Пише:Дејан Бешовић
Као што практикујемо на крају износимо најзнаменитије личности племена .
Јоле Пилетић рођен у Завали, Пипери, 1814 — упокојио се Нишу, 1900.године био је српски сердар, сенатор, војсковођа и народни јунак.Необичну храброст показао је још као млад четујући против подгоричких и спушких Турака. Посебно се истакао у ратовима 1852 — 1853. и 1862. године. Звање сенатора добио је 1860. године. По избијању устанка од 1875, упућен је у Дробњак, да са Јоксимом Кнежевићем, Живком Шибалијом, Лазаром Бошковићем и другим првацима „дигну буну на десној обали Таре“. У рату 1876—1878, командовао је бригадом, која је у бици на Вучјем Долу, заузела вис Ковчег и допринијела великој побједи над Турцима. Одликовао се у свим бојевима великом личном храброшћу и умјешним командовањем.Године 1879. пао у немилост књаза Николе и на челу веће групе исељеника из Црне Горе прешао у Србију и настанио се у Нишу, гдје је од српске владе добио имање. Један је од најпопуларнијих српских јунака и војсковођа у њеној историји. Опеван је у многим пјесмама које се и данас певају. Био је велики познавалац обичајног права.Сахрањен је на Старом гробљу у Нишу.
Велимир Вељо Пилетић -Четник рођен је у Београду, 2. мај 1906 — је био српски и југословенски официр, генералштабни мајор Југословенске војске, а за време Другог светског рата је унапријеђен у чин пуковника и постављен за команданта Источне Србије, команданта Крајинског корпуса и Осме групе (јуришних) корпуса Југословенске краљевске војске у Отаџбини. Средином 1942. године проглашен је за војводу крајинског. Један је од најзаслужнијих за неуспјех њемачке операције Дунавски вилењак, када је са Црвеном армијом успио да блокира извлачење око 200 њемачких бродова, што је резултирало тиме да буду потопљени на Дунаву, а Поречка бригада његовог Крајинског корпуса је 1944. године ослободила Мајданпек, Кучево, Петровац на Млави и Жагубицу. Преживио је Други свјетски рат рат и отишао у емиграцију, где је био један од водећих српских политичких емиграната.
Григорије Божовић је рођен у селу Придворица код Ибарског Колашина, од оца Вукајла. Познат је био током живота Григорије и по завичају изведеном надимку „Колашинац„. После школовања у Призрену, Скопљу, Цариграду и Москви – на Духовној академији, где је написао кандидатску дисертацију о светом Сави Српском. Дисертација је 2020. године објављена у српском преводу, што потврђује њене заслуге и значај за српску црквену историографију.Био је професор у познатој Богословији у Призрену од 30. септембра 1905. године. У Призрену је неко вријеме био и окружни начелник и предсједник политичке општине. Григорије је у браку са учитељицом Василијом, имао кћерку Вукосаву касније (1937), удату за артиљеријског поручника Драгољуба Поповића „млађег“.
Био је Григорије Божовић скупштински посланик, а много се ангажовао у националном раду не само на Косову и Метохији него и у Македонији. Стекао је статус пензионера као инспектор Министарства Социјалне политике. Активан је у многим удружењима, одборима и саветима, познат као добар говорник из редова опозиционара. На скупштини Београдског Гајрета „Осман Ђикић“ одржаној 1929. године, Григорије је биран у његову Управу. Изабран је јуна 1933. године на конгресу у Бањалуци у нови састав Управе „Народне одбране“. Краљ Александар га је априла 1934. године именовао за члана Патријаршијског савјета, на чијем се челу налазио Патријарх српски Варнава Росић .У Удружењу Старосрбијанаца, чији је био члан, одржавао је пригодна предавања, попут оног из 1936. године под насловом: „Путеви у Јужној Србији некад и сад“.
У Краљевини СХС политички је активан, као члан Прибићевићеве „Самосталне демократске странке„, чији је посланик био више пута (1924—1927). На парламентарним изборима 1924. године био је кандидат (као самостални демократа на заједничкој листи са радикалима! у Рашко-Звечанском срезу.Године 1926. Божовић је пишући у новинама увриједио албанског посланика (дипломату) Цена-бега, због чега је био тужен код суда, од стране Управника вароши Београда. Изродио се због сукоба надлежности и неразумевања процедуре, политички надуван „Случај Григорије Божовић„, усмерен против њега. Божовић је поднео скупштини и спорну Интерпелацију против именовања Цена-бега за посланика Албаније у Београду. Сматрао је да та особа не може бити представник своје земље, због својих ранијих активности према Србима, међу којима и пљачка манастира изведена од од стране његових качака. Када је 1928. године престао бити послаником, судски процес је међутим покренут. У међувремену је Албанац је умро, па је постало беспредметно о том „политичком питању“ вијећати на суду. Брат покојников Саит Кризиу је покушао да преко страница листа „Време„, отвореним писмом заштити углед и част свог наводно неправедно нападнутог сродника.
Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два свјетска рата садрже естетске интенције у жанру.
