Пише :Дејан Бешовић
Краља Стефана Владислава насљеђује краљ Стефан Урош Први Немањић. У току његове владавине име Зете у службеним документима и титулама — престаје се употребљавати. Као што је већ поменуто, књажевином Зетом су за ранијих господара Србије управљали „краљеви“. Вукан и два његова сина Ђорђе и Стефан носили су ту почасну титулу „дукљанског краља“. Један од краљева Зете, Стефан Немањић, 1252. године подиже у њој и своју задужбину, цркву Успења Богородице -Манастир Морачу. Убрзо након тога Зета губи статус књажевине у краљевини Србији и њом више не управљају посебно постављени „краљеви“. Наиме, за вријеме владавине Стефана Уроша Првог Немањића (1243—1276) који је тежио да све држи у својим рукама, огранци породице Немањић више нису постављани за књажеве појединих области краљевине. Потомци Немањиног брата Мирослава, као хумски књажеви престају постојати. Оваквим поступком Дукља (Зета) ишчезава из државне симболике. До краља Стефана Владислава, употребљавао се у титулама Немањића назив „Диоклитија с Далмацијом“. Након тог периода, назив Зета нестаје и утапа се у називу „поморске земље“. Службено, рашка се краљевина више не састоји од Рашке и Зете, већ од рашке земље и поморских земаља. Изузимајући Стефана Владислава, који се касније спомиње као краљ у приморју већ трећи Вуканов син, Димитрије, имао је, умјесто краља, титулу жупана. Урош Први није чак ни свог сина Драгутина поставио као управника Зете или неког другог динела државе, мада је га је и Угарски краљ рачунао као „младог краља Србије“. По писању архиепископа Данила Другог ,а које је сабрао Академик Милош Благојевић: „Краљевић Драгутин је на двору свога оца био у великој тузи и жалости да нема ниједнога одељеног дела свога отачаства, где би засебно пребивао“. Насљедник Уроша I, владао је Србијом од 1276. до 1282. године. Био је ожењен Катарином (Каталина) ћерком угарског краља Стефана V. Од 1282 до 1316. године влада само сјеверним областима Краљевине. Умро је 12. марта 1316. године, као монах Теоктист и сахрањен у Ђурђевим Ступовима.Када је Драгутин ступио на пријесто краљевине, поступао је другачије од свог оца, па је за господарење Зетом одабрао своју мајку, краљицу Јелену (Анжујску). Поред Зете, управљала је Требињем и крајевима око Плава и Горњег Ибра. Град Улцињ је држала Јеленина сестра, Марија Шор. Краљица Јелена је посебну пажњу посвећивала Приморју. Ова краљица, „рода фружскога“ (из француске породице Анжу, рођака Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља) била је католикиња и учествовала је у сређивању црквених прилика у католичким областима Зете. Наиме, до средине 13. века је нестао већи број католичких бенедиктинских манастира у Зети, посебно у Боки Которској, јер су били преслаби да се одупру православљу. Неки бенедиктински манастири (као на пример „Св. Марија“, у Будви и „Св. Спас“, у Бару) успели су да се одрже. Две велике бенедиктинске опатије биле су под заштитом српских краљева: „Св. Срђ“, у области Скадарског језера и „Santa Marija de Rotezo“ (на рту Ратац, између Бара и Сутомора). Ратачку опатију су касније, почетком XIV века, богато обдарили краљ Милутин и краљица Јелена, а касније је постала омиљени циљ ходочасника. Још 1283. године постојале су у Котору, Бару и Улцињу фрањевачке мисије (преко огранка Дубровника). Краљици Јелени, заштитници католичких црквених организација, приписује се уздизање тих католичких мисија на ниво манастира, односно оснивање четири фрањевачка манастира, у зетским градовима: Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Овај потез краљице је учврстио фрањевце у областима зетског приморја. У то време, Котор је био бискупски, а Бар надбискупски град“ Промјена на српском престолу, 1282. године, којом је Драгутина замијенио краљ Милутин, није изазвала промјену у положају њихове мајке, краљице Јелене. Милутин и Драгутин су помагали један другом скоро двије деценије послије тога.Од 1282. до 1321. године, смјеном на престолу, Рашком влада краљ Стефан Урош Други Милутин. Он је том приликом дао обећање брату, дотадашњем краљу Драгутину, да ће насљедство сачувати за његове синове. Како је Милутин 1299. године ступио у брак са византијском принцезом Симонидом, бојећи се да ће му синови бити лишени пријестола, Драгутин је заратио са братом, већ од 1301. године. Овај рат је потрајао скоро десет година. Истовремено, са почетком овог рата, водио се и рат између краљевине Србије и Дубровника. Дубровчани су имали предност на мору, па су заузели Мљет и затворили ушће Бојане. Тако су спречавали промет у зетским трговима. Овај рат је у ствари био одјек рата између Византије савезника краља Милутина)
