жељеном профилу – има титулу четничког војводе, а уз то се и бави шверцом оружја. Напросто – идеалан! Да је све ишло како је замишљено у кругу режисера ”државног удара”, Велимировић би био ухапшен у предвечерје избора, а оружје би било приказано као крунски доказ озбиљности пријетње са којом се Црна Гора наводно суочила.За посао набавке неких 15 аутоматских пушака и нешто муниције, Синђелић је опредијелио 30000 евра, а Велимировићу је потцртано да је то оружје за потребе криминалних кланова у Црној Гори, прије свега у Бару и Котору. Поред тога, Синђелић тражи од Велимировића да му помогне, да преко својих веза у четничком покрету у Србији, пошаље одређен број људи српске патриотске провинијенције, како би ”помогли неким његовим пријатељима у Црној Гори” за организацију неког анти-НАТО скупа. Синђелић је овај захтјев Велимировићу поставио као ”успутни”, али и за његово испуњење је обећао озбиљну финансијску подршку.Синђелић намјешта Велимировићу ”преко својих веза” у Подгорици ”сигурну” кућу за складиштење оружја на Старом Аеродрому. Упућује га да преузме кључеве и ”погледа” кућу да ли је довољно добра и безбједна. Испоставиће се да је то кућа високог полицијског функцонера, тадашњег шефа криминалистике за Подгорицу, Синише Стојковића.Велимировић долази у Подгорицу у августу 2016, узима кључеве од ”штека” и враћа се на КиМ у потрази за оружјем. Једно вријеме заиста покушава да нађе уговорену количину оружја, али без успјеха. Информација о његовом распитивању и трагању за оружјем долази и до тзв. косовских безбједносних структура, па извјесни Сељимај шаље иницијалну информацију и српској и црногорској полицији да поједини припадници ”равногорских организација” са КиМ покушавају да купе аутоматско оружје које планирају да пребаце на територију ЦГ. Отуд Александру Вучићу прича о информацијама које је црногорској полицији доставио извјесни Сељимај.Како вријеме пролази, а Велимировић не успијева да купи тражене количине, а тиме ни да допреми договорено оружје., Синђелић појачава притисак. Међутим, Велимировић, иако без резултата, не показује ни најмањи ентузијазам да врати новац. Почиње да размишља о чврстом алибију како би заджрао новац, али се и заштитио од евентуалне одмазде од стране Синђелића. Тако му се рађа идеја да му је најбоље да ”падне” у руке црногорске полиције прије самог ”извршења дјела”. Прорачунато иде на то да буде ухапшен у припреми допремања оружја, али без конкретног дјела. Тиме оцјењује да ће одговарати само за намјеру, али не и извршење. И тако одлучује да ”откуца” сам себе. Преко посредника, доставља информације црногорској полицији податке о намјерама ”извјесног Мирка Велимировића” за шверц оружја. У достављеној информацији се помиње количина оружја, кућа на Старом Аеродрому и за чије потребе се оружје набавља. Јасно је, циљ Велимировића је да буде ухапшен приликом следећег уласка на територију Црне Горе, чиме би он стекао алиби за неуспјех акције код Синђелића.Службеник црногорске полиције којем су достављене Велимировићеве информације уредно прави оперативну биљешку којапотом, редовним путем, долази до Специјалног полицијског тима, на руке Драгана Радоњића. И тад настаје паника у редовима режисера ”државног удара”! Режисери схватају да је оригинални план пропао, да је Велимировић овим актом потпуно искочио из замишљеног сценарија и покушавају, на брзину, да осмисле нови план са истим циљем. Тад је покренута опсежна акција у АНБ-у како би ступили у контакт са Велимировићем на КиМ, а прије његовог планираног доласка у Црну Гору. Потребно је било, прије свега, спријечити да Велимировић ”падне” у руке ”регуларне” полиције и да се пред њима ”закуца” исказом у ком се ниједном ријечју не помиње било какав ”државни удар”. Службеници АНБ-а долазе до Велимировића, стављају му до знања да већ дуже вријеме наводно прате и њега и ”опасног криминалца” Синђелића, те да Синђелић има озбиљније намјере од пуког шверца оружја. Велимировићу већ тада нуде условну слободу у замјену за кооперативност, као и начин за одбрану личне части оном смијешном причом о “мојковачкој жртви“ .Тако режисери поред једног ”глумца” (Синђелића) у монтажи, невољно добијају и другог (Велимировића). Наравно, Велимировић не зна, а вјероватно и не слути да је Синђелић такође ”глумац”, већ прихвата да учествује у комплетној намјештаљци, наводном хватању Саше Синђелића.Ипак, режисери схватају да имају проблем са оригиналном оперативном биљешком у којој нема ни ријечи о државном удару, али има оружја које је намијењено за потребе криминалних кланова у Бару и Котору. Подсјетимо, тај документ долази од дијела полције са којим се Специјални полицијски тим гледа малтене ”преко нишана”, па је било неопходно да се њен оригинални садржај прекрије неким новим ”сазнањима”.
