Само мало друкчије је казивао старац Ристо Љаков из Сеоштице, коме је преко 100 годнна. Ов вели, да је у Братоножиће дошао један потомак Лазара Гргурова Бранковића, а у осталом се слаже са претходним кавивањем. Треће је казивање Пауна Милетина Митровића, старца од 80 година из Бољесестре. Он вели, да је Ђуро Бранковић имао сина Гргура, Гргур Лазара, а Лазар Брата. По њему би дакле Брато био праунук деспота Ђурђа Бранковића и он би се доселио у Братоножиће.Петар . Мајић је забележио, да је »Брато« био син или унук Гргура Слијепога« и да је то предање потврдио и калуђер манастира Дуге, Илија Дрекаловић, који је живео крајем 17. века. Прича, и како је дошло до тога. Једном се, вели, »на вече Ускрса« скупе Братоножићи и Кучи код манастира очекујући ноћну службу, па се изроди међу њима распра око тога, да ли је већи Ђуро Кастриот, кучки предак, или Ђурђе Смедеревац, од кога су Братоножићи. Распру прекине калуђер Илија прочитавши из једне старе, дебеле књиге, да су заиста Братоножићи од Ђурђа Смедеревца а Кучи од Ђура Кастриота, и да је онај, од кога су Кучи »држао коња ономе, од кога су Братоножићи“.Војвода Марко Миљанов Дрекаловић слушао је, како се у народу говори, да је „Брато« од Гргура, сина Ђура Деспотовића, којега је цар турски ослепио. Али јаснога доказа, вели, о томе нема. (Марко Миљанов Дрекаловић: Нешто о Братоножићима. „Нова Искра« за 1901. год., бр. 1, стр. 7.). И војвода Марко помиње, да је у стварању овога братоношког предања о њиховом поријеклу од Бранковића имао неку улогу поменути калуђер Илија на Дуги. За њега каже војвода Марко, да је био Куч, »с Медуна Поповић«. Кад се једном на Велики Четвртак међу Кучима и Братоножићима заподела распра о томе, чије је порекло знатније, калуђер им је рекао, да су Дрекаловићи од Ђура Кастриота, а Братоножићи од Ђура Деспотовића и да има историја о томе, али да се је изгубила (у поменутом чланку војводе Марка у »Н. Искри“ за 1901, бр. 1, стр. 10).Кад је »Братов« отац или предак дошао у Братоножиће, можемо доста приближно одредити према броју пасова, које данашња браства набрајају. Тако Прогоновићи набрајају до Брата 11 пасова, а веле, да је отац Братов добегао у Братоножиће. За пример да наведемо пасове од њихова рода Грујића: Мило-Јакова- Кајо (Спасоје) -Стефан –Драго- Груја-Радош Љако- Пренташ –Јанко-Јован -Раслав -Прого -Вучета –Лазо- Нико- Брато.

Сеоштитичани (Љумовићи) имају до Брата само 14 пасова, јер су се спорије множили него Прогоновићи. Тако род Станковића има нпр. оваке пасове: Паун- Јован- Груја- Перован -Милош -Савић –Радош- Станко- Пејо- Лале – Станислав- Љумо (Лумо) – Нико -Брато.

Баљевићи рачунају такође пасова до Брата а до Ђурђа Бранковића 20.

Род пелевских Дмитровића има нпр. ове пасове: Вуко -Никола –Ђоко- Вуко –Милош- Дмитар- Ђука – Прбмо- Оташ- Пејо- Станоје- Радоња- Баље- Вучета- Лазо- Нико- Брато- Лазар – Гргур- Ђуро Бранковић.И по оним Братовим потомцима, које набраја војвода Марко Миљанов у свом чланку »Нешто о Братоножићима“ (Нова Искра за 1901. год., бр. 1., отр. 7.) изишло би да род Дмитровића мора имати 17 па чак и 18 пасова до »Брата“. Војвода Марко набраја ове пасове: Брато- Нико- Лаао – Вучеп – Бале- Радоња- Станоје -Пејо -Оташ -Премо – Ђука -Дмитар -Суро –Милета- Паун. Дакле петнаест пасоова до Пауна, а тај је Паун онај исти старац Паун Милета Дмитровић из Бољесеотре, кога сам мало напред поменуо. Пошто је Пауну сад преко 80 година, он би могао имати не само одрасле синове и унуке, него и одрасле праунуке, а тад би изишло управо 18 пасова.У сваком случају можемо дакле узети, да до »Брата« има преко или бар око 400 година. То већ доводи до на крај 15-ог или на почетка 16-ог вијека, а а то је заиста вринеме, кад су многи знатнији Срби, уклањајући се испред турске силе, напуштали своју отаџбину и одлазили или у туђину или у неприступне кршеве брђанске и црногорске.Ово нас народно предање мора изненадити, у толико приме, што видимо, да и по времену одговара оном добу, кад су заиста живјеле значајне историјске личности, за које се оно везује. Питање је само, колико има у овом предању истине ?Да бисмо могли на то питање штогод одговорити, потребно је изнијети историјске податке, које имамо о потомству деспота Ђурђа Бранковића, нарочито његова сина Гргура, на кога се братоношко предање непосредно односи.

