Пише: Дејан Бешовић

Петар Мајић је описао по казивању старију братоношку ношњу, и ми ћемо овдје само  изнијети његове податке.

Мушкарци су носили дугу хаљину, која се спуштала чак до листова. Она је била оперважена око руке свитом а тако и спреда и испред до доњег руба. Иза свите је ишла черазија око руке и на прсима. Било је свите н на раменима. Прса су била отворена, а ниже паса су се крајеви пресавијали на слику бугарских гуњина. Испод хаљине су ишле брагеше, које су налик на данашње црногорске гаће, али су уже и у два нита ткане. Зато су се и звале двонитне брагеше. Било је, али ређе, и четворонитних. Ваљане брагеше су почеле у новије време замењивати двонитне и четворонитне. Четворонитне и данас постоје у Братоножићнма, у Кучима и у другим племенима. Те брагеше су везене белим вуненим или памучним концем са баџицама на ивици ногавица, а шивене су митачом. Испод брагеша су ишле шарене доколенице, које су се озад закопчавале. Горњи и доњи део доколеница био је црвен а средина бела. Слнчних црвених доколеница било је и у Зети. На саставак брагеша и доколеница везивале су се подвезе од конца на натрицн оплетене (изаткане). Њима се по неколико пута омотавала нога, па су се озади привезивале и пуштале ките да висе низ листове. Та врста подвеза са китама постоји и данас у неослобођеном делу Зете. На глави се носила црвена капа са китом (Фес) или пустењача, каква се и данас носи у неослобођеној Зети. Носили су дуги перчин, који су под капом омотавали.Дјевојке.су носиле праве арбанашке цупелете или џупелете које су се звале урупњача. То је један комад за рашу (сукњу) и за гуњицу. Доњи део, од паса на ниже, био је сав украшен гајтанима, концем и свитом тако да је имало неколико слојева од рупца на коленима до појаса. Горњи део, од паса навише, по кроју је много наличио на данашњу душанку, која се виђа на црногорској момчади. Наравно да је материја и израда била много грубља и простија. Рукави су били »на чепкење”, да су се могли и обућн и носити опуштени. Поврх урупњаче ишао је зубун са чемпризима низ прси. Он се и данас може видети на каквој баби у Братоножићима. На зубуну су сем чемпреса биле ките, којих је једна туба стојала на оба рамена а по два до три пара нспод пазуха. Свака кита је била начичкана ситним »ђинђувама“. На ногама су носиле дебеле, концем и гајтанима извезене чарапе, које су свитом биле оперважене и на страни су се закопчавале. На глави су жене носиле повез и белу мараму, која је на крајевима бвла извезена и китама урешена. Косе су спуштале до појаса а у коси носиле шестаке и ђинђуве. Главом су много наличиле на херцеговачке жене из Билећа. Појасеви су такође били слични оним код херцеговачких жена. На прсима су носиле младе по три пара ђер- дана, који су се звалн верижице. Девојке су носиле хаљину и џупелету, а на глави мале, као тањир плитке капице од белог сукна и врх њих крпу. Мушки су ишли голих, отворених прси, а женске су прси покрнвале урунњаче, које су биле испод пазуха прекројене, да се може дојка извући напоље.Иако су Братоножићи мало племе и самом природом готово сасвим ограђено од околних племена, ипак се и у њима запажају знатне разлике у акценту и у изговору понеких гласова, па донекле и у речима. Особито је јасна разлика у говору између становништва у братоношком средишту н онога на ивици према Кучима и према Пиперима. Становништво братоношког средишта, а то је готово само браство Баљевићи, говори уопште отегнуто, има много дугог нагласка, чак и онде, где му иначе у српском језику није место, нпр. у речима: брате, Станоје или у карактеристичном изразу: ,тако ми Бога (а се у последњем слогу изговара скоро као е, а то долази отуд, што се претходни слог изговара исто онако као и у првом падежу). Овај говор, који је поглавито карактеристичан за становништво предела Пелева Бријега, сад се све више губи. Млађи свет већ напушта то отезање, због кога му се околни становници подсмевају. У јужним братоношким селима и у Лутову изговор је већ бржи, оштрији, сличан кучком и пиперском. Лутовци уопште говоре исто онако као и Пипери.