Стога, Велимировић се упућује 12.10. ка Црној Гори са намјером како би дао унапријед дефинисани исказ пред полицијом. Доводе га у Подгорицу и потцртавају да тражи Јовицу Речевића, командира подгоричке полиције, како би искључиво њему дао свој исказ. С обзиром на тип признања и на регуларне процедуре, у нормалним околностима, Велимировић би могао највише да допре до шефа криминалистике за Подгорицу. А то је, подсјећамо, био Синиша Стојановић. Међутим, то би била врло занимљива ситуација са елементима озбиљног конфликта интереса, јер би Велимировић морао у исказу да објасни како је кућа у коју је планирано смјештање оружја управо кућа Синише Стојковића на Старом Аеродрому. Из тог разлога, Велимировић се упућује директно код Речевића, а овај га као ”изузетног” госта прима у свом кабинету. Потцртавамо овај куриозитет да командир полиције прима у свом кабинету човјека који је дошао да саопшти своје информације на пријавници у станици полиције. Ту му Велимировић препричава научену причу о ”државном удару”, својој улози у томе и ”великој жртви” коју ће поднијети како би Црној Гори вратио ”мојковачки дуг”. Оно што је интересантно је да је чак и у тој службеној биљешци Велимировић експлицитно навео да он није у СТАЊУ ДА НАБАВИ ОРУЖЈЕ.Такође, ова забиљешка је заведена 13. 10. 2016, дакле дан након што је обављен разговор са Речевићем, а посебно дјелује несхватљиво да је прављена ”забиљешка” као да се ради о ”оперативним сазнањима”, умјесто пуног записника исказа који је дао Велимировић“.
Да је Мирко Велимировић од првог дана сарадник специјалног тужилаштва по чијем налогу је учествовао у намамљивању што више људи из Србије, који треба да дођу у Подгорицу, на скуп 16 октобра, који није био ни заказан, потврђује и случај његове групе која је стигла из Зубиног потока. Ту Миркову групу, са задатком да омасове број ухапшених, предводио је његов синовац Стефан Велимировић. Та група бројала је шест чланова, и гле чуда, они су приведени, да би број ухапшених био импозантнији, а затим су одмах пуштени, јер су, како је тврдио Миливоје Катнић “добровољно одустали од извршења кривичног дјела“.Стефан Велимировић са својом групом ухапшен је у суботу вече, 15. октобра, а сви су пуштени на слободу, сјутрадан, 16. октобра око 22 часа, иако је сат касније, како је тврдило тужилаштво у том моменту, наводно био планиран терористички напад, у којем су и ова лица требала да учествују. Необјашњиво је да их тужилаштво пусти на слободу баш у то вријеме, а Миливоје Катнић и дан данас тврди да нијесу ухапшени сви осумњичени, што би значило да су они ипак могли да изведу наводне нападе.Осим Стефана Велимировића, у екипи Паје Велимировића су били Бојан Ковачевић, његов синовац Г.К. (17), браћа Никола и Лука Ђорђевић и Владимир Божовић, сви из Зубиног потока.
Такође збуњени и полуписмени Велимировић уз асистенцију АНБ-а у Црне Горе долази у кућу Милете Ђуровог Павићевића у једном подгоричком насељу Драч .Милета Ђуров је у Српском народу препознат као Чича Милета ,а изненадна посјета Велимировића вјероватно се десила како би „терориста “ оставио већи и снажнији утисак на публику . Тако је последња Анти-српска комунистичка камарила на челу са Ђукановићевском Авнојевском творевином на суђењу Државни удар уврстила Милету Павићевића као ,ни мање ни више ,него свједока Тужилаштва грубо се поигравши са њим као доказаним Српским патриотом . Из онога што смо забиљежили и чули од Милете Павићевића ,потоњи га је и испратио „према магистрали која спаја насеље Коник са центром Подгорице „не слутећи да може бити и сам оптужен за тероризам по мјери брозо-бољшевичких сеиза . Велимировић, након 12. 10. 2016. игра у потпуности по нотама Тужилаштва и АНБ-а. Он прихвата да ”навлачи” Синђелића у ”прислушкиваним” разговорма, не знајући да и Синђелић такође, као и он, учествује у режији. Дакле, Велимировић је све вријеме убијеђен да помаже црногорској полицији и тужилаштву да раскринкају и на крају ухапсе ”опасног криминалца” Синђелића. Једна од посебно комичних епизода те монтаже је и она у којој је откривено како тужилац-полицајац суфлира Велимировићу како да разговара са будућим свједоком-сарадником Синђелићем.
