Пише :Дејан Бешовић

За крај износимо и познате Бјелопавлиће који су обиљежили и обиљежавају ово Светосавско племе црногорских брда уз унапријед, дужно извињење ако  се десило да неког прескочимо  :

–Илија Гарашанин – Бошковић  политичар, предсједник владе;Син је Хаџи Милутина Савића, имућнога марвеног трговца.[2] Савићи су били пореклом из братства Бошковића из Бјелопавлића, у Црној Гори, одакле су се настанили у селу Гарашима.[3] Илија је узео Гарашанин као своје презиме, по родном месту код Аранђеловца.

Он се прво школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну, а потом неко време и у Ораховици, где је научио немачки.[2] Када се вратио кући, првобитно је помагао оцу у трговини. Године 1837. кнез Милош Обреновић га је узео у државну службу, и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину пуковника. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михаила, а по кнезовој наредби.Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтјев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године

–Милутин Гарашанин – Бошковић ,

– Хаџи Милутин (Савић )Бошковић – Гарашанин ;

-Нaционални херој Ђенерал- лајтнант  Бајо Станишић из Винића, командант и организатор антифашистичког устанка у Црној Гори 13.јула 1941 .године ,четнички војвода погинуо у бранећи највећу Светињу не само нашег Српског народа него и уопште Светог Православља – Манастир Острог од „луде браће “ ;

-Национални Тодор Кадић  ,један од највећих јунака свога доба ликвидирао књаза Данила Петровића у народу познатог као Зело Манити .

– Национални херој Благоје Јововић ,атентатор на усташког поглавника Анта Павелића ;

– Национални херој Василије Кадић ,херој народа у Албанији,погинуо као студент у Скадру ,опјеван са од Срба и Арбанаса ,у устанку против фашизма  у Албанији  ;

–Национални  Бранко Кадић ,погинуо као студент у устанку против фашизма у древној Српској престоници Скадру,  херој народа у Албанији ,

– Национални херој Ђорђије Кадић ,погинуо ослобађајући концентрациони логор за Србе , Пуке изнад Скадра херој народа у Албанији ;

– проф.др. Ранко Кадић ,љекар познати Српски национални радник један од оснивача Српске народне странке ,хуманиста једном ријечју добри човјек  ;

–Милорад -Дуди Кадић ,српски национални радник бивши предсједник општине Даниловград,бивши спортиста и спортских радник ,необично омиљен међу Српским народом на свим српским етничким територијама   ;

– Поп Раде  Радовић – Ђелошевић из Мартинића , оснивач једне од најзначајнијих Српских фамилија у Бјелопавлићима.,Брдима ,Црној Гори и свеукупном Српству ;

– Војвода Радован Радовић син Свештеника Рада Радовића ,по доступним  изворима  човјек преко два метра висине  необичне храбрости учесник Првог Мартинићког рата 1796 .године „лав у храбрости ,јагње у кротости “ како је за такве дивове говорио Св.Апостол народа Павле ;

– Поп Стеван Радовић ,десна рука Светог Петра Цетињског један вођа Првог Мартинићког рата 1796 и побратим Ђорђа Петровића – Карађорђа  ,учесник Првог и Другог  Српског устанка 1804 .године  ;

– Војвода Ђелош Радовић,неустрашиво српско дијете .Од 17 година учествовао је у Првом Мартинићком рату .Необичне храбрости и памети  ;

–Национални херој  Сенатор Блажо Радовић био је српски сердар и сенатор из Црне Горе, један од кључних бораца у ратовима против Турака у 19. вијеку. Једна од кључних личности укидања крвне освете у Брдима и Црној Гори .

– Војвода Јован Радовић ,необичне храбрости ,учесник Првог Мартинићког рата .

– Сердар Мијат Радовић ,био је сердар српске војске приликом побуне у Босни и Херцеговини 1848/9.Такође, био је и коџобаша у Невесињу и Мостару, односно православни члан меџлиса, установе у којима су биле заступљене све три вјероисповести у Босни.Необичне памети ,знања и храбрости

– Војвода Михаило Радовић ;Преци Михаила Радовића су из Мартинића  и приликом сеобе најприје су се задржали код Прибоја а одатле су се населили, крајем 17. или почетком 18. вијека, у село Равни у ужичком крају. Михаило се родио 1759. године и веома рано, као дијете од 4-5година, остао без родитеља који су помрли од куге 1763-1765. године.Био је један од организатора устанка у ужичком крају, 1804. године и учесник Првог и Другог српског устанка.

