Пише :Дејан Бешовић

Атанасије  Рајић Страгари, рођен је 31. јануар/11. фебруар 1754 познат по надимку Танаско, био је српски војсковођа и војвода, један од најистакнутијих личности Српске револуције. Био је барјактар у Првом српском устанку и капетан у Другом српском устанку.Приме почетка устанка друговао је са својим земљаком Јанићијем Ђурићем, касније Карађорђевим секретаром. Са њиме се и ородио оженивши једног од својих синова са Перуником, млађом Ђурићевом сестром. Са Карађорђем и другим шумадијским хајдуцима учествовао је у многим обрачунима са Турцима. У његовом крају по свирепости је био познат Турчин Сали-ага. Танаско Рајић се удружује са својим пријатељима у намери да потуче Сали-агу. Био је упућен на договарање која су вођена међу истакнутим Србима за подизање устанка. Вече уочи Сретења 1804. године приспио је Танаско у Орашац заједно са Карађорђем, Станојем Главашем, Јанићијем Ђурићем и још шездесетак наоружаних Шумадинаца. Сјутрадан, на орашком збору бирао се предводитељ српски. Танаско је са својим Шумадинцима углас повикао: „Ђорђија за вођу!“ Карађорђе је црвено-бијелу заставу предао Танаску Рајићу. Тим чином Танаско је постао барјактар устаничке Србије.По избијању устанка, Танаско је отишао у своје родно село и тамо прикупљао и организовао људе за опсаду Рудника која је уследила. Танаско је био огорчен на Сали-агу и обећао је да ће га лично убити и спасти Рудник зулума. Устаничка војска са Танаском на челу је 2. марта 1804. опколила град и затражила предају Сали-аге. Турци су ово одбили, припремајући се за борбу, очекујући помоћ Кучук-Алије из Београда. Танаско Рајић је командовао нападом. У међувремену Турцима су стигла појачања из Чачка, па се развио јак бој на прилазима граду. Танаско Рајић је тада рањен у руку, Турци су били поражени, а њихови коњи и наоружање заплијењени.У стварању првих државних власти Танаско није учествовао. Све вријеме остао је само војник и то веома храбар. Када су му Шумадинци испоручили Сали-агу, Танаско је исукао своју сабљу пред клечећим Турчином и рекао да ће испунити своје завјештање. Сали-ага је посечен. У даљим војевањима Карађорђа, Танаско Рајић учествује против Алије Гушанца на Морави када је са својом војском утврдио Црни врх код Јагодине и сачекао Гушанца. Гушанац је побјегао из боја, а његова војска је разоружана. У овој борби је Рајић рањен.Поред Танаска Рајића у боју се истакао и Јован Курсула. Након ових успјеха, долази до трвења између Танаска и Карађорђа. Узроци су били политичке природе, јер устаницима није одговарао Карађорђев централизам. Танаско Рајић одлази у своје село. Ту је остао све до 1813. године. Када је Србија допала тешкоћа, Танаско је пружио Карађорђу руку помирења и отишао у његов штаб у Јагодини, како би му помогао да брани Србију. После пропасти устанка, Танаско Рајић се поново вратио у своје село и гледао турску освету.Иако је био тада већ у годинама, Танаско Рајић је одмах подржао Милошев Други српски устанак и кренуо опет да се бори. Као главни командант устаничких снага, Танаско Рајић је кренуо да протјера Турке из Чачанске нахије.До пресудног боја је дошло на брду Љубићу, 6. јуна 1815. године. Турски заповедник Имшир-паша је кренуо да разбије српске положаје недалеко од Чачка. Спремајући се за одсудну борбу, српски устаници су у журби утврђивали шанчеве на Љубићу, око километар и по сјеверно од Чачка, гдје се Имшир-паша смјестио.Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака на српске положаје, а устаници су се на почетку боја држали храбро. Танаско Рајић је командовао батеријом топова на оближњем брдашцу. Пред почетак битке, Танаско Рајић је постао капетан у војсци Милоша Обреновића. Вјешто је руковао топовима. На самом почетку боја, Танаско Рајић је прецизно тукао турске положаје, па су Турци опколили његов положај. Ситуација је постала тешка, али се Танаско није ниједног тренутка одвајао од својих топова. Он је бодрио устанике ријечима „Та стан’те браћо, ако Бога знате! Што сте се тако преплашили! Та и из Турака тече крв, као и из нас. Зар остављате топове, а не знате како смо их желели и за њима уздисали.” Кад су Турци сасвим продрли у шанчеве где се Танаско Рајић налазио, престао је да командује паљбом, извадио кубуру, попео се на један топ и почео да пуца у Турке са ријечима:„Ових топова не остављам, док ме Турци свега не исеку.”Турци су га опколили и у бијесу исјекли на комаде по ријечима очевидаца. У овој бици је погинуо и заповедник турске војске Имшир-паша, а српска војска се после Танаскове погибије консолидовала и успешно добила бој, након чега су се Турци повукли у Чачак.Глава Танаскова је узидана, заслугом игумана вољевачког Максима, поред зида, код лијеве пјевнице цркве манастира Вољавча.Жена Танаска Рајића се звала Јања, али су је од милоште због старости звали баба-Јања.Његов праунук је пјесник Велимир Рајић. По њему се зове ОШ „Танаско Рајић” Чачак.

