Пише :Дејан Бешовић

-Александар Пишчевић рођен је у Поречју, 17. мај 1764 као син Симеона Пишчевића.

Са 13 година отац га је одвео године 1777. на школовање у Петербург. Стекавши образовање у Инжењеријском кадетском корпусу, Александар се у својој 19. години за цио  живот запутио траговима својих предака у војну службу. 1783.године био је у Санктпетербуршком драгонском пуку у војсци кнеза Потемкина која је освојила Крим од Турака и Татара и присајединила га Русији на Кавказу је у честим контактима са надређеним г. Потемкином којег не треба мијешати са кнезом Потемкином, који је живио у исто вријеме.

По вољи оца прелази у кавскаску војску 1784. године. Са својим ескадроном учествовао је у опсади и јуришу на турску тврђаву Анапу, на обали Црног мора, кад је послије продора у град и осјетио задовољство војничке побједе и тријумфа. Ипак, на Кавказу је био незадовољан. У Русију, са Кавказа, вратио се нарушеног здравља.Оженио је ћерку дворског савјетника, Србина, Фјодора Платоновича Јуришића, г. Митендорф. С њом је имао ћерку Љубов. Млађи брат му је био Иван Симејонович Пишчевић, полусестра (ћерка оца из првог брака) удовица без потомства г. Сребњицка, сестре Ана (из Новомиргорода), Надежда и Варвара. Отац му је у тестаменту оставио обавезу да изгради цркву светог Стефана њихове крсне славе, поред очевог гроба. Умире у 56. години живота, на имању које му је припадало након очеве смрти ,у Скаљеву 1820.године За српску историју је значајан због мемоара Мој живот. У њима о свом поријеклу пише:Породица Пишчевић је племићка, српске националности. Она потиче из Далмације, из провинције Паштровића. То доказују многи породични документи који су ми остали послије очеве смрти… Тада је Русија намјеравала да предузме нешто са Србима који живе на обалама Дунава и Јадранског мора„.Александар Пишчевић на многим мјестима у мемоарима описује своје љубавне авантуре са разним женама. Имао је негативан однос према оцу, родбини и Њемцима.Он даље каже у Мемоарима : Родбина ме уопште не везује за себе, него је, напротив, омрзла мојој души својим несугласицама. Србе, моје земљаке, очима не могу да видим због њихове шкртости, а поред тога дојaдили су ми преко сваке мере и својим израчунавањем древног порекла својих породица, глупим дипломама, доставама и тужбама и другим доказима своје глупости. И Малоруси, суседи Нове Србије, чији је живот испуњен потказивањима, доставама и тужбама, живе у вечитом међусобном рату.То није она Србија и они славни Срби Немањићи него скупина бараба и варалица .Куд те среће да сам живео у то златно доба Немањићке Србије „.Јелена Беоковић ће о њему записати : Необичну слику Симеона Пишчевића добијамо од његовог сина Александра. Најстарије дете из другог брака, ветропирасти женскарош, такође је писао мемоаре који су под насловом „Мој живот” објављени код нас тек 2003. године. „Црна овца” у војничкој породици, Александар је стицајем околности из војне преведен у грађанску службу, а за свог оца и земљаке није штедео речи погрде. Он се жали на очеву шкртост, незаинтересованост да му помогне у војној каријери, неспособност, погрешно процењивање где би његов син могао најбоље да напредује у служби. Србима замера завидљивост, описује како су му његови рођаци „пробијали уши неким српским песмама ин трио”, нервира га и српско „израчунавања древног порекла својих породица”. Александар је с подједнаком оштрином говорио и о Немцима, Прусима, Енглезима, који су, по његовом мишљењу, упропастили Русију, али не пропушта да „поткачи” ни неспособне руске војсковође, официре који пљачкају државну имовину, као и оне који навелико распродају и купују војне чинове.Већ је Симеон у мемоарима на неколико места истакао да су га даме радо примале у друштво, али даље од тога никада није отишао. Његов син бележи прави донжуановски историјат битака на љубавном пољу. Готово да нема места у коме је боравио а да није имао бар једну љубавницу. Није се устезао ни да осваја срца удатих госпођа, па чак ни супруга својих пријатеља или жена пуковника који су му командовали. Коначно, и његова животна сапутница, госпођа Митендорф, била је удата у време кад је он бацио око на њу, али је брак успешно разведен, признањем њеног мужа да не може да испуни брачну дужност. „Први из породице Пишчевић који се може назвати Русом” оружје је положио пред земљакињом. Наиме, госпођа Митендорф, коју касније ословљава само с „моја жена”, била је кћи дворског саветника Фјодора Платоновича Јуришића“.Такође и Милош Црњански ће бити задивљен овим младим човјеком који је презирао свој народ и глорификовао Немањићки дух и Светосавску Србију .Црњански ће записати : Српска насеља у Русији, оснивана на сличној, „одбрамбено-граничарској” замисли као и она у Аустрији, нису била дугог века. Нова Сербија укинута је у марту 1764. године, а Славјаносербија непуна четири месеца касније. Томе су кумовали и сами исељеници: Хорватово обећање да ће довести у насеља 16.000 људи, окупити четири пука, као и намера владике Василија да оснује црногорски пук, нису се остварили, па је украјинска утврђена линија морала да се насељава другим народностима. Казнени патент, а убрзо и укази Турске и Млетачке републике којима се под претњом смрћу забрањује исељење у другу државу, учинили су своје и многи се више нису усуђивали да крену на овај пут. Треба оповргнути раширено мишљење да су Срби слободан народ и да се могу селити куда хоће, поручује руском посланику Бестужеву аустријски колега Претлак. Српска насеља све више је преплављивало малоруско становништво у које су се она убрзо утопила. Поједина географска имена и неколико назива места у Украјини, попут Панчева, Мартоноша, Кањиже, данас су једини трагови српских војничких насеља у која су отишли наши сународници желећи „да виде света и окушају срећу”.

                            ( наставиће се)