–Андрија Радовић ,предсједник Владе књажевине Црне Горе ;Андрија Радовић рођен је 1872. године у селу Мартинићи, у брђанском племену Бјелопавлића, син је сердара Јагоша Радовића. На Цетињу је завршио основну школу и три разреда гимназије, када је као питомац књаза Николе послат на школовање у Италију. Завршио је војно-инжињеријске студије у Италији 1890−1894. Вратио се у Италију у периоду 1901/02..По повратку у Црну Гору 1902. године оженио се кћерком војводе Божа Петровића, блиског рођака књаза Николе, а уједно и тадашњег предсједника Владе, што му је омогућило да се потпуно приближи црногорском двору и постане високи државни чиновник, маршал двора.

Послије доношења Устава 1905. године Радовић постаје министар финансија и грађевина у Влади Лазара Мијушковића, а потом и предсједник Владе од јануара до априла 1907. године. Био је један од потписника Програма Народне странке 1907 године.

– Национални херој др.Новица Радовић ,вођа Божићног устанка против Пашићеве Анти- српске страховладе и распродаје српских етничких територија .Највећи противник југословенства ,бјелосвјетске скитнице Јосипа Броза – Тита и како је често говорио „његовог оца Кољ Паше-Николе Пашића  који је Крфском Декларацијом уништио Етничку Српску државу “ .Стријељан на Цетињу од стране комуниста 1945 .године .

– инжењер и народни философ Живојин -Киро  Радовић ,Брозов робијаш ,антикомуниста ,поборник уједињења Српских држава ,једини голооточанин који је робијао због Српског национализма ,најбољи самоуки познавалац Његоша .Безброј пута хапшен због Српства и Православља .Нисмо наишли на Србина који се није поклањао жртви Кира Радовића . Учесник отаџбинског рата за слободу српског народа 1991-1995.године . Много поштован и у црквеним и у световним круговима. Митрополит Амфилохије( Радовић ) додијелио му је Његошев орден .  Петар Шобајић ; био је један од најпознатијих директора филма а касније и продуцената у Србији и бившој Југославији. Дипломирао је на Економском факултету у Београду, а 1950. године запошљава се у Авала филму. Дебитује као помоћник директора филма 1953. на филму Била сам јача Густава Гаврина а 1954. је као асистент на продукцији филма Владимира Погачића Аникина времена.У својој богатој филмској продукцији радио је на око сто играних филмова, чиме се истакао као један од наших најбољих и најпознатијих филмских продуцената.

– академик проф.др.Зоран Лакић ,историчар ;био је српски историчар и академик ЦАНУ.Предавао је на послиједипломским студијама Универзитета у Приштини.Боравио је по позиву у универзитетским центрима у иностранству (Торонто, Москва, Париз, Берлин, Атина, Праг, Софија, Букурешт, Јерусалим, Анкара) и свим универзитетским центрима претходне Југославије. Као експерт УНЕСКО за питања културе вршио је вишемјесечна истраживања у скандинавским земљама 1976. године.

Био је уредник Округлог стола Историјског института Црне Горе, у периоду 1983-1991. године. Уређивао је „Историјске записе“ – најстарији научни часопис у Црној Гори, у периоду од 1994. до 1998. године. Био је члан редакције престижних часописа – Југословенски историјски часопис (ЈИЧ), Настава историје – и бројних зборника радова. Од 1998. године уредник је Гласника Одјељења друштвених наука ЦАНУ.Био је члан и предсједник комисија за одбрану магистарских и докторских радова. Уврштен је у Енциклопедију српске историографије и у публикацију Ко је ко у Црној Гори. Након искључења из СКЈ 1985. године због вербалног деликта, више није страначки организован. За ванредног члана Црногорске академије наука и умјетности изабран је 19. новембра 1993. године, а за редовног члана 8. децембра 2000.године.На предлог америчког Института 1998. уврштен је у списак најуспјешнијих личности у последњој декади, а слично признање добио је и од Универзитета у Кембриџу.Написао је преко 1000 библиографских јединица, међу којима је и преко 20 посебних издања на које је објављено преко 150 приказа и осврта