Критички су разматрали податке о потомству деспотског рода Бранковића: Иларион Руварац у својој књизи „Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху (Београд, 1896. Издање Српске краљевске академије) и Александар Протић у делу »Наши модерни историчари (Београд, 1899).

Руварац нам износи оно што је гроф Ђурђе Бранковић, несуђени деспот угарских Срба, написао у својој хроници и у другим списима о своме поријеклу и о другим Бранковићима. Гроф Ђорђе Бранковић пише, да је он потомак ослијепљеног Гргура најстаријег сина деспота Ђурђа. Гргур је, имао осим сина Змај-деспота Вука (умро 1485 год.) још два сина Лазара и Гргура, и од тога средњег сина Гргурова, Лазара, произилазе његови преци (стр. 3). Гроф Ђорђе Бранковић називао је себе Подгоричанином, као што сведоче натписи на његовим књигама: »от книг Георгија Бранковича, Подгоричанина и др. (стр. 13 и 14). Тако и у латинским листинама: „de Podgoricza (стр. 10). А његов старији брат, Сава митрополит или владика у Брдељу, назива се у дипломи Ђорђа Ракоција, кнеза ердељскога од 28. децембра 1656. “Сава Бранковић и Коренић”. А исти гроф Ђорђе помиње за свога стрица Лазара, у калуђерству Лонђина, бившег архиепископа у Јенопољу (у Банату), који се преставио у Влашкој, да му је на гробу натпис: „Божиеју милостију Логгин родом от Коренич Бранкович архиепископ Јенопољски.. .“(стр. 10).Не знајући да су Коренићи племе у Херцеговини, гроф Ђорђе је погрешно пренио поријекло Бранковића на римеку Кореницу у личко-крбавској жупанији и услед тога написао, да се племе Бранковића, које је најприје на тој ријеци становало, по њој прозвало: Коренићи — Бранковићи. Руварац је и пронашао, откуда му та грешка: из угарске историје Иштван Фијеве, у којој се помиње римека Кореница (стр. 11). Даље казује гроф Ђорђе, да су се Бранковићи доцније преселили у Подгорицу, гдје су саградили град истог имена, и да су се по трећи пут преселили у „браничевску државу”, где су постали насљедном владалачком породицом у Смедереву.Руварац побија готово сва ова тврђења грофа Ђорђа. Тако каже, да за онога Лазара Гргурова, којега гроф Ђорђе сматра за свога претка, не зна осим грофа Ђорђа нико други. Шта више, вели, не зна сем то, да је Гргур, најстарији син деспоту Ђурђу, икада био ожењен (стр. „Српски летописи, додаје Руварац, не знају за женидбу ослепљена заједно с братом својим Стефаном г. 1441. деспотовића Гргура, и данас се већ слободно може тврдити и писати, да ни Змај-деспот Вук није био законити већ ван брака рођени син Гргуров (с. 4). Још тврди Руварац и ово: »До гром Бранковића није се знало у српском народу за Бранковиће и није се писало о Бранковићима, као владалачком племену”. „Од свију чланова племена или породице те, једини се Вук “несретног и проклетог спомена звао и називао Вук Бранковић по оцу севастократору Бранку – једини Вук и браћа његова”,биљежи гроф Раде Кнежевић који се потписује Гроф Раде от Подгорице у Подгоричком љетопису који је Академик проф.др. Растислав Петровић,уступио аутору овог фељтона.

                               (наставиће се)