Пише :Дејан Бешовић

Бољасестра или Боље сестра

До прије четрдесег година то је било само селиште, на коме су стајале пелевачке стаје-штале , па су се потом почели насељавати Пелевчани од свих већих брастава. Од старијег становништва има доста успомена. Тако на мјесту Црквишту има остатака од »клаченог« зида негдашње црквице. Очувана је успомена на негдашњег свештеника из старе Бољесестре, који се одатле одселно у село Крњице у Црмници, близу Скадарског Језера. Зна се  за браство Љајиновиће ( данас Лаиновић  ) којих има одсељених у Подгорици. А од истих Љајиновића нз Бољесестре су зацијело и »две куће Лаиновића нз Братоножића, које славе Св. Николу а у Виницкој у Васојевићима у турској граннци (види опис Богдан  Лалевића и Иван Протића, стр. 717). На коме су месту били Лајиновићи настањени у Бољесестри, показује нам име Остоје од Љајиновића. Од истог мушког личног имена, од кога је постало презиме Љајиновићи по свој прилици: Љаље, Лалек можда је постао и назив једног метоха, који гласи: Љаљовке.

Име Бољасестра је врло старо и нико му не зна постанак. Могло је постати скраћивањем од првобитног облнка: Бољева или Бојева Сестра. Необичннја су имена: Метковлас -метох и Антешева Глава метох . Остала су, за орнице и ливаде: Провалије, Вучкови Долови, Столоваче и Баковице; за метехе: Подови, Љепосајица, Главица од Перивоја, Осоји од Сједнице, Борово Брдо са Боровом Главом (где су и вилачкн катуни), Дренова Глава .Један дио је вилачки, Заломи, Јаворци, Лончарице, Качена Глава и Остра Глава.

Видачица је мјесто овога малог села као да није раније било насељено, јер нема у њему никаквнх трагова. До скоро су на њему постојале само чобанске стаје-штале  браства Мијаиловића из Кисјелице, од кога су се неколико кућа стално преселиле у Видачицу. Име је из ранијег времена, а постанак му је јасан: од Видик.

Лутово је село на западу Братоношке горе .Садашње становништво овог предјела цјелокупно  и новијег је поријекла. Али има трагова и од неког старијег становништва. На месту Кулинама и дан данас  постоји камена гомила. По дну Лутова, испод  лутовског Доњег Села, било је старих кућишта од неког давнашњег становништва, о коме се ништа не зна. Само име Лутово, које је врло старо, тешко да је српског поријекла. На раније, несрпске становнике можда опомињу и имена: Фируњач (уба-бунар  на чијем је мјесту била најприје локва; у арбанашком има firе, отапање, копњење), Лечинстране од имена Лека или Леча, Зури (ливаде) и Радулово Гувно.Од осталих топографских назива већ смо помeнули имена за пет села овог предјела, која су сва чисто српска. Друга су имена, за планине: Сиљевак са врхом Вилиним Колом, Волујац и Дуга; комун Крушевице (ливада на међи према Васојевићима); метеси: Равни, Пиштет, Гола Страна, Остра Глава, Пријевор, Пишино Брдо, Морача (граница према Ровцима), Крушеви Поток, Јасикова Глава; ублови: Вељи Убао, Мали Убао и језерце Сиљевик: поточне долине ,уједно највеће у Братоножићима): Лутовска Лука и Лужица.

Јаблан да  прије сто  година било је мјесто а умјесто  овог села пасиште са понеком њивом, али се од старине звало тим именом. По народном објашњењу име Јаблан је дошло од траве јаблана, која је ту многобројно расла. Од неког ранијег становништва  нема никаквог трага. Само у Куминим Долинама има на месту Ћелији остатака од клаченог зида. Само име показује, да је ту била нека ћелија. Кажу , да је у њој боравво неки калуђер.