– Сердар Мирко Токов Лакић ,Интересовање владике Рада за Острог, који је уклесан као капија духовности у врх Бјелопавлићких брда, почело је на Лучиндан, 18. октобра 1830. године (по старом календару), дан када је Свети Петар Цетињски преминуо у старости. Неколико сати пре смрти, Петар Први је диктирао тестамент Симу Милутиновићу у којем је за свог наследника именовао свог синовца Радивоја (Раду), сина свог најмлађег брата Тома Маркова Петровића. Раду је тада имао седамнаест година. Свети Петар је умро на руке сердара Бјелопавлића, Михаила (Мијајла) Бошковића из Орје Луке, у чијој кући је преноћио осам дана уочи битке на Мартинићима 1796. године. Тестамент је отворен и прочитан на гумну испред Цетињског манастира. Међутим, и тада и касније, постојале су сумње у тачност владичиног тестамента. У народу је настала узбуна и гласине да је тестамент подметнут. Захваљујући интелигентним, сабраним и храбрим људима Станку Стијепову (оцу кнеза Данила), игуману Јосифу Павићевићу, сердару Бошковићу, и Мојсију Зечевићу из Ђурђевих ступова, тестамент је признат .

Додаје се да је први новом владару пришао архимандрит Јосиф Павићевић из Остроза, а сведочанство о томе је оставио Димитрије Милаковић, Његошев секретар. Архимандрит Јосиф је био најближи сарадник и савјетник владике у црквеним пословима. Касније, пред крај живота, архимандрит Јосиф Павићевић је пао у немилост владике Рада, и више није ишао на Цетиње. Када су га једном питали шта је између њега и владике, одговорио је: Што старост мисли да је добро – младост не слуша, а што младост мисли да је добро –

– Генерал Васо Брајовић „Црногорац “ национални херој Грчке ; Родио се у Мојдежу око 1797. године, у фамилији из Бјелопавлића. Родитељи Симо и Марија Брајовић живјели су у мјесту Маријанопољ, у јужној Русији. Од своје ране младости придружио се црногорским и другим побуњеничким снагама и редовно предводио походе широм Балкана. У току 1821. године предводио је групу састављену од 120 људи са простора Србије и Црне Горе и Грка, и укључио се у Грчку револуцију током њених почетака. Његов први циљ је био у средишњој Грчкој где се састао са Никосом Криезотисом, старим ратним другом са којим је био „Влами“, односно брат по крви. Током 1822. године учествовао је у борби против Турака у Атини где је показао храброст и био признат као један од најбољих бораца свог времена.Године 1824. избио је Грчки грађански рат и Мавровунотис се са владом придружио снагама које су углавном биле састављене од Грка које знао од раних фаза револуције. За своју оданост страни која је коначно победила у домаћем сукобу, додељен му је чин генерала и дата група од 1.500 људи.У периоду 1826—27 био је један ријетких герилаца који нису поражени од египатских снага предвођених Ибрахим-пашом, снага које су замало уништиле грчке снаге. У новоуспостављеној грчкој држави постао је члан елите (у ствари ађутант краљев) која је окруживала грчког краља Ота Првог из Баварске.Умро је 9. јуна 1847. године и  веома је цијењен у грчком народу као један од вођа Устанка и као један од водећих личности независне државе Грчке .

-Никола Шкеровић ; Нижу гимназију завршио је у Црној Гори и Србији а вишу у Русији. На Карловом универзитету у Прагу студирао је славистику а један семестар провео је у Лајпцигу. У Прагу је докторирао 1910. са дисертацијом Ђуро Крижанић, његов живот, рад и идеје. У току студија почео је да се бави публицистичким радом. Током такозваног Велеиздајничког процеса 1909. против Срба у Хрватској извештавао је о овом догађају за три руска листа. Професор Цетињске гимназије постао је 1911. године. Бавио се и новинарством пишући за већи број српских листова. Покренуо је и часопис за науку и књижевност Дан који је излазио све до Првог балканског рата. Учествовао је у Другом балканском рату а након рата постаје директор Подгоричке гимназије. Учествовао је и у Првом светском рату а део рата провео је у заробљеничким логорима у Аустроугарској. После рата све до 1935. био је директор подгоричке гимназије. Био је и политички активан као члан Демократске странке. Залагао се за проширивање и поштовање грађанских слобода. У Београд се преселио 1940. и ту је остао до краја живота. Од 1946. до 1952. био је директор Архива Србије након чега је пензионисан.

