Пише :Дејан Бешовић
Немањићи су српска средњовјековна династија која је владала Србијом више од два вијека и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи Првом , оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали дијелом Срба до прве половине 16. вијека постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића. Такође Херцег Стефан био је ожењен праунуком Кнегиње Милице и кнеза Лазара, Јеленом, која му је родила синове Влатка и Владислава. За Владислава се поуздано зна да је избјегао у Угарску, данашњу Хрватску, гдје је од Угарског краља добио у посјед тврђаву Калник. Његови потомци готово сигурно живе и данас. Родбинске везе са Косачама доказују да лоза Немањића није изумрла као што се верује.Оснивач династије јавља се у писаним изворима као Стефан Немања. Име Немања било је његово лично име, а име Стефан, које је настало од грчког Стефанос – Στεφανοσ, то јест . „онај који је крунисан, који је овјенчан”, изгледа је употријебљено управо у том значењу. Сви његови наследници који су владали или су били одређени за наследнике престола такође се јављају и са именом Стефан, тј. овјенчани владар. Поред владарског имена Стефан они су имали и лично име. Зато би сваком наследнику Стефана Немање Првог у подједнакој мјери могао пристајати назив Стефан Немањић, који се у историографији по правилу употребљава за именовање Немањиног сина и наследника Стефана Првовенчаног.
Немањићи се у писаним изворима (повељама,житијима псалмима и јеванђељима ) у правилу јављају потписани само са заједничким владарски именом Стефан, а њихова лична имена која су добили по рођењу рјеђе су записивана. Према писању Светог Саве у Студеничком типику, његов средњи брат који је 1196. године наследио оца на великожупанском престолу, звао се Немања, као и њихов отац, а владарско име Стефан је личном имену додао приликом ступања на власт.Савин средњи брат се код већине историчара данас јавља само под заједничким именом Стефан Немањић, или као Стефан Првовенчани, а знатно ређе његовим личним именом Стефан Немања Други .Котроманићи, који су били потомци и Немањића, користили су владарско име Стефан од краља Твртка Првог , али код њих је постојало и лично име Стефан (Степан).
Зета је област везана за доба владавине династије Немањићи, од времена власти великог жупана Стефана Немање који је владао од 1166 до 1196.године до времена владавине цара Уроша (1355–1371). Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне дјелове данашње Црне Горе и северне делове данашње Албаније. Према тадашњој подели српских земаља, Зета је спадала у Поморске земље, које су даване на управу члановима династије Немањића.Први помен имена Зета налази се код византијског хроничара Кекавмена с краја 11. вијека. У Љетопису Попа Дукљанина помиње се први пут у 30.глави као централна област Горње Далмације. Од почетка 12. вијека назив Зета је све више потискивао ранији назив државе — Дукља -ово име се задржало још само у краљевској титули Немањића и каснијим титулама неких његових насљедника. Крајем 12. вијека, Стефан Немања протјерао византијску власт из Скадра и других српских приморских градова након чега је Зету ујединио с Рашком. Од тога доба, Зета се налази у саставу она Поморске или Приморске земље. Током друге половине 14. и прве половине 15. вијека Зетом је управљала локална властела Балшићи, који се се једно вријеме понашали као самостални владари ове земље, да би потом Зета опет ушла у састав Српске деспотовине 1421.године .Након смрти посљедњег владара из династије Војислављевића, настало је раздобље политичких борби око наслеђа престола и раздора међу властелом у Дукљи. То ће проузроковати поновну превласт Византије. Велики жупан Рашке, Стефан Немања, није ратовао само на источним границама, продирући у дубину византијске територије. Он је са војском упао у Дукљу, продирући до Дукљанског језера (Скадарско језеро) и Јадранског мора. У коначном успостављању власти над освојеном територијом, Немања ће протјерати у Дубровник дукљанску кнегињу Десиславу и кнежевску породицу. По краљу Стефану Првовјенчаном, Немања је сматрао да кнежевину Дукљу „насиљем држи грчки народ“, који су (Грци) и своје градове тамо сазидали, а саградивши их Дукљу су сасвим присвојили, називајући је само „грчком облашћу“. Такође, Стефан Првовенчани наводи да је његов отац, Стефан Немања, истицао да је то (Диоклитија и Далмација) његово отчаство и рођење, права му дедовина, казујући да отац по пустошењу градова у Дукљи „истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области“. Овај налет рашких Срба праћен је пустошењем значајнијих мјеста, центара моћи и утврда, у којима су се налазили администрација и византијски гарнизони.