У оквиру стрип изложбе „Ево мене, ето вас: Сећања кнеза Милоша на Други српски устанак” коју је илустровао Горан Ђукић Горски, Танаско Рајић је приказан, како током боја на Љубићу одбија да остави топове и јуначки гине.У Страгарима се налази Кућа Танаска Рајића.

Мијајло (Михајло) Нишин Вучинић рођен у Пиперима, 1834 .године  је био барјактар, перјаник, војвода, дивизијар, гувернер, судија.и посланик прве Црногорске скупштине.Већ као седамнаестогодишњак Мијајло се истиче у борби против Турака. Са навршених двадесет година, књаз Данило Петровић га је именовао за барјактара пиперске и братоношке гардијске чете. Потом књаз Никола, дотадашњег барјактара и гардисту именује за перјаника, а потом у његовој тридесет петој години и за команданта пиперског батаљона.Учествовао је са својом војском у бојевима на Грахову, Вучјем долу, Тријепчу и Фундини, као и другим, на којима је исказао своју ратну способност и јунаштво. Као признање његовог рада, Краљ Никола му додјељује највећи чин у војсци, дивизијара.Исказао се и као способан политичар који је обављао функцију Војводе Пиперског, а био је и посланик прве Црногорске скупштине. Био је посвећен своме народу и држави.Имао је два брата: Пука Вучинића и Вула Вучинића и двије сестре. Био је ожењен Марицом Марковић из Пипера. Имао је пет синова: Ђуро Вучинић, Милутин Вучинић, Милош Вучинић, Јован Вучинић и Никица Вучинић и три ћерке: Видна Вучинић, Мила Вучинић, Стана Вучинић.Мијајло је предсједавао Војним судом у поступку који је познат као Колашински процес 1909. године.

Пипери под командом Мијајла су први умарширали у тада тек ослобођену Подгорицу. Мијајло је касније био и гувернер Подгорице.Бригада под командом Мијајла Нишина је на Вучјем долу ухватила Осман-пашу.

Милутин Мијајлов Вучинић рођен је12. април 1869.године ,  био је црногорски официр -по чину дивизијски генерал и политичар.Пламенчева влада је дала оставку 20. јуна 1921. године. Указом краљице Милене од 28. јуна 1921. године, за предсједника владе је постављен дивизијар Милутин Вучинић.

Када је Вучинић умро, августа 1922. године, Јован Пламенац се 16. септембра 1922. прогласио за предсједника владе, одбивши да призна краљицу Милену за намјесника. Краљица је декретом од 23. септембра 1922. за предсједника владе поставила др Анта Гвозденовића и тако настају двије сукобљене владе. Формално ове владе није нико признавао.

Лука Вучинић рођен Рогамима, код Подгорице, 31. октобар 1922.године .Априла 1941. године, после окупације Краљевине Југославије, напустио је Пећ и вратио се у родно мјесто. Одмах се укључио у припреме за устанак и радио је на прикупљању оружја, муниције и друге војне опреме. У Тринаестојулском устанку, учествовао је у борбама у околини Подгорице. Због исказане храбрости у првим борбама, августа 1941. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Потом је био одређен за пратиоца Блажа Јовановића, секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Ивана Милутиновића, делегата Врховног штаба НОПОЈ-а.

