Пише :Дејан Бешовић

Брскут се је почео поново насељавати тек прине осам пасова досељеницима из Куча и из Братоножића. Прије тога је био опустио и обрастао у гору. Од старијег становништва има доста трагова, нарочито  на кучкој страни Брскута. О тим траговима гомилама, гробљима и црквинама као и о успомени на изумрло старо браство Грубаче (Гурбаче) говорили сам већ у раду „О Кучима“ (на стр. 104). Тамо сам изнијели  и имена за села и друге топографске називе, који су сви српски.Вјетерник се зове и Вјетарник (П. Мајић пише само овај други облик). У њему има селиште Борово (по Мајићу) под Боровим Брдом у Сеоштица који дијели Своштице – Сеоштицу и Брскут . Врхови му се зову: Апташевац, Праљивац и Камена Глава. Узвишења, која се од Вјетерника пружају на југ дуж Мале Ријеке имају, као што смо већ навели , искључиво  српска имена. Исто то важи  и за Сиљевик и његове врхове и за брда, која се пружају од Сиљевика ка југу дуж Мораче. И њихова смо имена већ навели у одјељку о братоношкој области- гори.

Овоме прегледу треба додати, да је свуда у Братоножићима очувана успомена, да су најстарији братоношки становници били Букумири и Лужани. Име Букумири није српског поријекла, него је по свој прилици надимак за неко старо влашко или илирско браство. О томе смо  опширније писали  у раду О Кучима (на стр. 111, 112 и 160—164). Према успоменама, које су очуване у племену Кучима и према томе, као што видимо, да у Братоножићима, у селу Јаблану, и данас живе  потомци тих Букумира (Лаловићи), јасно је, да је у Братоножићима заиста било старо сједиште тога браства или племена.

