Пише :Дејан Бешовић
Вијек након уједињења и стварања Краљевине СХС не престаје
интересовање научне јавности за многе сложене аспекте ступања Црне
Горе у троимену југословенску политичку заједницу. Зеленашки и
бјелашки покрет, упркос многим утврђеним историографским чињеницама, остају, с правом, предмет обраде истраживача. Разумије се, овај
кључни проблем црногорске повјеснице има своју предисторију. У том
смислу, потребно је разликовати два појма који доводе до оштрог
конфликта 1918. и почетком 1919.године Ријеч је о појмовима ,,српство“ и
,,црногорско надсрпство“. Појмовно, ,,српство“ представља народносни
идентет, док ,,црногорско надсрпство“ јесте идеолошка конструкција.
.Из синтагме „црногорско надсрпство“ проистиче коријен будућих
антагонизама, који ће, мијењајући облик и форму, остати актуелан више
од стотину година у Црној Гори. ,,Већ помињана конструкција, означена
као црногорско надсрпство, представљала је веома важан чинилац државне културне политике у доба књаза/краља Николе. Премда је државна идеологија за вријеме књаза/краља Николе увелико истицала од
раније присутан осјећај припадности Црногораца српском народу, она је,
у начину на који је испољавана, за собом вукла озбиљну противрјечност,
из које ће се, до судбоносне 1918. године изродити посве различита
гледишта на садржај црногорског српства.“
Дилема се у крајњем
исходишту појавила у облику: држава или народ? Кроз ову форму огледа
се идентитетска квадратура круга посљедњег стољећа и по црногорске
историје. У непомирљивости наведене дихотомије треба, између осталог,
тражити нуклеус узрока Божићне побуне из јануара 1919. године.
Иако је уједињење Црне Горе са Србијом представљало историјску
нужност, један дио чиновника и официра имао је реалне разлоге за
опирање неумитном току историје. Новица Ракочевић о томе наводи: „Једном дијелу официра и чиновника, а особито онима који су се налазили на
вишим положајима у државној хијерархији, а и оним старијим, није било
лако раскинути тако нагло са краљем Николом. Томе је било више
разлога: непознавање опште ситуације, питање будућег положаја чиновника и официра, награде, одликовања, конзервативизам и сентименталност
према старом краљу, нарочито код старије генерације.“
Указујући на политичке резоне старог кадра будућих зеленаша, Новица Ракочевић закључује:„У конзервативним круговима није се радо гледало на то што на политичку позорницу ступају млади људи, до тада непознати, који по /div>
њиховом схватању нису били заслужни за Црну Гору као њихове породице. Уз то, официри су били везани заклетвом краљу, чекали су и
да чују мишљење својих другова који се још нијесу били вратили из
интернације, а нарочито их је забрињавао њихов будући положај.
Ово региструје и академик др. Димитрије Вујовић, наводећи: „На бази друштвено-економскх процеса који почињу да се развијају убрзо послије црногорско-турског рата 1876–1878, долази до кризе аутократске владавине књаза Николе и
до рађања опозиције његовој управи. Та опозиција се регрутује из редова
младе буржоазије, интелигенције, нарочито школске омладине и дијела
бивших печалбара. Она представља напредни буржоаско-демократски
покрет, па због тога чини свијетлу страницу црногорске историје. Тај је
покрет, поред осталог, истицао и захтјев за уједињење Црне Горе и
Србије, што је изражавало историјски прогрес. Али, чим би прешао на
предлагања конкретних путева остваривања те историјске потребе,
сукобљавао се са неким историјским реалностима и није могао у
потпуности да изрази потребе и интересе Црне Горе.“
Припреме, ток и посљедице Божићне побуне историчари су стално
објашњавали. Тако се зна да је 3. јанура 1919.намјера да се организује
оружани сукоб на Цетињу између побуњеника и припадника Јадранских
трупа постала јавна тајна. Затим су услиједили преговори генерала
Драгутина Милутиновића с побуњеницима, чије је сједиште било у
Бајицама, недалеко од Цетиња. Како побуњеници из Бајица, предвођени
Крстом Зрновим Поповићем и капетаном Ђуром Драшковићем, тако и
група побуњеника у самом Цетињу, износили су ставове о томе како је
потребно да Србијанци оду с Цетиња. Објашњавали су свој политички
програм, истичући да у југословенску заједницу хоће да ступе искључиво
,,са својим барјаком и својим владаоцем“. Животић примјећује:
,,Генерал Милутиновић је из разговора с обе групе побуњеника закључио /div>
да побуњеници желе самосталан улазак у југословенску државу, да су присталице свргнутог краља Николе и да у свом подухвату имају пуну италијанску подршку.“
Како су разговори генерала Милутиновића и других официра из
састава Јадранских трупа остајали без успјеха, тако се и јављала потреба за посредовањем цетињских угледника, људи од неспорног интегритета.
Према Животићу, кључна улога у преговорима двије непријатељске
стране припала је познатом сердару Јанку Вукотићу, доказаном ратнику.
Он се одраније познавао с генералом Милутиновићем, с Брегалнице из
1913, и ратовања у источној Босни, 1914. године. Па ипак,Животић
његову улогу означава као ,,посебно загонетну“ у преговорима. У чему заправо огледала та ,,загонетка“? Прије свега, сердар Вукотић је промјенио држање,
и то у само једном дану. Шурак црногорског суверена дошао је у штаб
генерала Милутиновића с 30 својих присталица да пружи безусловну
подршку комаданту Јадранских трупа. Истог дана српски генерал га је
послао да посредује у Бајицама, гдје се налазио штаб побуњеника. Но,
идућег јутра све је било другачије. Вукотић не само да није обављао
посредничку улогу, већ је Милутиновићу из Бајица слао ултиматум. У
његовом писму које је адресирано на Милутиновића тражено је да се
дозволи да побуњеници запосједну већину градских квартова. Разумије
се, командант Јадранских трупа одбио је Вукотићеву потражњу.11
Запажања о поступцима Јанка Вукотића генерал Милутиновић износи на
сљедећи начин: „Уопште држање сердара Јанка Вукотића бејаше
неразумљиво. Мени довео 30 Чевљана, а тамо на супротну страну можда
упутио 300. Видео је све шта је код мене, а тамо остао и шаље ми
ултиматуме. Да не беху дошла племена Кучи, Белопавловићи, Васојевићи
као и Граховљани на позив Марка Даковића, ко зна шта би било са мном
на Цетињу када сам имао само један батаљон и две хаубице без
нишанских справа и ограничени број артилериских зрна око 1000″ .
(наставиће се)