Априла 1942. године, када је Блажо Јовановић преузео дужност команданта Зетског партизанског одреда, Лука је био одређен за политичког комесара једне чете. Као изузетно храброг и способног борца, Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору га августа 1942. године, заједно са Радом Бошковићем и Петром Секулићем, упућује из Пипера у Босну, да успостави везу са Врховним штабом и Централним комитетом КПЈ. После двадесет дана пробијања кроз непознате крајеве и непријатељску територију, успијевају да изврше задатак. Лука тада остаје у Босни и ступа у Пету пролетерску црногорску ударну бригаду, у којој је касније био постављен за политичког комесара Друге чете у Четвртом батаљону.

Са Петом пролетерском црногорском бригадом, прошао је многе борбе, а често се истицао храброшћу. У нападу на село Росуље, близу Бугојна, септембра 1942. године, вешто се провукао поред непријатељских стража, ускочио у добро чувани логор, бацио бомбе на усташе, окупљене око ватре и нанео им знатне губитке. Убрзо потом, код Бистрог, у близини Травника, био је један од првих бораца из три батаљона који је ушао у непријатељско упориште. Тада је заробљено и убијено око 200 непријатељских војника. Пред напад Четвртог батаљона на воз и пругу Доњи Вакуф—Бугојно, када је требало уништити добро утврђени двоспратни бункер из кога је контролисан једини прелаз — мост на набујалом Врбасу, одмах се са још два друга јавио као добровољац и успјешно извршио акцију.Нешто касније, у борби с четницима Баја Станишића, Лука је био тешко рањен. Сломљене ноге, преношен је с једног мјеста на друго, док није пребачен у ослобођено Беране, гдје је постављен за политичког комесара и партијског руководиоца Корпусне болнице. Због озбиљности повреда, био је упућен у Италију на лијечење, гдје је био оперисан. Током боравка у Барију, вршио је дужност секретара партијске ћелије у Санитетској мисији.

Др .Вукашин Марковић (1874 — 1943) био је црногорски револуционар, учесник Октобарске и Кинеске револуције.Био је близак Лењинов и Стаљинов  саборац и пријатељ. Рођен је 12. августа 1874. године у Стијени Пиперској, код данашње Подгорице.Кад је избила Октобарска револуција, др Вукашин Марковић био је њен активни учесник. Са идејом Октобра наступило је за њега, како је говорио, „угодно и срећно време, као што је угодно и срећно време риби која воли да плива по узбурканим таласима мора“.

По одлуци Лењина, др Марковић је послан на јужни фронт, гдје је организовао јединице црвених, у којима је имао улогу комесара батаљона, затим комесара бригаде, па комесара дивизије. У прољеће 1919. године прешао је на Источни фронт, а следеће 1920. године провео неколико мјесеци на сјеверу Русије, као комесар дивизије. Због сукоба са Троцким Лењин га је повукао у Москву, гдје се борио на страни револуционара и истакао у борбама на Врапчијем брду и Сретењском булевару.Поред војних, др Марковић је обављао и друге послове. Радио је у Југословенској комунистичкој групи (бољшевика), као један од њених руководилаца и редактор њеног гласила „Светска револуција“. Био је предсједник одељења јужних Словена у Комесаријату народности од средине 1918. године, а од следеће године радио у Коминтерни на балканским питањима.Према сјећањима савременика, др Вукашин Марковић се 1930-их година у емигрантском клубу током једне дискусије јавно супротставио схватањима Стаљина:

Он је у једној дискусији о реферату Стаљина имао храброст да каже да се не слаже са Стаљиновом оценом економске депресије у капиталистичком свету. Нама присутнима, говорила је Лепа Нешић, срце је сишло у пете. Било је то необично. Нашао се човек, нитко други до Југословен, који се не слаже за Стаљиновим поставкама.“

— Томо Никшић биљежи :

Вукашин Марковић је крајем 1930-их, у време стаљинистичких чистки, доспео у логор. Пуштен је из логора почетком 1940-их. Околности његове смрти нису познате. Неки сматрају да је умро од исцрпљености 1943. године у Кујбишеву, а по другима у санаторијуму на Уралу.Његова жена је била Жана Лабурб. Син његове рођене сестре Стефе био је познати југословенски револуционар и народни херој Иван Милутиновић.