Лужани су село и којима има  пуно успомена у брдским племенима црногорским а нарочито у Пјешивцима, у Бјелопавлићима и у Пиперима, мање у Братоножићима и у Кучима. За њих се свуда каже, да су били стари народ, које су затекли Срби, кад су добјегли овамо после косовске пропасти 1389-1390.године . Још се у љетописа попа Дукљанина помиње Лушка Жупа и Подлужје. Лушку Жупу можемо једино тражити у доњем дијелу Зетске  долине, око Даниловграда и Спужа, гдје је и данас пуно лугова и таквих назива, као што су: Луг, Косови Луг, Доњи Луг, и слично  Не можемо  се дакле   сложити с мишљењем Рачкога, Црнчића и Новаковића, да је Lusca данашње Љешко поље или Љешанска Нахија а Podlugiae да су садашњи Бјелопавлићи  (Ст. Новаковић: Српске области 10 и 11. вијека, стр. 15 и 16). Мислимо, да ће бити тачно, ако узмемо баш обрнути ред: да је Лушка Жупа била сјеверније, у данашњим Бјелопавлићима, а Подлужје да је било јужније, ниже од Лушке Жупе, или у данашњој Љешанској Нахији или још јужније, ка Жабљаку Црнојевића , као што мисли Љубомир Дурковић Јакшић слажући се са Јиречком (Дукљанинова Прапратна) у Старинару за 1881 год., стр. 69 п 70). За овакву тврдњу дају нам довољно ослонца на првом месту сама имена Lusca и Podlugaie, јер нам јасно показују, да је Подлужје морало бити под Лушком Жупом, испод , ниже ње, дакле у овом случају јужније, а осим тога и сам Дукљанин их на оба мјеста, гдје о њима говори, помиње правилно по реду: најпре Lusca затим и Podlugaie. Још је потребно напоменути, да Лушка Жупа без сумње није захватала цијеле данашње Бјелопавлиће, јер је њихова област највећим дијелом планински предео на сјеверу од Зетске  равнице, у којој су лугови и која се могла звати Лушком Жупом. А осим тога Бјелопавлићи су по свој прилици врло старо племе (помињу се већ 1411. год. В. Пуцић: Српски споменици, I, стр. 104), које је могло најприје имати мању област сјеверно од Зетске равнице и тек се много касније  проширити и на Лушку Жупу. Да треба баш за поменуте предјеле везати имена Лушке Жупе и Подлужја, утврђује нас још боље и поменути уговор зетских племена с Млечанима  од 1455. год., у коме се Luxeni помињу прије Подгорице а Luxane испред  Бјелопавлићима, те се бар једно од ова два имена, Luxani или Luxane, односи на Лужане. Бјелопавлићи су не само у најближем сусједству Зетских  лугова него и дан данас  и држе највећи дио од њих. Очевидно је дакле, да се је именом Лужани називало неко старије становништво око доње Зете, можда становништво обије жупе: Лушке и Подлужја. Оно је без сумње било српско, јер то показује и његово име а сам положај његове области у родној Зетској  равници. Срби су, као што је познато, по своме досељењу ва Балканско Полуострво искључиво  заузимали равнице и жупне предјеле као најбоље комаде земљишта. Лужани су дакле по свој прилици били моћни  српско племе, које се намножило и касније раширило и по околним планинским предјелима идући поглавито за пашњацнма и потискујући на тај начин старосједјелачке пастире Влахе дубље у унутрашњост кршевитих планина. Тако се једино и може објаснити, то што је у свима поменутим брдским племенима очувана успомена о томе, да су у њиховим областима становали Лужани и, што је главно, свуда се види, да су Лужани држали нарочито  јужније, дакле топлије и за живот најподесније дјелове тих области.Имена Букумири и Лужани данас су свуда у Црној Гори подругљива. Њима се изражава као неко презирање тога старијег становништва. То није ништа чудно. Оваки су случајеви сасвим обична појава у свима предјелима, у којима је ново, досељено становништво било многобројно и моћно , па у борби са старосједиоцима најзад сасвим преотело мах. А тако је било у свима брђанским племенима. И баш због те борбе успомене на старо становништво нису биле пријатне.Да је у негдашњим Братоножићима било још много више старих родова и породица, који су се одавно иселили, свједочи нам и то, што су нпр. испитивањем самих Васојевића пронађене неке породице, које су поријеклом из Братоножића а за које народно предање у Братоножићима данас не зна. Тако имамо у раду Богдана Лалевића и Ивана Протића »Васојевићи у црногорској граници“ именоване ове породице и родове, који су поријеклом из Братоножића: Кељановићи у Коњуху (стр. 680), Жмикићи и Станковићи у Полимљу (први на Улотини, други у Грачаници; стр, 595), а у њихову раду „Васојевићи у турској граници“: Гудовићи у Доњој Рдоаници, досељени с Пелева Бријега, славе Никољдан (с. 707); Барјактаровићи у Петњику, славе Никољдан (с. 711); Прашчевићи у Будимљи, досељени из Лутова славе Св. Николу (с. 713); Вујовићи у Дапсићима (с. 714), и у Полици (с. 716), славе св. Николу; Вељићи у Полици (с. 716) и у Доцу (с. 719); Бутрићи у Пешцима, славе Св. Николу (719); Докићи у Заостром, да који су, натерани сиромаштином, додигли овамо пре 300 година из Братоножића с Пелева Бријега. Славе Никољдан. Бисмиљаци су такође из Братоножића. Славе Св. Николу (с. 724).За таква стара исељавања из Братоножића, о којима већ није очуван никакав спомен, карактеристичво је једно братоношко казивање. Веле, да се је једанпут у време кнеза Данила састало на Цетињу седам капетана, који у разговору нађу, да су сви пореклом из Братоножића. Један је био Вуко Милошев Премовић од данашњих Баљевића с Пелева Бријега, а остали: Саво Батрићев из Ускока у Дробњацима, Божо Нешков из Осредака у Морачи, Бошко Милутинов Ђурић из Загарча у Катунској Нахији, Вукадин Фемијић из васојевићске Нахије код Берана, Лука Љаков из племена Зубаца у Херцеговини и Коља Петров ив Крњица у Црмничкој Нахији. Само се за једнога од ових капетана, за Фемијића, зна поуздано, да је пореклом од исељених Букумира. За капетане из Дробњака, из Мораче и из Загарча нагађају, да су можда од »Братова« рода, а за остале мисле, да су од неког давно исељеног, старог братоношког становништва.Подаци, које смо изложили у трећој тачки, чине главну грађу, на основу које би требало доћи до закључка о пореклу и о саставу оног становништва, које је чинило старије племе Братоножиће. Једну већу групу те грађе чине материјални остаци од старијег становништва, а другу групу чине разне успомене о старијем становништву“ 

Материјални су остаци: гомиле, гробље, црквине, селишта и кућишта. Гомиле су без сумње остале из неког сразмјерно далеког времена. Кад бисмо знали који је народ то био, што је градио те гомиле или бар до кога су времена гомиле у овим крајевима грађене, то би нам доста помогло, да расправимо и питање о најстаријем братоношком становништву. Али се нажалост о томе се за сада не може  ништа поуздано рећи.Народ у Братоножићима казује двојако о поријеклу гомила: једни веле, да је на њима неки стари народ приносио жртве, а други, да су се на местима тих гомила купили стари становници (П. Мајић пише: „богомиља, али је он могао тај назив чути само од каква школована човека), који су у Братоножићима живјели и да је сваки доносио по један камен и бацао га на хрпу. Но чини нам се , да ниједно од ова два казивања неће бити народног поријекла, него да су унијета у народ у новије вријеме утицајем школованих људи.

У своме раду о Кучима изнијели смо , Да је и камене и земљане гомиле несумњиво подигао исти народ над гробовима својих главара и великаша и обратили смо пажњу на неке чињенице, које нам могу бити од помоћи, кад би се рјешавало питање, од кога су народа гомиле. Те чињенице постоје и на гомилама у Братоножићима.(сравни Дејан Бешовић: Срби на Балкану -Црна Гора ,април  2006 .године САНУ ,Балканолошки институт ,св.3 део 2. Београд ) 

                          ( наставиће се)