– Слободан Шкеровић ;рођен на Цетињу, 1913 — Београд, 1941), убијен у Бањичком логору.Од 1960 .године гимназија у Подгорици носи име по овом младом рано настрадалом интелектуалцу из Бјелопавлића.

– Национални херој капетан фрегате краљевске војске Јаков Јововић ;Похађао је Поморску војну академију у Дубровнику од 1928. до 1931. године (6. класа), а као морнарички официр специјализовао се за артиљерију. У Југословенској краљевској морнарици обављао је разне дужности на краљевским бродовима „Змај“ (1931), „Јастреб“ (1932), „Далмација“ (1934) и „Крка“ (1935), у Поморској болници као командир чете (1936), на краљевском монитору „Драва“ као први официр (1938) и у Главном генералштабу Војске и Морнарице (1940-1941). За своју службу одликован је „Златном медаљом за војничке врлине“.а затим су га преузели Енглези и ставили у затвор како не би пао у руке партизана. Када је пуштен, неко вријеме се крио у Италији, док коначно није америчким авионом одлетио у Шпанију (где се неко време склонио код југословенског амбасадора), а затим је 1947. емигрирао у Аргентину.

Пјесник Ранко Јововић  родио се  8. јуна 1941. године у Косићу код Даниловграда.Био је највећи живи српски пјесник или како записа Матија Бећковић „Ранко је рођен као песник “ .Професор и један од најобразованијих Срба ,језикословац Момир М.Војводић једном приликом је записао „Сви смо ми муцавци само је Ранко српски пјесник “ .Високоцијењен у Српског умјетничким елити ,бавио се Ранко нешто мало и политиком али без значајног успјеха .Био је  доказани и нелажни српски патриота .

Објавио је књиге поезије: „Гвоздена шума”, „Додир таме”, „Јемство”, „Дивљи плач”, „Пса ми”, „Пољубац за Ану Ахматову”, „Гомилање Страха”, „Земља за укоп”, „Црњански”, „Пагани пред Распећем”, „Шта је Човјек, без подвига, Господе”, „Мрачни хљеб”, „Мој допринос разарању свијета”, „Чекајући јакобинце”, „Издахнућу на балкону”, као и „Сузе Марка Миљанова”.

Објавио је и књиге есеја и интервјуа: „Нека ми не буде ништа опроштено” и „Доба дивљања”.Штампано је и више избора из поезије Ранка Јововића: „Залазак Сунца заувијек”, „Дружење са Сократом”, „Најлепше песме Ранка Јововића”, „Муње и молитве”, „Не огрећи главу од мене, Господе”, „Спаси Боже”.Објављена су и два зборника поезије овог пјесника: „Не окрећи главу од мене, Господе” и „Ранко Јововић – Песник”.Био је члан Удружења књижевника Црне Горе и главни и одговорни уредник часописа „Стварање”.Добитник педесетак поетских и књижевних награда .

–војвода Раде (Илић) Ђуровић;

–војвода Јездимир Ђуровић;

–војвода Мићко Ђуровић;

–војвода Бего Ђуровић;

–војвода Новак Бегов Ђуровић;

–војвода Петар Ђуровић;

–протојереј – ставрофор проф.др.Димитрије Калезић,теолог и филисоф декан Богословског факултета у Београду;