У Лутову се на примјер  по  Мајићу говори се  ној (ноћ), дој (доћи), чок (м. човек), исто као у Пиперима и као у Кучима. Ово у толико више заслужује пажњу, што су Лутовци са Пиперима растављени од Куча поменутим средиштем братоношким, у коме се ти облици не чују, у коме је нагласак друкчији и у коме је говор уопште граматички правилнији. Због тога се намеће мисао, да су многе особине тога говора из братоношког средишта донимели досељеници, а да су у кучком и у пиперском говору боље очуване особине старијег српског дијалекта у овим пределима.Обичаји су у Братоножићима сасвим једнаки са онима у Кучима. Запазили смо само двије-три мало друкчије појединости. Тако о Божићу имају Братоножићи обичај, да на први дан Божића рано ујутру неко од најстаријих из куће изиђе и трипут обилази око куће, говорећи гласно све што жели дому добра од Бога, а сва чељад у кући понавља за њим те исте ријечи. Муштулугџију младожењиних сватова зову Братоножићи првијенцем. О свадби има обично и девојачка родбина старог свата, који замеће шале и препирке са младожењиним сватима, нарочито са њиховим старим сватом: поставља им нпр. разне погодбе, да свати учине ово или оно јунаштво, па да им се да дјевојка.

Вриједи нагласити, да је и у Братоножићима обичај да на свадби код дјевојачке куће сиједа за трпезу онолико од рода девојачког, колико је сватова.

Крстоноше зову у Братоножићима и литијом. Сви Баљевићи носе литију о Спасову-дне; Клопоћани, Павличићи и Дужани о Маркову-дне а Лутовци на Ћирилов-дан (15 јула). Кад иду крстоноше, неки домаћини притјерају своју стоку, да крстоноше прођу кроз њу, и поклоне крстоношама по једног брава. Оног дана, кад се носи литија, дочекују имућнија села госте из околине и часте их.

О Ђурђеву-дне је поред осталог био и обичај, да се донесе у кућу “штругља” воде, у коју се стави или како Братоножићи кажу метне  здравац, да се и на солила за стоку меће здравац о осим тога су га и људи задевали за пас.

Прољетњак, обичај, који се обавља и у Братоножићима, сматрају као средство против змија.Марко Миљанов Поповић пише о Братоножићима : Раније сам, по народније’ доказа о Кучима и о другијема забјележио по нешто, а о Братоножићима сад је на ред да што поменем што се у народ о њима чује и говори, а то је да су од Гргура, сина Ђурђа Деспотовића, којега је цар турски ослијепио. Али јаснога доказа нема, до само народна прича говори да је Брато од Гргура, више се не зна; тек се зна да су Братоножићи од Брата, који је има сина Ника, а Нико је има сина Лаза, а Лазо Вучету, а Вучете Бала, а Бале Радољу, а Радоња Станоја, а Станоје Пеја, а Пејо Оташа, а Оташ Према, а Премо Ђеку, а Ђека Дмитра, а Дмитар Сура, а Суро Милету, а Милета Пауиа, којега сад ево жива код мене.Али ја, пошто се не могу упуштат’ у општирно опишивање Братоножића, но само да им поменем штогођ догађаја који су се међу њима догађали. И то ћу почет’ од Станоја Радоњина и Пеја Станојева, у њино вријеме што су Турци чиљели. То је познато и да не говорим о њему, само да кажем случајно пријатељство Братоножића с царем турскијем. Ево како је било.Једни Турци, који су царскијем послом одили по царевини, дошли су од Колашина преко Лијеве Ријеке и Брскута; на воду су нашли кћер Станоја Радоњина, ђе поји своје овце. Турци се загледају у ђевојку да би ваљала за цара, уфатеју и поведу цару у Стамбол, и казаше му ђевојку, да им се допала за њега. Изведоше ју пред цара, а он ју пита: ко је и оклен је? Она се уврже да је нијема и да не умије (зборит), и не мога ју цар, ни они који су је довели, нагнат’ да проговори. Надала се да те ју врнуг кад виде да не умије проговорит. Цар

                            ( наставиће се )