Пише ;Дејан Бешовић

Термин ,,глобализација“ и њему слични термини се посљедњих деценија све чешће употребљавају широм свијета. Кроз историју су у међународним односима доминирали тзв.

усконационални оквири, док глобализација тежи стварању идеологије која обједињава

друштвене, економске и друге промјене у једну цјелину. То подразумијева процес

интеграције тржишта, капитала и технологија уз истовремено јачање доминације мултинационалних компанија на тим глобалним тржиштима. По овој идеологији и њеној дефиницији , суверене

државе су превазиђене и временом треба да се одрекну своје економске моћи која треба да пређе у руке најјачих међународних фактора. Губљењем економске моћи, садашње

националне владе би требало да изгубе и легитимну моћ над сопственом територијом и  друштвеним токовима, а нарочито тамо гдје се одвијају активности мултинационалних

компанија. Није далеко од истине ако се каже да ствари тако и функционишу у многим сиромашним земљама и територијама под страном контролом, али је прихватање једног

таквог система међународних односа у нормативном и институционалном смислу још увијек под знаком питања, а вјероватно и немогуће у некој догледној будућности. Глобализам и глобализација  у први план намећу идеју свјетског тржишта која заправо представља

систем који фаворизује најјаче економије и уједно , чинећи богате још богатијим, а не дајући шансу

сиромашнима ,да се извуку из биједе. Уместо да примарни циљ глобализације буде смањење броја сиромашних и подизање њиховог животног стандарда, ситуација је таква да

становници најсиромашнијих земаља имају још израженији осећај фрустрације јер су свакодневно у позицији да путем масовних медија упоређују размјере сопствене немаштине са

богатством у моћним земљама. Као позитивни економски ефекти глобализације помињу

се запошљавања, капитал, слободно тржиште, информације и технологије које се, само теоретски, слободно крећу по Свијету. Међутим, у пракси се сва та слободна кретања

оптимизују искључиво у корист богатих. Произвођачи граде своје погоне у неразвијеним земљама, гдје су услови за производњу најјефтинији и гдје је цена људске радне снаге најнижа. На овај начин, не само да се профитира на ниској цијени ресурса и радне снаге, већ

и на ниским (или непостојећим) стандардима заштите радника и животне средине, али и

на ниском нивоу заштите људских права или синдикалне борбе. Овако добијене и изражене  социјалне разлике погодују порасту организованог криминала и још опаснијег – тероризма, чији се

поданици регрутују из најсиромашнијих слојева. Сиромаштво је уско повезано са ниским нивоом образовања, па су такви по правилу лак плијен за идеологије „светих ратова“  и разних

екстремизма. Најдрастичнији облици ових појава су самоубилачке терористичке  акција ,ширење проституције и порнографије ,наметања лгбт+ стилова живота  ,проглашавајући култ презента за нормалност,скотолоштво ,мужелоштво отимање и продаја дјеце ,трговина наркотицима,препродаја крви на Светском војном тржишту ,и наметање свега поменутог за регуларна правила.

Глобализација повећава економске и социјалне приметње, а њихова последица може бити избијање грађанских ратова, вјерских, етничких и других сукоба. Неједнакост, неравноправност и сиромаштво су моћан фактор генерисања етничких и других сукоба, а

њихов центар су сиромашне земље. Ове дубинске структуралне неједнакости стварају масовне осјећаје страха и депримираности код људи у тим земљама, као и осећај

безизлазности услед губитка животних шанси и свођења на маргине друштва Стога и не чуди што су најтежи облици криминала, попут организованог и насилничког, масовних дјечијих убистава ,

најраспрострањенији у друштвима гдје постоје велике социјалне разлике и висока распрострањеност сиромаштва, незапослености,непотизма и за наш српски народ до пре једног вијека потпуне непознанице – партитократије . Довољно је навести податак да три

четвртине светског становништва живи од једне петине светског дохотка, или још

упечатљивији податак хуманитарне организације Оксфам по којем  је 0,5% најбогатијих људи на свијету у  2024 . године посједовало веће богатство од преосталих 99,5% свјетске популације са

тенденцијом да се та разлика и надаље убрзано продубљује.