– проф.др.Василије Калезић ;књижевник

Основну школу учио је у Ђаковици и Даниловграду (1937-1941), а гимназију у Никшићу (1946-47) и Подгорици  (1947-1950). Дипломирао је књижевност 1955. на Филозофском факултету у Бгду, а докторирао у НСаду 1975. са тезом „Тенденције у књижевности и сукоби напредних писаца између два рата“. Од 1955. до 1956. радио је у Учитељској школи у Вршцу, од 1957. до 1959. у Дечјем дому „Иво Лола Рибар” у Вршцу, а од 1959. до 1962. био је директор гимназије у Бечеју. Г. 1962. дошао је у Завод за унапређење образовања Војводине у Новом Саду, гдје је уређивао публикације: Географија у школи 1967, Настава страних језика у основној школи 1967, Савремено обликовање 1967-68, Савремена настава мађарског језика 1968. Као истакнути културни радник постављен је 1.октобра  1973. за в. д. директора потом и директора Драме СНП, а једно време је радио као књижевни референт у Драми СНП и био стручни сарадник Енциклопедије СНП. Од 1980. до 1982. био је управник НП у Бгду, а одатле је прешао у издавачку кућу „Народна књига”, где је радио као уредник до одласка у пензију 1988. Написао је више предговора, поговора и приредио више публикација: Ђ. Јакшић: Песме (Бгд 1963), Ј. Дучић: Изабрана дела (Бгд 1964), М. Ракић: Песме (Бгд 1965), Ф. М. Достојевски: Избор из дела I (Бгд 1965), М. Лалић: Хајка (Подгорица 1967), Р. Зоговић: Жилама за камен (Подгорица  1969), М. Предић: Еуфрозина или судбина глуме (Нови Сад 1970), М. Антић: Лева страна света (Нови Сад 1971) и др. Међу књигама које је приредио запажен је избор чланака и есеја о глумачкој уметности Милана Предића (издање Стеријиног позорја), док је књигом Критички спорови, у којој зналачки расправља о демократском схватању културе код нас, скренуо пажњу јавности на себе као бескомпромисног и јасно опредељеног критичара

–проф.Слободан Јовановић ,професор историје у Барској гимназији-  историчар ;Значајан национални радник значајан познавалац историје Српског народа . Био је ожењен са професорицом Анком рођеном Вукчевић .Иза њих су остали потомци Ђорђије и Ирена .

– Пуковник краљевске војске у отаџбини Никола Шарановић ; командант подгоричког корпуса Краљевске војске у Бановини Зетској .Учесник Балканских и Првог свјетског рата . Стријељан као војни пензионер од стране новоустановљене комунистичке власти 1947 .године на Ћемовском пољу – Подгорица .Познати Српски писац Жарко Команин посветио му је роман за који је добио НИН- ову награду „Господ над војскама “ .

–  Милован Шарановић ,народни херој ;

Рођен је 20. новембра 1913. године у селу Поткрај код Даниловграда, у сиромашној сељачкој породици. Основну школу завршио је у родном месту, а нижу гимназију у Даниловграду. Пети и шести разред гимназије завршио је у Подгорици.

Због лошег материјалног стања, напустио је гимназију и 1930. године уписао Војну академију у Београду. Године 1933, завршио је војно школовање, након чега је био унапређен у чин пешадијског потпоручника и распоређен на службу у Требињу, у 29. пешадијски пук. Ускоро је био премештен у Билећу, за наставника Школе резервних официра,којом је командовао капетан Павле Ђуришић . Нешто касније добио је премештај у Марибор, где је био све до пред почетак Априлског рата. Године 1939, положио је пријемни испит за Вишу војну академију, али није био примљен зато што по тадашњим мјерилима није припадао „високом друштву“.Непосредно пред рат 1941. године, Школа за резервне официре је из Марибора била премјештена у Травник. Милованов батаљон добио је задатак да организује одбрану Јајца. Упркос томе што виши команданти нису пружали отпор немачком агресору, Милован је са малом скупином интелектуалаца, студената  организовао отпор. Ускоро се с групом војника за 20 дана пробио до Црне Горе у родни крај.Јула 1941. године, прикључио се устаничким снагама на челу са пуковником Бајом Станишићем у борби против окупатора, у нападу на Даниловград. Тада је био изабран за командира устаничке чете, која је учествовала у нападу на Веље Брдо, и у борбама код Подгорице. Учествовао је у бици код Пљевља 1. децембра 1941, као и у другим биткама у Црној Гори.Погинуо је 31. јула 1943. године у нападу на непријатељска упоришта код Новог Места, односно на Жужемберку, гдје је командовао јединицама које су учествовале у борби.

