Пише :Дејан Бешовић
На почетку 17. вијека, Брда су била мјесто великих битака српских и католичких албанских племена која нису признавала власт Османлија, против Османске војске и Скадарских паша. То су устанци попут оних 1609., 1612. и 1613. године. Васојевићи су у тим биткама заузимали видно мјесто, и активно су учествовали у суживоту са осталим Брђанима и сарадњи против Османлија, те су били на састанцима брдских племена у манастиру Морача , Кучима и Пелевом Бријегу , која су се одржала почетком 17 .вијека. Некад се дешавало да међусобни сукоби унутар или између самих племена онемогуће бољу сарадњу пред неке битке, а дешавало се и да племена у Старој Црној Гори остану пасивна и не потпомогну Брдска племена у њиховим борбама, што су често Брђани умјели да узврате. Ипак, Васојевићи су и поред највеће изолованости и због тога најмање помоћи коју су добијали, ипак веома активно учествовали у говото свим биткама које су вођене против Османлија. Због тога су опјевани у многим народним пјесмама, попут песме о „Брајотићу Мару“ коју је забиљежио Вук Караџић. У народу су у сјећању и остали многи васојевићки хероји из тог периода, попут Арсенија Ракетића који је био васојевићки главар 1658. у периоду жестоког сукоба са Османлијама из Скадра. Васојевићи су такође били веома активни, као и сусједна српска племена, у вријеме Кандиског рата 1644-1669, те су се после тога многи од њих иселили за околне крајеве.Године 1658, под утицајем Млетачке републике, Васојевићи, Пипери, Кучи, Братоножићи, Клименти, Хоти и Груде формирају такозвани „Алај Барјак„, односно савез тих седморо српских племена са Млетачком републиком против Османског царства. Нешто касније, побуне против Османлија избијају у Васојевићима, Пиперима, Ровцима, Бјелопавлићима, Братоножићима и Кучима. Млетачка република пружа подршку Црногорцима и Брђанима и касније, све док их Османлије нису поразиле и избациле из Старе Црне Горе.У периоду током 17. вијека, српско становништво Будимља постаје веома проређеније. Године 1651. Османлије су побиле тамошње православно свештенство, а Будимљански епископ Пајсије жив одржан . Тада је и српски православни манастир Шудикова спаљен. Након 1689. године, аустријска војска је након побједа и заузимања великог дијела Старе Србије уз помоћ српских устаника, доживјела поразе од Османлија и напустила та подручја. Старо српско становништво Будимља се у великој мјери повукло са аустријском војском због страха од освете Османлија. Тада ове готово пусте крајеве насељавају српска брђанска и албанска малисорска племена, међу којима Васојевићи и Клименти. Управо тада почиње ширење Васојевића у те просторе, изван своје матице око Лијеве Ријеке. Током 17. вијека, ове просторе су масовно пљачкали и нападали албански Клименти. Убрзо након тога долази до сукоба између Климената и Васојевића, у коме Васојевићи побјеђују Клименте уз помоћ преосталог српског становништва и протјерују их из данашње области Васојевића у Будимљу, села Пепића код Мурина. Касније, током 18. и 19 вимека, ови простори су поприште жестоких борби између Османлија са једне стране, и Васојевића и преосталог српског становништва са друге стране, које су Васојевићи називали Србљацима. Неријетко су се дешавали и мањи окршаји између самих Васојевића и околних племена, као и код других брдских племена, те и Васојевића и Србљака.
Васојевићи и Братоножићи су помогли Кучима да се одбране у сва три налета Сулејман-паше Скадарског, који је са поприлично бројнијом војском коју су потпомогли арбанашке паше из Метохије и са сјевера Албаније, нападао Куче у периоду 1687. и 1688. године.Током овог периода, долази до интензивирања борбе Васојевића и осталог српског становништва тих крајева са једне, и Османлија и муслиманских Арбанаса са друге стране. Васојевићи успиневају мање да се прошире на рачун Османлија. О сукобу који су имали са Османлијама, свједочи и то да су Васојевићка села масовно била паљена, а и да је веома мали број Васојевића прешао на ислам. У периоду Аустријско-турских ратова са почетка 18. вијека, и владавине црногорског владике Данила, Васојевићи и Кучи, којима су се придружили и арбанашки Клименти, су организовали заједнички поход ка Пештеру, у покушају да се пробију до Шумадије. Према народним песмама, за вођу Васојевића је изабран Батрић Рајковић, а за вођу устаника је изабран тадашњи гувернатор Брда, војвода Радоња из Куча. Успјели су да опустоше одређена турска мјеста и постигли су одређене успјехе. Према споменутим пјесмама, на Пештери су се срели са одређеним мађарским војводом, који је, љубоморан на те успехе, успио да отрује војводу Радоњу након чега је устанак пропао. Ипак, оно што је историјски познато јесте да су тада Аустријанци били поражени и приморани на повлачење, а након тога брдска племена, а посебно Васојевићи, масовно настрадали од Османлија које су попалиле њихова села и побиле велики број њих. Тада је Хоџа-вердипаша Махмудбеговић био запажен на веома лошем гласу међу тамошњим Србима хришћанима, јер их је убијао и остављао да умиру у његовим тамницама у Скадру и Пећи. Након тога, они су се повукли назад ка својој матици у Лијевој Ријеци, али су се после поново населили у крајеве из којих су се повукли.
( наставиће се)