Томислав Николић рођен у Крагујевацу, 15. фебруар 1952.године  српски је политичар и економиста. Од 2017. је председник Националног савета за координацију са Руском Федерацијом и НР Кином, а у периоду од 2012. до 2017. је био предсједник Србије.Био је оснивач и први председник Српске напредне странке, бивши председник Народне скупштине Републике Србије и бивши потпредседник владе Србије и Савезне Републике Југославије.Један је од оснивача Српске радикалне странке, чији је био потпредсједник, а касније и замјеник председника, Војислава Шешеља. Када се Шешељ фебруара 2003. године добровољно предао Хашком трибуналу, преузео је вођство Српске Радикалне странке. Три пута кандидат на предсједничким изборима у Србији (неуспели избори 2003, избори 2004, избори 2008), и једном кандидат за председника СРЈ на председничким изборима у 2000.године .

Обављао је дужност потпредседника Владе Србије у периоду од 1998. до 1999. и потпредсједника Владе СР Југославије од 1999. до 2000, а маја 2007. године на пет дана је обављао и дужност предсједника Народне скупштине Републике Србије.

Томислав Николић је 5. септембра 2008. године поднио оставку на дужност заменика председника Српске радикалне странке због размимоилажења која су у странци настала поводом усвајања Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са Европском унијом. У Скупштини Србије заједно са још двадесет радикалских посланика формирао је посланички клуб „Напред, Србијо“, а 12. септембра искључен је из Српске радикалне странке. Мјесец и по дана касније, 21. октобра, званично је основао Српску напредну странку на чијој оснивачкој скупштини је био изабран за предсједника.На председничким изборима у Србији 2012. године је однио победу над кандидатом Демократске странке, Борисом Тадићем. Дужност је предао 31. маја 2017. свом насљеднику Александру Вучићу, пошто је претходно одустао од најављене замисли да се кандидује за свој други мандат.Док је био предсједник углавном је остао упамћен по великом броју ордена које је додјељивао, по појединим чудним изјавама, и по строгом држању за уставна овлашћења. Према појединим политичким аналитичарима, поред Милана Милутиновића се сматра председником који се најуставније држао својих овлашћења и који се у складу са тим није превише мијешао у рад владе. Поред тога је поднео оставку на место шефа странке скоро одмах по ступању на службу предсједника државе, чиме је постао једини председник Србије за кога то важи.

Божо Љумовић рођен у Вирпазару, 6. јануар 1896.године , црногорски  политичар, учесник Балканских, Првог и Другог светског рата; био члан ЦК КПЈ, али је 1948. прихватио Резолуцију Информбироа и био заточен на Голом отоку.После капитулације Црногорске војске, 1916. године, отишао је у Рим. Као стипендиста црногорске владе, боравио је најприје у Риму, до краја 1917. године, а потом и одлази у Француску.Почетком 1919. године се вратио у Црну Гору. Завршио је Економски институт у Италији, а у међуратном периоду је радио као приватни намјештеник. Члан Комунистичке партије Југославије је од њеног оснивања априла 1919. године. Један је од чланова првих партијских руководстава у Црној Гори, био је: замјеник Обласног комитета КПЈ за Црну Гору, а касније члан и секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. Хапшен је и прогањан више пута, а једном приликом је и емигрирао у Албанију. На Петој земаљској конференцији КПЈ изабран је за члана Централног комитета.

Као члан највишег партијског руководства у Црној Гори и ЦК КПЈ, био је један од организатора Тринаестојулског устанка 1941. године. Био је члан Главног штаба НОП одреда Црне Горе и политички секретар ПК КПЈ за Црну Гору и Боку, али је са обе функције смијењен половином 1942. године. На Острошкој скупштини, одржаној фебруара 1942. године, изабран је за члана Извршног одбора Главног Народноослободилачког одброра Црне Горе и Боке. Новембра 1943. године изабран је за потпредседника ЗАВНО Црне Горе и Боке, а јула 1944. за потпредсединика Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења.Првих година после ослобођења био је амбасадор ФНРЈ у НР Пољској, потпредседник владе НР Црне Горе и члан Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору. После доношења Резолуције Информбироа, јуна 1948. године, прихватио је Резолуцију и отворено стао на страну Совјетског Савеза, због чега је искључен из ЦК КПЈ. Најпре је био држан у кућном притвору, а затим је, у августу 1948, пребачен у београдски затвор Главњачу, гдје је провео двије и по године у самици. Децембра 1950. године пребачен је на Голи оток.У периоду од априла 1953. до краја 1956. године био је у интернацији у Перасту. Поново је ухапшен крајем 1958. године и провео је двије године на острву Свети Гргур. По изласку из затвора живио је као пензионер у Подгорици , гдје је и умро 1986. године.Сва одликовања одузета су му 1948. године.

                              (наставиће се)