Историјског подсјећања ради  крајем хладноратовске епохе и распадом СССР, међународни односи су ушли у

фазу униполарне доминације једине свјетске суперсиле – Сједињених Америчких Држава. Та доминација је била несумњиво очигледна у свим аспектима људског друштва  од војног, преко

економско-политичког до културолошког. Експанзионистичка политика и наметање

цијелом свијету геополитичких и економских рјешења која одговарају САД-у и њеним западним савезницима, често су у супротности са основним начелима међународног права и Међународне конвенције о правима човјека . Највећа

концентрација светског богатства и моћи је у рукама САД и Европске Уније. САД су биле идејни творац за оснивање ММФ, Свјетске банке, Свјетске трговинске организације и

других моћних међународних организација. У те организације и институције највише

капитала је уложено од стране САД, па фактичка контрола над њима у највећој мјери и јесте у њиховим рукама. САД-е  су просторно велика и ресурсима изузетно богата земља,

па је и то још једна реалност која јој је ишла на руку да се сигурно позиционира као војна, економска и технолошка сила највишег ранга. Уз то, свијест о могућностима њихове државе

тјера амерички естаблишмент да непрекидно тражи нове методе за глобално управљање.Слика Европе и Свијета  се неочекивано променила драматичним догађајима почетком Специјапне војне операције фебруара 2022.године . И сама америчка хладноратовска стратегија није предвиђала шта треба чинити након Хладног рата. Разне теорије које су проистекле из међународних

односа тог доба такође нису давале праве  одговоре на проблеме нових геополитичких, економских, војних односа насталих након биполарне подјеле свијета. Тадашњи председник

САД Џорџ Буш је настојао да ту теоријску празнину и политичку конфузију дефинише као концепт ,,Новог Светског Поретка“ Тај термин свакако није био нов, јер га налазимо још у старом Риму,као и у Претпатоновској Грчкој , али  сада полази

од чињенице да је Запад из Хладног рата изашао као побједник, при чему САД има највеће заслуге и водећу улогу. Због тога су САД сматрале да имају право да преобликују свијет у

складу са својим схватањима и интересима, прије него што би уједињена Европа повела

главну политичку ријеч у свету. Истакнути амерички дипломата   Хенри Мојсејевич  Кисинџер стварни творац и идеолог Југословенског устава из 1974 .године у својој

књизи Дипломатија објашњава да је у току „Трећи покушај САД-а да обликује свет према својим интересима и за њега то представља потпуно природан процес, јер је у сваком веку постојала нека земља која је у том моменту имала моћ и намеру да моделује међународни 

у оквир евроатлантског безбедносног система. Тај начин је обезбеђивао сигурност да Русија неће поменути простор поново испунити својим утицајем, али је такође имао циљ да помери спољне границе НАТО пакта што дубље на Исток остављајући Русију без 

стратешких упоришта у највећем делу Европе“  Између Буша Старијег и Горбачова је постојао незваничан џентлменски договор о неширењу НАТО пакта даље на Исток.Испоставило се да је Запад тај  договор изиграо, док је с друге стране, Горбачов готово сулудо и ступидно  прихватио обећање да се НАТО неће даље ширити, у замену за његов пристанак на уједињење Њемачке и њену цјеловиту интеграцију у НАТО,која ће касније резултирати укидањем њемачке валуте( њемачке марке )  и преласком на глобалну валуту Евро . Експлоатишући побједу у Хладном рату, САД су издејствовале могућности за проширење НАТО савеза, али још битније, проширивање његових надлежности, тј. омогућавање ангажовања савеза изван граница држава Алијансе . Дјеловањем НАТО Алијансе ,ван граница чланица , омогућава Америци стално присуство на тлу Европе, али јој је пакт такође био веома користан у спровођењу војних интервенција широм свијета за који су заинтересовани сви њени предсједници од Џорџа Вашингтона до Бајдена  .