Пре сто година населили су се на јабланско земљиште Лаловићи или Љаљовићи – Лалевићи Букумирско браство, које је од накстаријих времена  живјело у селу Кисјелици на Пелеву Бријегу. Уз њих су се били тамо настанили и Баљевићи. По доступним изворима  усљед каквог насиља од стране моћног и бројног  браства Баљевића, По усменом предању Лаловићи се са њима заваде и преселе сви на Јаблан. Ту су имали већ од старине нешто свога земљишта а нешто су касније  покуповали од осталих Братоножића или добили размјеном. Ови Лаловићи су и по свом казивању и по причању свих осталих Братоножића као и сусједних племена (нарочито Куча) поријеклом од најстаријег братоношког становништва, од Букумира. Славе братоношке славе: Св. Николу и Петковдан. Има их пресељених у васојевићској Нахији на Крш Фемића (Лаљовићи)  у Полимљу; код Верана („Букумири«), у Сјеници, у косаоничком срезу у Србији, затим у Васојевићима у тадашњој  турској граници: у Будимљи (Кнежевићима) у Лушцу и Велици . Вриједно је пажње саопштење Богдана Лалевића и Ивана Протића „Васојевићи у турској граници«, стр. 701 и 712), да су се Букумире када су дошли из Братоножића, растурили по Будимљи, по Петњику – Петњици ,Велици ,Горњој  Ржаници и Лушцу и да су тамо на десној страни Лима чинили већину становништва. Но они се јако заваде с Васојевићима и једном приликом од прилике у другој половини 18. вијека, бојећи се њихове освете, побегну Сјеници и Србији, а њихова имања заузму Васојевићи. Они из Будимље су се вратили поново од Сјенице, гдје су већ били промијенили и Крсну славу, те сад славе Св. Василија, док они у Лушцу славе Св. Николу.Ови подаци о негдашњем великом броју Букумира, настањених на десној страни Лима, сведоче нам, да је морало бити неког већег исељавања букумирског из њихова старог сједишта у Братоножићима. Може бити да је ово исељавање било после букумирске погибије на висоравни Момоњеву у садашњим Кучима, о којој сведочи многобројно мраморје, пободено по тој висоравни. Народно предање каже, да су се ту Букумири поклали међу собом, а чини се вероватније, да су ту Букумири дошли у сукоб са старим Кучима и да су их Кучи надјачали и одатле за свагда прогнали (в. Кучи, стр. 161 и 162).По доступним историјским изворима заиста је био 1795 .године Букумирски бој и међусобна свађа око имања око Букимиксрој језера и катуна . Три Братоношке војводе Ђурићи покушавали су да их раздвоје .Двојица су била тешко рањена и преминула прије Мартинићке операције 1796.године .Трећи брат Ђорђије чуо је гласове своје браће Марка и Ратка који су упорно звали у помоћ уз поклон Орежи их . Ђорђије ће после погибије своје браће прећи у Србац а дио његових потомака у Војну крајину . Нетачно је сасвим да су презиме Арежина ,који су се касније населили у Дунавској Србији ,добили по дебелом  покривачу  од вуне или костријети како су то тврдили многи Српски савремени историчари . Такође Арежина – Ђурићи су у веома блиским родбинским односима са Ђујићима .Загорка Вавић Грос у свом раду

Презимена су чувари нашег језика ,добронамерно покушава да дешифрује нека Српска презимена али по нама ,прилично немушто и без успјеха .

Да су се Букумири заиста настанили и у Србији, видимо по томе, што их има у ибарском селу Понорима, гдје се и сад зову Вукумире, славе Св. Николу и зна се, да су се доселили »од некуд из Црне Горе« (види Радомира М. Илића: »Ибар, у VI књизи Етнографског зборника, стр. 622).

Доказ, да Јаблан није био раније насељен, имамо и у његовим топографским именима, која су сва чисто српска. Главице и стране око села зову се: Осојник (пелевски метох), Осоје (метох), Продоли (ливаде), Вајови Лазови, Брегови, Вилишта, Поток, Котљеначе (крш), Греде, Присоја (један дио је комуница), Погане Међе (комуница). По дну јабланског дола су баштине: Понори, Заграб, Калуже, Пошћења и Брајчине. У сред села је Кошутина Главица и на њој је сеоско гробље. Јаблан има и своје изворе: Ступе (двије чесме), Нејака Вода (једна чесма) и Добрјак (два изворчића).Такође изнад села се налази и Ђурђин врх као и извор Кисјела вода ,за коју се у народу вјерује да посједује чудотворне ,исцјелитељске моћи .

                         ( наставиће се )