Под предсједништвом Бранислава Нушића, Божовић је био од 1932. године именовани члан државног „Савета стручњака у области ауторског права„. Заједно са другим књижевницима старије и млађе генерације основао је 1937. године „Удружење књижевника Београд-Загреб-Љубљана“, сталешко удружење очигледно југословенског карактера. Пред прву скупштину која је одржана у Београду марта те године у скадарлијској кафани „Код два јелена“, оснивачка правила потписали су са српске стране: Вељко Петровић, Божовић и Синиша Пауновић. Пред Други светски рат Божовић је био председник београдског „Пен-клуба“, након смрти претходника, пјесника Милана Ракића.Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. У књижевности се јавља рано; објавио је причу „У земљи без суда“ 1905. године. Прилог за патриотско-литерарни српски часопис „Нова искра“, написао је исте године у Москви, гдје је студирао.У Скопљу је при Ђачком дому (интернату) пред Други светски рат деловала ђачка литерарна дружина „Григорије Божовић“, названа по омиљеном српском књижевнику, њему у част.Почетак његовог рада обиљежен је збирком Из Старе Србије (1908) у издању Српског књижевног гласника, а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. Он је 1935. године издао збирку приповједака Тешка искушења, а 1939. године збирку приповедака Под законом- те двије збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповијетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане“ .Пред сам крај рата комунисти су га стријељали у Београду а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици.Београдска „Политика“ је 4. јануара 1945. године објавила вест да су „Милош Тривунац и Григорије Божовић осуђени на смрт“. Војни суд Команде града Београда га је осудио на најтежу казну због наводног „злочина издаје“ из 1942. године. Велики заслужни српски национални радник и књижевник стрељан је уочи Божића 1945. године у подрумима затвора у Ђушиној улици у Београду. Било је то у згради бивше касарне у којој се током рата налазило сједиште Специјалне полиције.Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одјељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донијело је маја 2008. рјешење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике прије Другог светског рата.У Приштини је радило издавачко предузеће „Григорије Божовић“. Постоји и књижевна награда „Григорије Божовић“ коју додељује Културни центар „Стари Колашин” у Зубином Потоку. Њен добитник 2016. године био је Радован Бели Марковић за роман „Путникова циглана“.Награду истог имена додељује и Књижевно друштво Косова и Метохије. Њен добитник за 2016. године била је Сунчица Денић за роман „Свет изван”, а 2017. године Александар Б. Лаковић за роман „Кад куће нисмо закључавали”.
Узун-Мирко Апостоловић рођен у Брајковацу код Лазаревца 1782 .године био је српски војни заповједник. Апостоловић је био бимбаша у Првом и Другом српском устанку. Надимак Узун добио је због свог раста, јер „узун“ на турском значи висок. Посебно се истакао и прославио приликом ослобађања Београда 1806.године.Отац Петар Апостоловић и дједа Апостол погинули су у аустријско-турском рату 1792. борећи се у Кочиној Крајини у фрајкору против Турака. По повратку из Срема, Мирко је са мајком живео у Мислођину, одакле је прешао у Београд, где је учио терзијски занат.Био је рањен; на Карановцу (данашње Краљево) (1805) у главу, на Смедереву (1805) у раме, на Сава-капији (1806) ножем по десној руци, на Ужицу (1805 или 1807) у кук, на Малајници (1807) у прса, на Дрини (1810) сабљом преко бутине, на Параћину (1805) у лијеви лист. Послије пропасти Првог српског устанка лијечио је своје ране у Бечу. Учесник је Другог устанка и тукао се са Турцима на Липару, Чачку и Дубљу. Када је затражио пензију од Совјета (1842), совјетници су га упитали где су му документа, на шта им је одговорио: „Моји су документи мојих седам рана!“Узун-Мирко који је, као и друге старјешине из његовог покољења, био везан за цркву и поштовао сва правила, имао је у својој кући једну собу на горњем спрату, где се ујутро и увече молио пред иконама. Према сведочењу савременика наглас се молио, тако „да се напоље чути могло“.
Умро је 1868. и сахрањен је у Београду. Његова гробница налази се данас на Новом гробљу у Београду.За педесетогодишњицу Другог српског устанка, 21. маја 1865. кнез Михаило је Узун Мирку својом руком закачио Таковски крст, а одликован је и црногорском Златном медаљом Обилића.Узун-Мирко Апостоловић родоначелник је породице Узун-Мирковић. Његов син пјешадијски пуковник Љубомир Узун-Мирковић (1832 — 1905) отац је дивизијског генерала Драгољуба Узун-Мирковића (1875 — 1941), чији син Мирослав Узун-Мирковић је 1941. био артиљеријски капетан. Генерала Узун-Мирковића брат од ујака је дивизијски генерал Драгутин Ђ. Окановић, који је 1906.године , као припадник најужег круга Црне руке, након оставке на војну службу, заједно са Радојем Домановићем покренуо лист Нови покрет.Улица Узун Миркова налази се у центру Београда, на Општини Стари град. Датира још из 19. вијека, 1872. године. Простире се од Студентског трга до Париске улице. Ова улица спаја Студентски трг и Калемегдан и једна је од староградских улица пуних живота. Налази се у непосредној близини великог броја факултета, као и Универзитетског парка, Етнографског и Педагошког музеја. Укршта се под правим углом са Улицом краља Петра.
(наставиће се)