– – Боро Беговић ,првак ЦНП ,глумац ;

– Архимандрит Јосиф Павићевић;игуман Јосиф Павићевић из Доњих Рсојевића био је један од најпознатијих игумана манастира Острог. Био је игуман тог манастира од 1810. до 1836. године. Сматрао се најугледнијим Бјелопавлићем свог доба. Био је несумњиви ауторитет, па је председавао и племенским скупштинама, где су доношене важне одлуке за народ Бјелопавлића, а као изузетно праведан судија судио је и решавао одређене спорове. Црква Свете Тројице или Доњи манастир изграђена је уз учешће игумана Јосифа, уз благослов владике Петра I, прилоге и друге врсте помоћи Бјелопавлића и других. Тамо су већ постојале две велике куће, које су се налазиле изнад цркве, узидане у камене стене. Једну је саградио игуман Стефан Павићевић 1743. године, а другу игуман Петроније Дамјановић 1800. године.

Када је Петар I Петровић Његош преминуо, водила се жестока борба за црногорски престо. На једној страни биле су присталице гувернера Вука Радоњића (тзв. Гувернадуровићи) и присталице млађег Његоша. Тада је игуман манастира Острог, Јосиф Павићевић, са мноштвом Бјелопавлића отишао да подржи Петра II. Прича се да је он први пољубио руку новом владики (Раду) и признао га као наследника владике Петра I и господара Црне Горе и Брда. Подршка и ауторитет који је архимандрит Јосиф имао и присуство бројних Бјелопавлића одиграли су значајну улогу у смиривању тензија око престола и устоличења Петра II Петровића Његоша.Архимандрит Јосиф Павићевић је био велики духовник, па је замонашио владику Рада (Петра II Петровића Његоша). Када је Његош 1836. године планирао да дуже време остане у Русији, одредио је да га у духовним и државним пословима замени архимандрит Јосиф Павићевић, што је он успешно и учинио. Манастир Острог, као што смо поменули, стицао је велике поседе како куповином земље и пашњака, тако и поклонима и прилозима, па је не само могао да служи себи (манастиру), обавља духовну мисију и слободно делује, већ је део прихода слао и владики Раду. Игуман Јосиф је стекао велики ауторитет и поштовање у народу, па се сматрало да је сличан цетињском владики. Његов велики углед у народу наишао је на сумњу Петра II, па је по доласку из Русије одлучио да га уклони и замени. На његово место поставио је архимандрита Никодима Раичевића. Исте 1836. године преселио се у вечност велики духовник, добротвор, народни вођа и учитељ јеромонах Јосиф Павићевић.Од манастира Светог Василија, Острог је постао не само духовни, већ и образовни и културни центар и место сусрета бораца за слободу у договорима о отпору странцима, а и сам је био поприште војних сукоба када су непријатељске хорде јуришале да униште ову велику светињу. Архимандрит Јосиф Павићевић је оставио значајан траг на његовом духовном и образовно-културном успону. Он је одмах након изградње цркве Св. Тројице 1820. године својим залагањем отворио Богословску школу, где се школовао велики број теолога. По доласку за игумана Острога 1810. године, одмах се посветио школовању и образовању младих и њиховој припреми за богословски рад, што су чинили и његови претходници, колико су им околности дозвољавале.Колико је пажње посвећено образовању монаха и свештеника у манастиру Острог, пример су запажања која је направио Ваила де Сомијер. Наиме, он је 1810. године боравио у Црној Гори као командант Херцег Новог, гувернер Которске области и начелник штаба француске друге дивизије у Дубровнику, током чега је посетио и манастир Острог, а своје утиске и налазе објавио је у Паризу 1820. године у двотомном делу Voyage histirique et politique au Montenegro („Историјско и политичко путовање у Црну Гору“). Он са одушевљењем пише о чувеном манастиру, где на богослужење долазе не само православци, већ и католици и муслимани, па чак и сами Турци. Истиче да је један Турчин, који је желео да се руга тој светињи и моштима Светог Василија, тамо пао мртав поред светог ковчега. Између осталог, описује гостопримство које му је указивано на сваком кораку. Поред дивљења према светим местима, Сомијер истиче широко образовање, мудрост и знање свештеника и монаха на челу са игуманом Јосифом Павићевићем. Истакао је да је међу свештеницима нашао и оне који су живјели у неколико западних земаља и говорили неколико страних језика, а један од монаха је две године боравио у Паризу. У разговорима са игуманом, монасима и лаицима манастира Острог, сведочи да су се дотицали не само верских, већ и филозофских, научних и других тема, и признаје да је на многа питања остао без одговора, правдајући се да је он само војник, а да је тема за научне дискусије. Резимира да су ти разговори и знање које је стекао драгоцени и од великог значаја за њега и да заслужују сваку пажњу. Сомијера је посебно дирнуло када му је игуман Јосиф Павићевић поклонио писано дело које се односи на Острог, које сматра истинитом историјом, писаном ћирилицом, а саставили су га монаси тог манастира. Неке фрагменте из тог односа објавио је у својој књизи „Манастир Острог „.

