Пише :Дејан Бешовић
Свештеник Обрен Радуновић , присталица уједињења Црне Горе са Србијом, прва је жртва оружаних сукоба .
За Радуновића, рођеног 13. новембра 1880. године у Барама – Андријевица, наводи се да је „основно знање стекао у Андријевици, а затим отишао у Призрен, где је 1904. године са одличним успехом и владавином завршио Призренску богословију, занимање које је једино одговарало његовој скромној и сањарској природи“. Затим се вратио у Црну Гору, „да тамо својој слободној браћи, као спреман учитељ или свештеник, прича о патњама које Срби подносе у ропству; да припреми људска срца за свети рат ослобођења“.
Био је учитељ од 1905. године, прво у Никшићу, затим у Бјелопавлићима, Колашину. А усред рата, „покојник је желео да буде носилац и тумач Христове вере међу народом, због чега је у августу 1915. године ступио у свештенство и постављен је за пароха Бар-Матешева у свом родном граду, где је остао до смрти“.
У писму нема података да се Радуновић борио против Аустроугара, или њихове окупације, али се каже да је „спашен од непријатељског мача и да није постао његова жртва“.
То произилази из чланка објављеног 2016. године у „Свевиђу“ (бр. 105, стр. 11-12), часопису Епархије будимљанско-никшићке СПЦ. У њему се цитира писмо од 10. марта 1920. године које је „парох Мило Вујисић “, из „Српске православне парохије Колашин“, упутио Преосвештеној Конзисторији Никшића са информацијама о убиству Радуновића.
Развијајући генезу политичког дјеловања свештеника Радуновића, /div>
Мирко-Мило Вујисић наводи: ,,У народу ових крајева (мисли се на Васојевиће, /b>
прим. Д.Б.) познато је да је свештеник још од 1907. припадао ,,Народном /b>
Клубу“ и водио отворену политичку борбу и агитацију у народу против /b>
раскраља Николе (напомена Д.Б) и његовог апсолутистичког режима.“ /b>
Мирко Вујисић указује на последице политичког става покојног Свештеника
Радуновића: ,,Ради чега је покојник од цетињске бирокрације био гоњен /b>
и запостављан о чему свједоче многобројна премјештења као учитеља из
једног краја Црне Горе у други, као сумњиве политичке личности, која /b>
неће да свира онако како заповиједа злогласни Јован Пламенац и краљев
двор “Будући детаљан у опису политичке генезе свештеника Радуновића, колашински парох изводи јасан закључак о позадини овог убиства. Из закључка се уочава да творац овог извора
показује завидан ниво политичке писмености. Стога, даље прецизира: /div>
,,Узрок због чега је убијен свештеник Радуновић лежи у принципу само-
опредјељења српског народа из Црне Горе и детронизацији династије /b>
Петровића са црногорског престола.“29 /b>
Сводећи закључак, он указује на јасну улогу Италије, која се нашла /b>
на мјесту главног организатора и финансијера Божићне побуне из јануара /b>
1919. У вези с тим, Вујисић је јасан: ,,Да је убица Мимовић заиста убио
свештеника Радуновића из политичких побуда најаснији је доказ, што
убица и дан дањи као шумски разбојник – агент талијански и краља
Николе убија мирне становнике и добре Србе за рачун неколико стотина
италијанских лира, које је као најамник туђински примио“.Ставове изнесене у овом писму потврђује и Александар Животић.
Непосредно по окончању Божићне побуне, јасно се уочавају знаци /div>
италијанског уплива на читав процес. ,,Код заробљених и мртвих /b>
побуњеника је пронађен италијански новац, италијанска храна и /b>
униформе италијанског порекла. Сви рањеници који су се борили на /b>
побуњеничкој страни су тражили да буду лечени у италијанским болни –
цама.“На фону овога стоји и закључак Драгољуба Р. Живојиновића, /div>
који тврди: ,,Италијанске службе су политички, војно, финансијски, и /i>
изнад свега, пропагандом, подстицале окупљање група и појединаца, чија /i>
је делатност довела до оружане побуне.“С друге стране, из извора се види уплив Ватиканске курије „Да је убица Мишовић заиста убио Радуновића из политичких, издајничких побуда, најјаснији је доказ да убица, и данас, као шумски разбојник – агент Италије и краља Николе, убија мирне становнике и добре Србе зарад неколико стотина италијанских лира које је добио као страни плаћеник. Управо из тих разлога наш друг Обрен Радуновић је пао од издајничке руке у најбољим годинама, у четрдесетим годинама, када нам је био најпотребнији; када су га Црква, отаџбина и народ требали.Након смрти, иза себе је оставио супругу Јованку, 32 године, двоје мушке и четворо женске деце, и то: Даницу и Даринку, близнакиње, 7 година, које похађају први разред основне школе у Барама. Данила, 5 година; Милку, 4 године; Ивку, 3 године, и Растислава, 2 године. Од имовине поседују само 1 хектар обрадивог земљишта и две покошене ливаде. Њихова кућа је у веома лошем стању. Нису примали никакве пензије нити државну помоћ. Укратко, живе од милостиње и помоћи мештана. Тако слаба и сиромашна породица убијеног српског свештеника треба и заслужује најхитнију подршку и државну помоћ, на шта овим путем скрећем пажњу Високопреосвећеној Конзисторији.“
Закључујући писмо, парох Мило Вујисић каже: „На основу свега наведеног, учтиво изјављујем председавајућем Епископу Конзисторије да су горе наведени подаци тачни и истинити, у мери у којој сам познавао покојника и у мери у којој сам их могао добити испитивањем његових парохијана“
(наставиће се )
