Пише Дејан Бешовић

По општим тјелесним особинама и по типовима братоношко становништво се слаже са Кучима,готово да је идентично И у Братоножићима превлађују црномањасти и плави типови кратке, округласте главе и пошироког, округластог лица дакле брахицефални типови средњег и повисоког раста.

Колика је плодност, показују нам ови примјери. Има неколико стараца од седамдесет и осамдесет година, који су се у тим годинама поново женили и имају дјеце, а поуздано се зна за Тошка Пејова (прије девет пасова), да се оженио у својој осамдесет и четвртој години и имао четири сина, од којих је данашње најјаче пелевско браство, Тошковићи (око 20 домова). Покојни Љакић Лукин Тошковић на Пелевом Бријегу имао је двадесеторо дјеце: жена му је пет пута родила по двоје дјеце. Неру Ристову Павићевићу, бившем учитељу на Пелевом Бријегу, родила је жена шеснаесторо деце и то опет у пет махова по двоје . Михаило Радованов Шаковић из Пелевог Бријега родио је са женом тринаесторо деце. А већ има пуно родитеља, који су изродили по десеторо дјеце.Родитељи са дјецом, дакле породица, то је најчешћи облик друштвеног живота у Братоножићима. По подацима, које смо прикупљали од разних аутора , обична породица има 7—8 чланова као средњи број. Задруге, које тамо зову задружном кућом, сада су врло ријетке, али их је до скоро било више. Ердељановић пише : Највећа је садашња задружна кућа Беше ‘Бељева у Виоцу од 20 чељади, а до скора су биле и повеће задруге: Милете Тошковића на Пелеву Бријегу од 25 чељади, попа Милована Грујића у Клопоту од 22 душе, Андрије Милованова Чубрановића у Бољесестри од 18, Грује Перованова Станковића у Сеоштици такође од 18 чељади и Мираша Тошковића на Пелеву Бријегу од 15 чељади (задруга од четири брата). Ове су се све недавно поделиле.Чељад у кући се и код Братоножића зове интересантним изразом роб и робје. Мушко се дијете редовно зове само ђететом и ђетићем, а женско ђевојком.Племенско уређење у Братоножнћа није се у прошлости одликовало неком чврстом организацијом. Братоножићи су свега једанпут имали војводу, који је управљао цијелим племеном: Свештеника Пеја Станојева Баљевића са Пелевог Бријега.

Али после Пејове смрти у Братоножићима је настало стање исто онакво, какво је било и прије њега. Заједничког племенског старјешине није било, а што се племе ипак држало као цјелина, особито у случају одбране од спољашњих непријатеља, томе има више разлога. Прије свега сама област има од старине опште племенско име Братоножићи, те се и цјелокупно становништво те области осећало међусобно везано тим именом. Да је је сама област тако погодна географска цјелина, да је већ собом упућивала своје становнике једне на друге и чинила од њих издвојену, засебну, тјешњу групу у односу према околном, даљем становништву. Најзад, свакако је било у племенској области по једно моћно браство, које се истицало као представник цијелог племена и уз које су наравно морала пристајати и она мала, браства, што су била настањена поред њега.Браства су имала своје главаре, који нису нарочито бирани, него су то биле најистакнутије личности у њима. Доцније су поједина села имала и по једног кнеза. Кад се имала у племену да изравна нека распра, нпр. између два браства, састављали су изборни суд, у који су улазили браствени главари или за ту прилику изабрани заступници појединих брастава, које су „у једно вријеме« (јамачно по турском утицају) звали незерима.Братоножићи су имали у знатнијим приликама, које су се тицале цијелог племена, и заједничке скупштине, на којима је одлука морала бити донесена једногласно, да би је свако браство примило.Ратовање је готово задовијек било заједнички посао цијелог племена. Било је правило, да сваки из племена трчи на ону страну, гдје је пукла пушка против Братоножића, па ма иначе нека браства у племену била у међусобној завади. Племе је дакле у борби против непријатеља, који нападне на племенску област, било задовијек сједињено, иако није имало нарочитог општег војсковође. Наравно да је у таквим (не)приликама вођство узимао на себе неки већ оглашени јунак и војсковођа, обично онај, који је био из једне од најглавнијих и најмоћнијнх, кућа (т. ј. родова) у племену. Такве су »куће“: Премовићи и Тошковићи (од Баљевића на Пелеву Бријегу, Балићевићи у Кисјелици, Грујићи у Клопоту, Ђелевићи-Вучевићи у Виоцу, Јанковићи и Секуловићи у Брскуту,Велимировићи у Своштици све родови од »Братова“ потомства.