–ђакон Алексије Павићевић ; ученик и искушеник код свог стрица Архимандрита Острошког Јосифа Павићевића .

– проф. др.Бранко Павићевић ,историчар ;

Рођен је 1922. године у Никшићу, његов отац Ђоко Павићевић (1872—1970) био је официр Југословенске војске. Заједно са оцем, братом Војиславом (1914—1941) и сестрама Анђом и Мијољком ступио је 1941. године у ослободилачку војску. Борио се у Петој црногорској пролетерској ударној бригади, а крајем рата је био политички комесар батаљона. Његов отац Ђоко био је најстарији борац  Југославије и након рата је одликован Орденом народног хероја.Након рата је уписао Правни факултет у Београду, на коме је дипломирао 1949. године. Потом је радио на Институту друштвених наука. Докторску дисертацију је одбранио 1954. године на Правном факултету. Проучавањем црногорске правне историје бавио се од 1951. године у Историјском институту Српске академије наука и уметности. Током 1957. и 1958. године био је на специјализацији на Катедри за историју Западних и Јужних Словена Историјског факултета у Москви.

Након формирања Црногорске академије наука и умјетности (ЦАНУ), Павићевић постаје њен први предсједник и ту дужност је обављао у периоду од 1973. до 1981. године. Од 1973. године, био је професор на Правном факултету у Подгорици . За то вријеме, објавио је шест књига које се односе на црногорску прошлост у периоду од 16. до 20. вијека и спољну политику Русије у 19. и 20. вијеку. Такође, аутор је неколико монографија.

 — Свештеник Ристо Бошковић рођен у Орјој  Луци , код Даниловграда, 1825. —  свештеник, сенатор, бјелопавлићко- црногорски војвода. Са осамнаест година убио је Малић-агу из Спужа. Школовао се у манастиру Острог. Постао је свештеник 1839. године када га је Његош запопио. Оженио се Јаном Петровић, сестром књаза Данила.Учествовао је у припремању атентата на књаза Данила. Организовао је устанак 1854. године. Из утврђеног Острога позвао је на општи отпор, међутим устанак је сурово угашен. Као реакција на његов отпор и непослушност куће Бошковића су попаљене. Морао је да се склони код Осман-паше у Скадар, али је касније изгладио односе са књаз Данилом који га је именовао за војводу. Изабран је и за сенатора 1861. Био је у штабу књаза Николе у вријеме црногорско-турског рата 1876 — 1878. године .

–Сенатор  Бајо Бошковић ; Био је један од завјереника против књаза Данила 1853. године и учествовао је у оружаној побуни у Бјелопавлићима 1854. године. Побуна је угашена. Након изглађивања односа са Данилом постављен је за командира у Бјелопавлићима и командовао је у рату са Омер-пашом 1862. године. Успјешно је водио борбе у Мартинићима, Орјој Луци, Команима и Загарачу, 1871. године па је именован за првог начелника области у Морачи.Био је члан Сената на Цетињу, учествовао је у Херцеговачком устанку 1875. године заједно са војводом Пеком Павловићем. Водио је преговоре са аустријским фелдмаршалом Родићем у Суторини.Прославио се у бици на Вучјем долу 1876. године, након чега је постао члан Војног савјета кнеза Николе. Због својих ратних заслуга одликован је значајним руским и црногорским одликовањима, а кнез Никола га је опјевао у Бјелопавлићком колу.Један је од најбољих познавалаца обичајног права у Црној Гори и српском народу уопште .