и Венеције, врховног господара Дубровника. У овим сукобима најгоре је прошао град Котор.Град Котор је у ратним дешавањима нападнут од стране удружених снага: Дубровчана, Венецијанаца, Задрана и Хрвата. Димитрије Вујовић пише : Велика војска Дубровчана и њихових савезника, жељела је да потпуно уништи Котор, али нису успели освојити град. У једном од најстарије познатих чланова свог Статута, Которани су објавили да више не важе до тада склопљени уговори и обавезе са Дубровчанима. Ова непријатељства између Краљевине и Дубровника су брзо престала, 1302. године, али су Дубровник и Котор остали у затегнутим односима. Све до 1305. године Дубровчанима је било забрањено да тргују са Которанима и да одлазе у Котор“.Краљ Стефан Урош Трећи Немањић — Дечански око 1273 владао је од 1321. године. Сукоб између краља и његовог сина Душана, неповољно је дјеловао на спољнополитички положај Србије, а границе краљевине сусједи су почели поново да нападају. Након склапања византијско-бугарског савеза послије 1328 Рашка је била озбиљно угрожена. Међутим, 28. јула 1330. године, у бици код Велбужда, Стефан Урош Трећи — Дечански тешко је поразио бугарског цара, усљед чега византијски цар одустаје од напада на Рашку краљевину. У овој бици учествовао је и млади краљ Душан. Краљ, a затим и цар, Стефан Урош Четврти Душан (1308—1355) доспио је до престола „свих српских и поморских земаља“ снагом зетске властеле. Наиме, у вријеме владавине Стефана Дечанског, приморским областима и Зетом, као „млади краљ“, управљао је његов син, престолонасљедник Душан -први се пут са том титулом помиње 1326. године. Боравак у овој области временом ствара све дубље повјерење између Душана и зетских великаша, који су добро уочили и били свесни потенцијала престолонасљедника, али и његових по свему судећи оправданих страхова по питању насљеђивања оца. Испоставило се да ће упорни Зетски великаши „младом краљу“ у будућим догађајима дати значајну моралну и зналачки искоришћену војну подршку. Након битке код Велбужда, већ у јесен исте (1330) године, краљ Стефан Дечански борави у Зети. У Светом Срђу, заинтересован за набавку шест галија, прима дубровачко посланство.Неколико мјесеци касније, фебруара 1331. године, у Зети долази до сукоба краља Стефана Дечанског и његовог сина Душана, на чијој су страни били зетски великаши. Српски краљ је са војском упао у Зету и опустошио Душанову област, као и његов „двор“ који се налазио близу града Скадра, на обали Дримца. Млади краљ је са зетском властелом побјегао на другу страну Дрима, тражећи помоћ, савјете и подршку Дубровчана. Овај догађај је изазвао нереде и несигурност у читавој краљевини, што се нарочито одразило на трговину. Након што су Дубровчани успјешно посредовали у измирењу оца и сина, у мају 1331. године, у земљи је завладао мир. Биограф Стефана Дечанског Григорије Цамблак говори о измирењу и повратку старог краља „у своју државу“. Међутим, по биографу, краљ је наставио да мрзи сина, што ће опет довести до сукоба, док се Душан представља у позитивном свјетлу, покушавајући смерно да умилостиви оца. Претпоставља се, да је Душан основано страховао да ће пријесто наследити његов полубрат Симеон (Синиша) од друге краљеве жене Марије. У вези са тим се поставља питање: да ли је биографија писана касније, за владавине и под утицајем краља Душана, обзиром да је неодређена и једнострана. Неповјерљив према оцу, Душан је своју властелу у Зети позвао да пођу „у стране народе, да не погинемо превременом смрћу“. Зетски властелини су одлучно одбили овај Душанов предлог, не желећи напустити своја имања и породице. Успјели су убиједити престолонасљедника да се супротставе краљу. Са малобројном војском својих присталица, претежно Зећана, Душан успева изненадити оца, опколивши га у дворцу Неродимље. Након бјекства, Стефан Дечански, поново је опкољен у Петричу, и присиљен на предају. Након два мјесеца тамновања у Звечану, српски краљ Стефан Дечански изгубио је живот под нејасним околностима. Владар несрећне судбине,први Српски Великомученик сахрањен је у манастиру Високи Дечани, четири године по својој смрти, након што је грађевина завршена. Овдје смо дужни да се дигресивно осврнемо на то да су Мило Ђукановић ,Душко Марковић и Ранко Кривокапић ,комунистичко – титоистички и бољшевички богоборци у Сабору марионетске творевине Монтенегра октобра 2008 .године поклонили Арнаутским хордама етничку српску територију – Високе Дечане ,које је Краљ и Господар Црне Горе и Брда Никола Први Петровић – Његош ,ослободио и присајединио Светосавској Црној Гори .