Током 1185. године, освајањем су разорени дукљански градови: Дањ, Сард, Скадар, Свач и Улцињ. Безуспјешно су се покушавали супротставити само византијски војници у утврђеним гарнизонима, старосједјелачки становници ,још у старом вијеку романизовани) у приморским градовима и присталице византијске власти, али не остало словенско становништво у плодним жупама, ван градова. Освајање градова у Дукљи завршено је 1186. године. Град Бар је пао касније око 1189.године и изгледа сачувао своју аутономију, јер је затечено уређење одговарало новом господару. Град Котор је поштеђен разарања, а Стефан Немања је у њега пренио и једну од својих резиденција „двор“. Ромеји како су Византинци себе називали и њихове присталице, протјерани су из градова, а они који су Стефану Немањи изразили лојалност, наставили су са уобичајеним извршавањем обавеза, али сада према њему, као новом владару.О томе Стефан Првовенчани каже: „Народ свој у њима неповређен остави, да служи држави његовој, са страхом и са уреченим данком од Светога“. Дакле, „народ свој“ су били сви они који су спремни да уредно плаћају данак. Феудализам је на овим просторима био тек у успону, а при освајању Дукље Стефан Немања се у „средњовековној свијести“ првенствено руководио интересима својим и своје породице, будућих насљедника, па тек потом интересима остале властеле и „народа свога“. Због тога за легитимне владаре Дукље ту није било мјеста. Кнежевска породица, као византијски вазали што је био и сам Немања, до 1180. године била је непожељна, без обзира на Немањине везе са дукљанским кнежевима, на које се у освајању позивао. Супруга великог кнеза Михаила (посљедњег владара из дукљанске династије) пред Немањом се повукла у Дубровник, 20. августа 1189. године. Забиљежено је да су се у њеној пратњи налазили: надбискуп барски Григорије , жупани Чрнеха и Црепун, казнац Грдомил и друга дукљанска властела.Стефан Немања се није задржао на освајању Дукље већ је од 1184. до 1185. године покушао освојити и Дубровник са Корчулом, али без успјеха. Са Дубровчанима је потом закључио мир, 1186. године -сачуван је примјерак уговора на латинском језику, са потписом Стефана Немање. У овом периоду, осамдесетих година 12.вијека, настао је рукопис Мирослављевог јеванђеља, написан за хумског кнеза и брата Немањиног, Мирослава. У њему су упоредо заступљена два правописа Славено- српског језика : зетско-хумски и рашки.Како су постојала фактички два наречја јавила се потреба да син Немањин обједини језике и створи србуљску редакцију Српског језика ,која ће бити активна све до реформе Вука Стефановића Караџића .Стефан Немања Други Првовенчани (1162–1228) син великог жупана Стефана Немање Првог, наслиједио је очеву титулу 1196. године и као жупан владао до 1217. године — када постаје краљ Србије, Стефан Првовенчани. Дијелом његове владавине у Дукљи (од тада Зети) влада краљ Вукан (Вук) Немањић, до средине 1208. године. Овај владар Зете (Дукље) био је под централном влашћу краља Србије. Назив „краљ“, за управника једне кнежевине у оквиру већ постојеће краљевине Србије, представљао је настављање самосталне државне традиције краљевства Дукље. Најстаријег Немањиног сина, Краља Вукана, у управи Зетом насљеђује син Ђорђе Немањић, такође са титулом краља Дукље, потом са титулом улцињског кнеза (1241) и дукљанског кнеза (1242). Као насљедник Стефана Првовенчаног, Србијом од 1228 до 1234. године влада краљ Стефан Радослав Немањић (1192 – послије 1235). Умро је као монах Јован. Краљ Стефан Владислав Немањић (1199 -1267) владао је од 1234. до 1243. године. Пред крај његове владавине, у годинама од 1241. до 1242.године долази до велике најезде Татара. Ови су ратници опустошили Угарску и гонили њиховог краља Белу Четвртог до обале Јадранског мора. Дио Татара је наставио продор дуж обале Јадрана и прешао границу рашке краљевине, у области књажевине Зете. Опустошили су утврђени град Котор, али бедеме града Улциња нису успјели савладати. Устремили су се на сусједни, епископски град Свач између Јадранског мора и Скадарског језера, разоривши га и убивши већину становника. Уништили су Град Дриваст, а вјероватно и Сапу, на реци Дриму, јужно од Скадра. Преко рашке области краљевине Србије, Татари су се затим вратили у пределе сјеверно од Црног мора.Татари су туркијски народ, који претежно живи у данашњој Русији, односно у Републици Татарстан, у којој чини етничку већину од
преко половине становништва . Татари су већином исламске вјероисповести, мада има и православаца. Говоре татарским језиком, који спада у туркијску групу алтајске породице језика.У српском народу под тим термином се подразумијева, претеча данашњих поштара. Дужност му је да, на коњу, носи пошту, важне документе, новац, вриједности мањих димензија на одређеној релацији.Татари су били врло издржљиви и храбри људи познати по брзини. Најбржи су релацију Скадар –Цариград прелазили за 3 дана! Татари су били људи од угледа и повјерења ранг им је био дефинисан висином феса. Што виши фес, виши ранг. За помоћнике су имали суруџије.Били су веома суров и ратоборан народ почетком њиховог продора у Рашку и Зету .
( наставиће се)