Када су Братоножићи, од доба владике Петра Другог Петровића- Његоша , већ пришли Црној Гори, почели су им црногорски владари постављати капетане и сердаре нзмеђу најзнатнијних личности од поменутих родова. Тако је из рода Премовића био први владичин капетан и сердар Вуко Милошев у четвртом пасу у назад. Послије Вука је био капетан Милован Радојев Балићевић (само три године), па потом Вуксан Мушикин Грујић, за чије је вријеме уведено уређење и војни закон књажевине Црне Горе. Тада је Брскут био засебна капетанија (капетан је био Свештеник Радоје Секуловић) После су главни чинови капетанство и командирство прелазили с једне од поменутих кућа на другу. Ердељановић пише : Сада је (1904. године) капетан Павле Пунишић Илић (Радошевић, из Клопота) а командир Богдан Секуловић, син пређашњег командира, попа Ннколе Секуловића.Пошто се и свештенички чин сматра у брђанским племенима као одликовање и зато као повластица знатнијих родова, да кажемо неколико ријечи и о томе. Уопште је у Братоножићима бивало врло мало свештеника. Најстарија је успомена очувана о свештенику са старе Бољесестре, који се из Братоножића одселио у Црмницу. После њега није било задуго у Братоножићима свештеника, него су само калуђери долазили те вршили свештеничке дужности, а пошто је подигнут манастир Дуга, њени су калуђери били и свештеници братоношки. Зна се само за Пеја Станојева да је прије него што ће постати војводом, био свештеник. После Пеја су били још свештеницима само његов унук Машко Тошков Бачевић (и то кратко време) и после Радоје Секуловић у Брскуту. Тек у новије вријеме Братоножићи су први пут добили два свештеника: једнога, Милована Грујића из Клопота, у Дољим Братоножићима п другога, Марка Балићевића пз Кисјелице, у Горњим. Сад имају опет само једнога,Свештеника Нова Грујића из Клопота.На сјеверу су „планине« с катунима, на које издижу преко љета. Оне су готово све биле заједница појединих већих брастава, само што се знало свакоме роду мјесто, гдје катунује. Тако је Вјетерник у цјелини пелевачка планина, али поједине његове делове држе од старине иста браства, и пошто су то моћна браства, она те дјелове већ сматрају као својину, па су неке од њих у новије вријеме и подијелила на домове. Тако су Пелевчани н Бољесестрићи издијелили на домове сву земљу својих катуна, која се може радити (Владојев Сјенокос, Јаворци, Метковлас, Заломи, Антешевац, Брајино Катуниште и Остра Глава). Гора Заломи није подојељена, већ је заједничка за пелевске, вилачке и сеоштичке катуне. Виочани још нису поделили свој део у Вјетернику. Кисјеличани су издијелили родну земљу, а остало им је и сад за катуне заједничко (Кротаја, Каћуни До, Корита и Калужа).

Осојник код Јаблана је неподијељена заједница једног дијела пелевских Премовића. Била је ту најприје заједница свих Премовића, па је издељена на родове, те су једни своје делове издијелили на домове или испродавали.

Сиљевик је заједничка »планина« лутовска. Тако и Волујац, Дуга и Крушевица.Планиница јс клопоћанска »планина“, у којој већ има и дјелова, који се обрађују.Црна Планина је од старине братоношка и пиперска. На њу су по свој прилици издизали још стари братоношки Павличићи, те отуд и садашњи њихови заменици, Лајковићи, имају право на дио у Црној Планини. Пипери сад немају дијела у Црној Планини, него су их заменили Кучи. Прича се (у Лутову), да је пиперски војвода Драгиша напустио Црну Планину због тога, што му је у њој змија ујела сина.

Турјак је такође био од старине пиперски, али биће да су поред Пипера издизали на њу и Братоножићи. Сад је пиперски, братоношки и кучки. Од Братоножића имају тамо катуне: Клопоћани, Пелевчани са Кисјеличанима (имају заједнички део), Виочани -Вилчанимс и уз њих неколико Своштичана, који су од Виочана купили дио.Некад су Братоножнћи имали много више дјелова од планинских катуна , па су им је већином поотимали сусједи, највише Кучи.То је нетијетко резултовало и локалне бојеве ова два српска племена – Брда .Земљиште, које је смјештени око села братоношких, дијели се на комунице, метохе и баштине. Комунице су заједничка својина »општинска« или сеоска, односно браственичка , јер су села још великим динелом браствене целине. »Општинска« комуница се сад тако зове, а то су у ствари заједнице појединих наслијеђених предјела, као што су Пелев Бријег (у ширем смислу), Клопот, Лутово, Сеоштица и Брскут. Њима су обухваћена даља а већа земљишта на домаку појединих предјела и служе за испаше.Сеоске су комунице у близини појединих села. Нека села већ имају мало комунице, јер су је због потребе у земљи изделила .Као примјер наводимо Сеоштичане и њихову комуницу у Малој Ријеци а село Кисјелица је већ и нема. Комунице су или стјеновите главице са нешто паше или гора и још понегдје локве.Метоси су забрани, а баштине су оранице (њиве и ливаде) и једно и друго приватна својина. Метоси су већином млади забрани, подигнути на земљишту, које су поједини домови добили прилком дијељења комунице, па није било подесно за обрађивање.Одатле се давао десетак у сезони и храни за одржавање Манастира и Цркава у цијелом племену Братоножићима . Колики је уопште мало земље за обрађивање види се по томе, што обично на једну породицу долази свега по два рала земље.Братоножићи су имали проблеме са водом.Зато су правили подземне бунаре које је пунила вода – чатрње . Имало их је готово у сваком селу а сачувана је највећа коју је 1925 .године подигао Краљ Александар Карађорђевић .

                            ( наставиће се)