Пише: Дејан Бешовић
Адам Прибићевић је у листу Српско коло од 26. новембра (9. децембра) 1909. године писао поводом осуде седам Црногораца на смрт и стријељању петорице због оптужбе за побуну: Али нека буде увјерен стари тиранин, да ће крв оне петорице пасти на њега и дјецу његову.“ И Обреновићи су у Србији стријељали, али су дочекали да и њих стријељају. Било је и руских и француских и енглеских и других владара, који су вјешали и стријељали, али су и они дочекали страшну уру. Дочекаће је и он за јамачно… Стид, срамота и проклетство народно покриће успомену изрода српских што су дигли крваву руку на главе браће своје, јер хтједоше слободе и правде“ .
Чим је образовао владу Лазар Томановић, књаз је наредио да се скупштинске сједнице одложе, што је влада својим указом објавила, са сазивом послије два мјесеца. Скупштина се уопште није састајала. Влада није ни имала намјеру да је сазива. Она је просто одложила скупштинске сједнице да не би морала одмах распустити изборе. Тако скупштина је распуштена крајем јуна и избори заказани за 18. (31) октобар исте године .
Пошто је на састанку Народне странке размотрено опште стање у земљи, прваци Народне странке донијели су закључак да Народна странка не излази на изборе.
На октобарским изборима апсолутну побједу однијели су кандидати иза којих је стајао Двор („праваши“), тако да је за сљедеће четири године влада уживала подршку већине посланика у Скупштини. У новом скупштинском сазиву није било ниједног члана Народне странке.
Овако изабрана Народна скупштина састала се у редовни сазив 15. новембра 1907.године.Народна скупштина Црне Горе сазвана је у ванредан сазив 29. септембра 1908. г. и на тајној сједници расправљала о насталој ситуацији а потом усвојила резолуцију у којој пише, између осталог:“Црногорска Народна скупштина као представништво цијелог српског народа у Црној Гори констатује:
да је анексијом Босне и Херцеговине Аустроугарска монархија у суштини повриједила Берлински уговор;
да је тијем чином нанесен смртни ударац интересима цјелокупног Српског Народа…“
Народна скупштина Црне Горе и Народна скупштина Србије размјениле су поздравне телеграме. Поздравни телеграм Народне скупштине Црне Горе између осталог гласи:
„Народна скупштина Књажевине Црне Горе с највишим усхићењем прима братски поздрав Народне скупштине Краљевине Србије и шаље јој најсрдачнији одпоздрав увјеравајући је: да ће Црна Гора све своје силе принијети на жртвеник народног уједињења, јер то захтјевају општи српски интереси и њена државна част…“
Горан Киковић, аутор књиге Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење од 1914 до 1918.године између осталог пише „Нека потомци туже државу Црну Гору због клеветања њихових предака.Ми Васојевићи смо се прије Подгоричке скупштине ујединили са Србијом и за то постоје бројна документа и докази. Агитација о уједињењу Црне Горе са Србијом добила је 24. октобра своју пуну потврду на великом народном збору у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Црне Горе са Србијом.Ослобођењем Берана 13. октобра 1918. развила се интезивна агитација за уједињење Црне Горе са Србијом. Бивши министар Милосав Раичевић је преузео дужност окружног начелника у Беранама и сазвао збор на којем је народ изгласао присаједињење Доњих Васојевића Србији и писмену одлуку о томе послао, по учитељу Томи Јоксимовићу, команданту српске 2. армије војводи Степи Степановићу. Из Андријевице је централни извршни одбор за уједињење прешао у Беране, гдје је донио одлуку о расписивању избора за Велику народну скупштину у Црној Гори. Такозване Беранске одлуке. Централни извршни одбор је, на сједници у Беранама од 25. октобра до 7. новембра 1918. године, прописао Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину.Проглас о расписивању избора и Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину, послати су из Берана 27. октобра окружним начелницима у Црној Гори, с налогом да се организују избори по капетанијама, варошким општинама и срезовима. За одржавање зборова и избор повјереника дат је рок од седам дана, док је у неким мјестима, попут Цетиња, за те послове преостало тек три дана. Читавим изборним процесом руководио је Централни извршни одбор преко својих повјереника и изасланика који су сазивали зборове и сједнице и утврђивали резултате избора. Избори за ову Скупштину, која је позната и под именом Подгоричка скупштина, одржани су 19. новембра 1918.године , на територији Црне Горе у границама до почетка Првог свјетског рата. Свака је капетанија бирала по два, а у крајевима ослобођеним у току Првог балканског рата сваки срез је бирао по три посланика. Градови са мање од 5000 становника су бирали по једног посланика, а они са више од 5000 по два посланика. Бирало се јавним и посредним гласањем, на тај начин што би свака капетанија на јавним зборовима изабрала 10 повјереника, срезови по 15 и варошке општине по 5, односно 10 повјереника. Повјереници из округа су на заједничкој сједници поименичним гласањем изабрали посланике за округ. Овјерени записници о избору повјереника и посланика достављени су Скупштини у Подгорици.
(наставиће се)