Пошто Синђелић игра своју игру и наставља ”притисак” на Велимировића да му покаже слике купљеног оружја, онда Специјално полицијско одјељење, у организацији Владана Лазовића, обезбјеђује Велимировићу из полицијског депоа 15 аутоматских пушака. Велимировић то фотографише. У реверсу од 13. 10. 2016. се види да су пушке које је Паја фотографисао, како би их показао Синђелићу, узете и враћене исти дан. С обзиром на то да је на брзину крпљен план, те да је Велимировић непланирано убачен у режију као глумац у аферу ”државни удар”, наступио је потпуни хаос у његовим исказима из којих извиру невјероватне и веома комичне посљедице.Тако је, на примјер, Мирко Паја Велимировић успио да у истом дану буде: по два пута у Подгорици и Србији, да стигне да ангажује групу која би учествовала 16. октобра 2016. у „државном удару”, да купи и уништи оружје, иако у изјави код Речевића тврди да није у стању да набави оружје. Из његовог свједочења пред Вишим судом 5. децембра, произилази да је све то успио да уради 13. октобра 2016. Наравно, у духу читаве монтаже, ову фантазмагоричну причу Виши суд је прихватио као реалну и утемељену. Титоистички нема што .У свом исказу, Велимировић тврди да је 12. октобра 2016. године дошао у Подгорицу да полицији исприча своја сазнања о групи која планира терористички напад у ноћи избора и да све то пријави. На суђењу Велимировићу пред Вишим судом 5. децембра и тужилац Саша Чађеновић потврђује да је он тог дана стигао у тужилаштво.
– Прва мјера тајног надзора је одређена када је Велимировић дошао у полицију Црне Горе, а то је 12. октобра – потврдио је Чађеновић када је Велимировић дошао да пријави групу.
Велимировић надаље прича да је тада са Миливојем Катнићем договорио да поступа по његовим упутствима и да се врати у Србију и купи оружје. Он је Црну Гору тога дана напустио у касним вечерњим часовима. Следећег дана, 13. октобра, Велимировић, по сопственом признању пред судом, одлази да се види са Сашом Синђелићем.
– Идем да се видим са Синђелићем и на том састанку му тражим да ми да још 15.000 евра за набавку пушки. Кад ми је дао новац, одлазим на Косово да набавим и купим оружје. Купујем оружје и одлазим да га расклопим и уништим у језеро, на Косову. Одатле одлазим за Црну Гору, да сликам оружје које ми је припремило тужилаштво, како бих те фотографије однио Синђелићу. Стижем у Подгорицу и они ме одводе да фотографишем унапријед припремљено оружје, испричао је Велимировић.Дакле, за Виши суд у Подгорици потпуно дјелује логично да Велимировић, по Катнићевом налогу, иде на КиМ да купи, уништи оружје, да би се потом хитно вратио у Црну Гору како би фотографисао оружје које му је припремило Специјално тужилаштво. Наравно, наводно купљено и расклопљено оружје на КиМ није успио да фотографише.Тог истог дана, Велимировић наводно иде за Србију да се види са Синђелићем и односи му фотографије оружја.– Када смо се срели Синђелић је рекао да идемо у Београд да купимо униформе и маске у једној продавници. Тамо смо се задржали, а након тога ја одлазим за Подгорицу да нађем стан за људе који треба да дођу на протест, али у ствари идем у тужилаштво да испричам да сам се срео са Синђелићем, прича пред милионским аудиторијумом Велимировић у директном ТВ преносу .Истог дана, када је два пута био у Подгорици, два пута у Србији и једном на Косову и Метохији, Велимировић је стигао и да учествује у окупљању људи који треба да дођу на протест.Ту није крај ”надзвучним” активностима Мирка Велимировића, јер, како он тврди, из Подгорице опет иде назад да се са Синђелићем, 14. октобра, сретне у Пожаревцу.-Срео сам се тамо са њим и он ми је дао специјални телефон који треба да однесем за Црну Гору и предам извесном Николи. Узимам телефон од њега и идем поново у Подгорицу да предам човјеку телефон, наводи Велимировић.Према његовим ријечима, у Црну Гору долази 15. октобра у раним јутарњим часовима, а са Николом се срео исте ноћи, када слиједи хапшење. Он у исказу пред судом појашњава да је, од 12. октобра до 15. октобра, четири или пет пута долазио у Црну Гору.Пензионисани и тешко болесни генерал
Братислав Дикић , је вјероватно најважнија компонента којом се покушало да се поправи мршави утисак озбиљности читаве конструкције. Укључивање генерала српске жандармерије свакако представља најснажнији медијски ослонац за причу од ”државном удару”.Након што је Мирко Велимировић укључен у тужилачку монтажу, он је добио најважнији задатак – да некако намами Дикића да уђе у кућу на Старом Аеродрому у коју је било смјештено оружје. А тамо, као што је познато, било је ”све било спремно”, а претходно направљен и фото-елаборат о ”пронађеном” оружју.
Идентично као и 1907 .године са „Бомбашком афером “ када је по налогу Аустро-Угарске монархије стријељано шест Српских патриота а 43 .осуђени на дугогодишње казне затвора .
Дакле историја се у потпуности поновила а Црна Гора и Подгорица ,као родно мјесто Великог жупана Стефана Немање – Симеона Мироточивог ,творца прве Српске организоване државе по ко зна који пут постала је полигон за борбу и коначни обрачун против Српског народа .
( наставиће се)
