Пише: Дејан Бешовић
Двије књиге су посебно важне у разумијевању афере ”Државни удар” 2016.године , јер је она ”скројена” по истом моделу као и ”Бомбашка афера” из 1907. Стога, врло је важно разумјети и тај, историјски коријен ове монтиране афере, јер су подударности невјероватне. Од кључних ”састојака” имамо – завјеру из Србије, напад на режим у Црној Гори у жељи да се свргне терористичким методама, атентат на краља Николу, односно Мила Ђукановића, фарсични, дириговани судски процес и свједоке сараднике – Ђорђа Настића и Сашу Синђелића.У сржи ”Бомбашке афере”, која се десила 1907, налази се тадашња режимска конструкција о организованој, фантомској групи, формираној и потпомогнутом из Београда која је припремала оружани удар на режим у Црној Гори, односно за атентат на Краља Николу. Према оптужби, наводно је из Србије “тајно упућено 16 бомби у Црну Гору”.Бомбе су, према оптужници, у Црну Гору унијете из два правца — преко Санџака их је носио Васо Ћулафић, а преко Боке которске бомбе је унио Стеван Рајковић, штампарски радник из Цетиња. Из Београда су у Котор, тада у саставу Аустро-Угарске, дошли главни студенти-уротници: Јован Ђоновић, Тодор Божовић, Ђуро Војводић и Петар Новаковић, док их је Марко Даковић већ чекао у Котору.
Интересантно је да је аустроугарско судство ослободило у Котору све оптужене од стране црногорског режима, а који су били ухапшени на територији те државе, док је цетињски суд њихове другове осуђивао на смрт и доживотне робије.Посебно значајну улогу у овом процесу је имао историјски праузор Саше Синђелића, ”професионални” свједок-сарадник у више монтираних процеса Ђорђе Настић. На основу његовог свједочења, цетињски суд је донио драконске пресуде против невино оптужених. Ђорђе Настић се као свједок појављује и у такозваном ”Загребачком процесу”.Велеиздајнички процес је назив за судски процес који су власти Аустро-Угарске организовале у Загребу 1909.године против 53 члана Српске самосталне странке. Српска Самостална Странка у то доба са Хрватском странком права чини Хрватско-српску коалицију, већинску снагу у Хрватском сабору. Оптужени су за сарадњу са властима Србије у завјери да се Јужни Словени уједине у заједничку државу. Иако су докази били слаби (доказано је да је главни свједок оптужбе био полицијски провокатор), осуђени су на робију. Убрзо је Коалиција склопила политички пакт с угарским премијером Карољом Куеном-Хедерваријем, па су сви били помиловани.Један од повода процесу био је бијег у Србију аустријског официра Милана Прибићевића, млађег брата најутицајнијег српског политичара у Хрватској Светозара Прибићевића, заговорника интегралног југословенства. Међу оптуженима била су још два њихова брата, Валеријан и Адам. Сам Светозар Прибићевић није био оптужен јер је, као заступника у Хрватском сабору и у мађарском парламенту, уживао имунитет. Мађарски парламент одбио је скинути имунитет њему, др. Срђану Будисављевићу и још једном оптуженом заступнику.Судило се Прибићевићевим политичким идејама, као и политичкој борби, коју је тада водила Хрватско-српска коалиција. Власти су настојале дискредитовати Коалицију и унијети у њу раздор оптужујући Србе да су, осим легалне политичке борбе, организовали масовну завјеру. Чиста странка права, коју је водио Јосип Франк (франковци), у договору са бечким властима учествовала је у нападима на оптужене Србе и на Коалицију генерално. Основа за оптужницу била је брошура под насловом Финале, којој је аутор био Ђорђе Настић, штампана 5. августа 1908. у Будимпешти.Хапшења су почела 18. августа, на рођендан цара Франца Јозефа. Истога дана, власти у Бечу донијеле су одлуку о анексија Босне и Херцеговине. Та су два догађаја непосредно повезана: Беч је знао да ће проглашење анексије изазвати европску кризу. Требало је показати да је постојала противдржавна завјера са Србијом, чиме би се могла оправдавати анексија.Након проглашења анексије 6. октобра 1908. завладала је озбиљна европска дипломатска криза, у којој Русија и Енглеска иступају против тог поступка. Пријетио је рат; оптужени су до марта 1909. сједили у притвору и очекивало се, ако рат почне, да ће сви бити објешени.Васојевићка афера је било суђење из 1909. припадницима опозиције црногорском кнезу Николи Петровићу Његошу. Од 103 особе којима се судило, на смртну казну је осуђено 11 особа, 51 на временске казне, док су 33 особе проглашене невиним. Овај догађај је погоршао односе Црне Горе и Србије. Глас Црногорца је писао о осуђенима на смртну казну. Пресуда је извршена у понедјељак 16. новембра 1909. године. У Андријевици су убијени потпоручник :Петар Ђиновић, барјактар Михаило Јојић и Радисав Рачић, а у Подгорици пензионирани командир Петар Митровић и Илија Божине Петровић, предузимач државних грађевина. Касније су многи помиловани, као Ђоко Ћосовић и многи други из Куча, двојица Васојевића и један човјек из Бјелопавлића.
(наставиће се)