Већ 22. септембра 1331. године, у дворцу Сврчину, Душан је крунисан за краља Србије, као Стефан Душан Четврти.Нови краљ у Зети није поставио младог краља, као управника, обзиром да још није имао дјеце. Године 1332. забиљежена је у Зети побуна војводе Богоја и влашко -арбанашког властелина Димитрија Суме, који су били незадовољни, што од краља нису били награђени онако како су очекивали. Побуњеници су наносили штете млетачким и дубровачким трговцима, али нема података о томе како је ова побуна угушена. Барски надбискуп Гијом Адам, у једном спису предочава француском краљу да се „краљевство Рашке“ може освојити са 1000 коњаника и 5000 до 6000 пјешака, уз помоћ угњетених становништва у градовима. Међутим, то је била погрешна процјена. Зетска властела, било Срби, Арбанаси или Латини, ни у једној борби коју су рашки краљеви водили са спољним непријатељем, нису окренули леђа својим владарима. То се показало тачним и касније, у многим биткама које је водио краљ и цар Душан. Стефан Душан влада као краљ Рашке од 1331. до 1345. године. Са царском титулом владао је од 1345. до 1355. године. Године 1349. донесен је Закон Благовјерного Цара Душана -Душанов Законик- а допуњен је 1354. године. Душанов успон показује како је Зета у 14. вијеку добила значајнију улогу у држави, захваљујући снажној властели, трговини и значајним изворима прихода од градова и тргова. Након смрти српског цара Стефана Душана (1355) долази до јачања обласних великаша међу којима се на подручју Зете истичу Балшићи, који су за вријеме владавине цара Уроша (1355-1371) постали обласни господари Зете, стекавши након цареве смрти пуну самосталност, чиме је означен почетак новог раздобља у историји Зете.Благојевић у Монографији Србија у доба Немањића наводи : Као лично име за Првовјенчаног (Немању Другог) често се пише „Стефан Немањић“. Ипак, „Стефан Немањић“ је и краљ Драгутин (Стефан Д. Немањић), и краљ Дечански (Стефан У. III Д. Немањић) и сви остали владари из те породице. Није у складу са правописом за једног од владара из породице Немањића као лично име употребити само „Стефан“, или само „Стефан Немањић“. „Стефан“ се може исправно користи само заједно са личним именом, у овом случају „Стефан Немања Други“, или са надимком „Стефан Првовенчани“. Немањићи (и њихови писари) су користили облике као „Симеон Немања Први“ и „Урош Трећи“, али никада нису користили облике као „Стефан Други“ и слично. Из тога се види да су за Немањиће (и њихове писаре) лична имена владара из те породице Немања и Урош, али не и „Стефан“. „Стефан“ је употребљавано у значењу функције у држави, то јест само као „Овјенчани“ (Крунисани). Због тога, „Стефан Немањић“ је само уопштено „Овенчани Немањић“, а лично име морало је бити: Немања (Други), Радослав и слично.
Наравно да је примарна вјероисповијест Зете у доба Немањића била православна али сами Немањићи имали су су коректан однос према римокатоличкој вјерских заједници .
( наставиће се)
