Пише :Дејан Бешовић
Поријекло становништва села Лелић, код Ваљево према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. пише : Лелић је на североисточној страни Лесковичке Висоравни и на јужној страни града Ваљева. Земљиште је кречњачко, од секундарног кречњака, препуног вртачама разноликог облика. Вртаче су заднивене или отворене, а по неке су испуњене водом и граде сеоска језера. Да није вртача, поређаних у круг или низове земљиште би било равно, а овако је неравно. Најнеравнији је северни и источни део села. На северној страни села испод кречњака огољени су порфирити на знатном растојању и они се јављају на свима узвишењима овог села. На северној страни села су ова узвишења: Брдо, на коме је село, Прљуша, Млађеви, Марковац, Врана до Стрмне Горе и Јечмиште а на источној страни: Бобија, Калуђерско Брдо и Ћелијске Стране.У селу има свега два извора: Љутенац под Прљушом и Студенац под Млађевима. Оба су извора у порфиритском терену, доста јаки и ретко пресушују. Извори нису у стању да подмире сву потребу у води, с тога Лелић долази у ред безводних ваљевских села. Недостатак воде подмирује се берском и језерском водом, као и водом из цистерни (бунара), којих има4-5 у селу.Од текућих вода у овом селу једина је Градац, који протиче источним крајем села кроз камениту, стрмениту и неприступачну долину. Долина је Граца тако уска, да кроз њу једва се пешке може проћи, а стране његове тако кршевите, да се реци низ њих само на једном месту и то по врло стрменитом и каменитом путу може сићи. С тога Градац није ни од какве користи по ово село, а највише с тога, што поред њега нема ниједне луке, осим оно мало земље, код цркве у Ћелијама.У селу нема ни једне једине речице или поточића. Свега су у селу две клисурасте, камените и посве стрмените долине, које се спуштају на исток Грацу. Прва се зове Бошњачки Поток, а друга је Дубоко. Обе су долине суве и при дну се састају.Сеоска су имања по вртачама и долинама на јужној и западној страни села. Језгра имања су вртаче и сматрају се као најбоља имања. Земља је посна, сува и врло шупља глинуша, која рађа кишног лета и кад је добро нађубрена. Ливада и пашњака у селу нема. Најбоља су сеоска имања: Мишковића Долине и Долови до Богатића и Лесковица. Долови до Стубла и Сандаља и Марковац на северу села.Лелић је особито пошумљен. Сви висови и све падине њихове пошумљене су обичним лиснатим дрветом, само је у селу мало старије шуме, више је млађе. Најлепше су шуме цркве ћелијске и сеоске у Млађевима, Прљуши, Пресадима и Врани.Сви висови на северној страни села, уколико су пошумљени, сеоска су својина. Тако су сеоска својина: Млађеви, Јечмиште, Пресади, Врана и половина Марковца. Падине Граца и сва брда изнад њега су својина цркве ћелијске. Породичних и џематских заједница има на Марковцу и Јечмишту, а то су оне стране, које су поред имања и пошумљене и које се нису могле крчити.Лелић је село разбијеног типа. Куће овог села су на Брду и северној падини његовој, све су једна до друге на растојању од 10 до 30 метара, са малим окућницама, затим са брда спуштене у долину Бошњачког Потока и ту опет једна поред друге и отишле до врха потока. Изузетак од овога су оне новије куће, које су саграђене по имањима, а то су куће најновијих досељеника. Иако је Лелић овако збијен, ипак се у њему издвајају поједини џемати: Бошњаци, Брђани, Матићи и Мишковићи.У Бошњацима су: Велимировићи, Радосављевићи, Бојанићи, Крстићи и Ћосићи. Бошњаци су у врху потока и то са обе стране његове узвишицом Грабовцем.
У Брђанима, југоисточно од Бошњака су: Радојичићи, Јанковићи, Остојићи, Недићи, Табићи и Зарићи.
У Матићима су: Матићи, Давидовићи, Миливојевићи, Радовановићи и Ћосићи.
У Мишковићима су: Мишковићи, Зарићи и Николићи.
Раселице су: Божовићи и Савићи на Калуђерском Брду, Ракићи у долини Граца, Матићи до Богатића и Спасићи на Марковцу.У Лелићу нема данас већих задруга, као што је некада било. Осредње задруге су: Бојанића, Радојичића и Мишковића.Бошњаци, Велимировићи и Радосављевићи: Пред Кочину Крајину доселили су се Бошњаци из Осата у близини Сребренице 1804 .године , гдје су раније дошли из Сеоштице у Братоножићима и неаселили се поред Бојанића у врху Потока, који добија њихово име. Бошњаци су: Велимировићи* и Радосављевићи**, има их 12 кућа и славе Никољдан.
*Из ове породице је Свети Николај и Жички (Велимировић).
** Из ове породице је епископ Рашко-призренски Артемије -(Радосављевић) и Антоније Јовановић, кнез ваљевске нахије 1827. године.Лелић је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Поред овог села у састав исте општине долазе и ова села: Стубао, Сандаљ, Стрмна Гора и Сушица. Судница је код Љутенца, где су некад биле старе куће, а ту је и школа. Црква је у Ћелијама. Гробље је заједничко и поред школе на Љутенцу.
Лелић преславља Николаје, 9. мај по старом календаром“ .Свакако да су Епископ Шабачко – ваљевски Јован Велимировић и његов брат од стрица др Тиосав Велимировић детаљно проучавали историјат братства Велимировић и Радисављевић . Владика Јован Велимировић каже у књизи „Сто беседа “ – Ваљево Епархија ваљевска 2012 .године : Не само по предању већ и из доступних историјских извора ми смо Сеиштички Велимировићи потомци Свештеника Јована Радовановог Велимировића .Јован је имао два сина Николу и Радосава“ .Када смо дошли у Сребреницу били смо ту три године а онда се преселили у старо село Лелићи код Ваљеву “ .Бобија је циганско насеље овог села. На северној страни Калуђерских Брда, поред старог пута, на плећима виса Бобије,бејаху насељени Цигани, чије насеље носи општи назив Бобија. У Бобији има данас 30 кућа, саграђених готово једна уз другу, на растојању од 1 до 5 метара. Куће су изнад једне вртаче, која је до скора била испуњена водом, а саграђене су по угледу на сеоске куће, којима се с поља ништа не разликују.Ови су Цигани прво били настањени у селу Лелићу, на Марковцу, на имању једног ваљевског трговца, па их је он иселио на Бобију, где су до имања дошли куповином. Старином су ови Цигани из источних крајева Србије, а овде су застали из турског доба. До 1880. године су били скитачи, а тек 1882. године настанили су се стално у овом селу. На Бобију су сишли 1891. године и тад примили хришћанску веру. Главна су има занимања свирачина и надничење појединачно или у групама по суседним селима.Бобија је у атару села Лелића и на имању овог села, а није са овим селом у општини, већ пошто је изнад самог села Седлара, придодата је општини Јовањској, као ближој.Наш предак Свештеник Радосав Велимировић све до једног их је покрстио “ . Свакако за крај изнијећемо најзначајније Братоножићи кроз историју ,трудећи се да никога не заборавимо а ако би се десило да некога заборавимо нека нам буде опроштено .
( наставиће се)