Рушење биполарног система снага и успостављање хегемоније једног – НАТО

блока, не само да није довело до успостављања стабилнијих и безбједнијих међународних

односа, већ је напротив довело до још веће несигурности и неизвјесности. Равнотежа снага која је неколико хладноратовских деценија одржавала свијет у стању релативног баланса,

тријумфом Западног блока је прешла на њихову страну. САД- е су, неспорно, још и раније учврстиле своју позицију економског, научно-техничког и војно-политичког центра свијета,

са намјером да на тој позицији надаље и остану. Њихова надмоћ у новим глобалним условима је постала реалност на чије постојање цио свијет треба да рачуна. Стратешки концепт НАТО-а из 1991.годинд са свим његовим ревизијама до фебруара 2025.године   ,полази од става да и даље постоје одређене напетости и

нестабилности које би се могле негативно одразити на безбинедносне интересе Алијансе. Концепт потврђује и раније изречене ставове о неопходности даљег постојања и реформе НАТО савеза и његових оружаних снага, као и ставове о војно-политичким аспектима заштите

савеза и његових чланица. Међутим, концептом су проширене могућности за остваривање

циљева савеза увођењем економског, социјалног, па и еколошког аспекта безбједности и стабилности, чиме је НАТО заправо сам себи проширио делокруг активности. У оквиру

концепта је био и политички оквир којим је НАТО фактички постао један од најважнијих политичких субјеката Европе.

–Да би били у Алијанси не морате бити чланица Нато пакта ,рећи ће почетком 2022. године Aрнис Шноре ,шеф Нато штаба Hybrid coe . Да ништа не би остало непојшњено превешћемо на наш народни српски језик : Да би се осјетили чланица Алијансе ,морате раскрстити са породицом ,дјецом ,Црквом ,културом ,науком ,умјетношћу и прихватити глобалне модалитете .До опадања глобалне америчке надмоћи дошло је половином друге деценије 21.

вијека. Светска геополитика се последњих десетак година кретала од унитиполарног

поретка са САД као водећим и неколико регионалних лидера ка тенденцији стварања

мултиполарног свијета консолидацијом Русије и даљим економским јачањем Кине. Поред

тога, интензивним јачањем регионалних сила које претендују на статус великих сила расте

и број светских центара моћи са тежиштем на Русији и источном дијелу свијета. Због тога

САД теже геополитичком обуздавању Русије не би ли јој осујетили прилике да поново

поврати своју моћ и постане једнак супарник. Русија се почела убрзано економски

и политички опорављати доласком Владимира Путина на место предсједника 2000.године. Тада почиње радикалан заокрет у спољној политици Русије према Западу и отклон од

дотадашње политике Бориса Јељцина која се базирала на блиској сарадњи са Западом, односно континуираном попуштању интересима Запада зарад добијања кредита и „слаткиша “ ММФ – а . У новој војној доктрини Русије акценат је стављен на борбу против тероризма, одбрану државе од

војног угрожавања са стране, ширење војних савеза на штету безбедности Русије, размјештање супротстављене војске на територијама сусједних и пријатељских земаља

противно Повељи УН, спрјечавање покушаја игнорисања и занемаривања интереса Русије  рјешавању проблема међународне безбједности итд.Русија је одмах почела да поступа

по новој доктрини.Убрзо су почели војни и политички интегративни процеси на

простору бившег СССР-а и Азије, а 2019.г. су Русија,Белорусија Бразил ,Кина, Индија ,Казахстан, Киргистан,

Узбекистан и Таџикистан,Јеменија , основали војни савез – Шангајска организација за сарадњу

(ШОС), са седиштем у Пекингу. Разлози за оснивање овог савеза били су спрјечавање продора НАТО алијансе , САД-а  и Западног блока на подручје централне Азије али и избјегавање потенцијалних сукоба између Русије и Кине. Идеја је била да се, умјесто евентуалног

конфликта, на том подручју успостави сарадња кроз савез. Додатни разлог је био и тај што

се Кина све више осјећала угроженом од стране САД, али се осећала и све моћнојим услед