– Радосав Бошковић ; био је српски филолог, лингвиста и професор Филозофског факултета у Београду.Гимназију је учио у Даниловграду и Подгорици. Студирао је (1926—1930) српскохрватски језик са старословенским и упоредну граматику индоверопских језика с упоредном граматиком словенских језика на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Докторирао је 1933. дисертацијом Развитак суфикса у јужнословенској заједници (Београд, 1936). Године 1939. је постао доцент, 1948, ванредни, а 1956. редовни професор Филозофског факултета у Београду, на којем је предавао старословенски језик и упоредну граматику словенских језика.

Провео је, по годину дана, као стипендиста на универзитетима у Кракову и у Прагу.Предавао је у Другој мушкој гимназији у Београду и на Филозофском факултету.Бавио се компаративнм граматиком словенских језика, морфологијијом, фонетиком, акцентологијом, ономастиком и лексикологијом.

– Михаило Бошковић; сенатор Био је један од завјереника против књаза Данила 1853. године и учествовао је у оружаној побуни у Бјелопавлићима 1854. године. Побуна је угашена. Након изглађивања односа са Данилом постављен је за командира у Бјелопавлићима и командовао је у рату са Омер-пашом 1862. године. Успјешно је водио борбе у Мартинићима, Орјој Луци, Команима и Загарачу, 1871. године .

– Командант Зетског одреда перјанички гувернер Блажо Бошковић ; Учествовао је као добровољац у Црногорско-турском рату 1876 — 1878. године. Био је један од истакнутијих бораца у бици на Вучјем долу 1876. По завршетку рата именован је за потпоручника, а потом је као ордонанс официра и командир књажеве гарде боравио на Цетињу. Унапређен је у чин перјаничког командира, а касније је именован за команданта Бјелопавлићке бригаде указом кнеза Николе. Године 1911. постао је командант Друге дивизије црногорске војске. Ратни савјет га је 1912. године именовао за команданта Зетског одреда, али је кнез Никола поништио ову одлуку и на то мјесто поставио свог сина. Погинуо је под недовољно разјашњеним околностима, првих дана по објави рата Турској на фронту према Скадру.

Током свог живота обављао је и друге дужности као што су: управитељ Никшићке области, први судија Великог војног суда, члан Ратног савјета и именовани народни посланик у Народној скупштини Црне Горе у два сазива. Опјеван је у народним пјесмама.Његов отац је био сенатор Бајо Бошковић.

– Драган Јочић ,бивши министар унутрашњих послова Србије ;Јочић је студирао на Београдском универзитету, где је дипломирао на Правном факултету. После дипломирања приватно се бавио правом.Члан је Демократске странке Србије од њеног оснивања. Од 1992. до 1997, био је посланик у Народној скупштини Србије. Био је и одборник Скупштине града Београда од 2000.године .Јочић је поново изабран за министра унутрашњих послова 15. маја 2007.

Дана 25. јануара 2008, Јочић је доживио тешку саобраћајну несрећу у којој је повриједио вратне пршљенове. До удеса је дошло тако што је службено возило МУП-а ударило у пса, услед чега је возач изгубио контролу над возилом.Напустио је Демократску странку Србије 17. октобра 2014. године, јер је прије тога др Војислав Коштуница напустио странку.

– Марина Јочић ,публициста и новинар,уредница Побједе и Полиса ,једна од оснивача часописа „Велика Србија „  ,народна посланица у Скупштини Црне Горе из редова Српског народа ,прва жена у историји Бјелопавлића,Брда ,Црне Горе и Српског народа уопште ,која је физички започела одбрану Српских светиња од безбожничк8г  отимања 27 .децембра 2019 .године након изгласавање тзв. Закона о слободи вјероисповијест .Након тога са посланичком групом ДФ – а без скидања имунитета ухапшена .Суђено јој је пред Основним судом у Подгорици због нарушавања јавног реда и мира ,такође без скидања посланичког имунитета . РТС је назвао Марину Јочић нова српска мајка Јевросима алудирајући на њену неустрашивост и храброст у одбрани српских националних интереса .

                         ( наставиће се)