реформи спроведених претходних деценија, па је овај савез послужио као осигурање напретка. Прве иницијативе за настанак овог савеза појавиле су се средином деведесетих

година, а његовом стварању је допринео Споразум о продубљивању војног поверења у

пограничним крајевима из 1996.године .У наредном годинама овај савез се проширио па су у

међувремену и Индија и Пакистан постале чланице, док је још десетак земаља у статусу

посматрача или преговарача, међу којима су и веома важне земље попут Белорусије и Ирана.Након оснивања ШОС-а, Русија је покренула иницијативу за оснивањем

још једног војног савеза како би још боље заштитила постсовјетки простор од продора

НАТО и САД, али би савез овог пута обухватао само бивше  чланице бившег СССР-а. Идеја за

овим савезом је, као и за ШОС, такође настала деведесетих година, када су Русија и

неколико бивших СССР република потписале Договор о колективној безбедности. Договор је првобитно требао да траје пет година, али је превагнула одлука да се формира

војни савез, па је 2003. настала Организација договора о колективној безбедности

(ОДКБ).Током година ОДКБ је прерастао у веома озбиљан војни савез, иако се по броју

чланица није много проширио. Неке земље су се у међувремену прикључиле, а неке

предомислиле и изашле из савеза. Садашњих шест чланица чине: Русија, Белорусија,

Јерменија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан, а посматрачи су од 2013. Авганистан и Србија .Што се тиче Србије и Српског народа ту су ствари више него јасне за сваког ко словесно управља својим мислима и осјећањима . Почетно одушевљење ширих српских народних маса избором Доналда Трампа за Предсједника САД-а веома брзо је спласнуло када је поменути одобрио бесповратну помоћ  од 10 милиона америчких долара за опремање терористичке  војске Косова на тлу Србије . Београдски медији о томе ћуте ваљда да се не замјере Великом прекоокеанском Брату.Од почетка новембра 2024 .године и велике трагедије у Новом Саду која ће постати иницијална каписла  почетка лаке или обојене револуције у Србији ,“незаинтересовани “ САД- е и НАТО лобисти убацили су у Србију преко три милијарде долара. Из мјесеца у мјесец чекали смо расплет савремене српске драме а онда су наша „Западна браћа“ изнијела план који намећу Српском народу од краја Првог Свјетског рата .Балканија са главним градом Сарајевом . Из црних фондова НАТО алијансе која ће највјероватније у мјесецима пред нама промијенити име нашло се још двије  милијарде долара које ће помоћи војни савез Хрватске ,Албаније и Косова .Истине ради Албанија и самопроглашена терористичка творевина  Косово немају оружане снаге  а Хрватска као стална чланица НАТО пакта у потпуности зависи од Италије и Грчке .Такође све чешћи су захтјеви у Грчкој јавности  да колијевка Православља Грчка иступи из Нато пакта . Грчка љевица и десница хорски понављају : Нема више комунизма -наша браћа су Руси .Црна Гора популарно названа Кара Даг ,доживјела је августовске промјене 2020 .године ,као пуноправна чланица НАТО алијансе .Само наивни и политички полу-пусмени надали су се корјенитим промјенама .За час је парола Не само светиње промијењена у Не дамо фотеље . Промјене у градском саобраћају ,тржницама ,пијацама,националним парковима ,јавно комуналним установама,стражарском установама  и сличним јавним предузећима задовољиле око 2000 житеља Црне Горе . Морамо нагласити да Црна Гора ни за јоту није промијенила политички  наратив после историјског 30.авгзста 2020.године.

– Српски језик и ако већински на попису и даље није у службеној употреби 273 .и

074 – 44.18% ( извор Ворлдметар 15.нарт 2025 )

– Црна Гора је пуноправни члан НАТО алијансе .

– Црна Гора признаје независно Косово ;

– Двојно држављанство са Србијом за сада је мисаона именица и ако у Црној Гори живи 212.079 Срба или 35,09% ( извор Ворлдметар 15 .март 2925 .године  )

                      ( наставиће се )