Пише: Дејан Бешовић
У подручју Ђурашевића су и Превлака са Манастиром, Брда, Страдиоти и дио Солиоцког Поља. Село има четири храма: Светог Јована (1776), Свете Тројице, Свете Марије и Светог Срђа (на Брдима). Раније је било још храмова у подручју Ђурашевића. Само на Страдиотима је у средњем вијеку било око десет мањих цркава, али су их Млечани по преузимању власти у Боки у 15. вијеку , претворили у коњушнице.
Село Страдиоти познатије још и као Свети Марко је добило назив по потомцима Ђураша Илића, витеза у вријеме цара Стефана Душана Силног , који су ту имали дворе. Данас њиховог потомства овдје нема, ако изузмемо Ђурашевиће из Луштичке општине, који тврде да су од овог рода.Дубравчевићи или Ђурашевићи су потомци досељеника Дуброте из Херцеговине, брата Лакова од кога су Лакићевићи у Гошићима, досељеника након 1482. године када је Херцеговина пала под турску власт; дошли су из билећког краја, а даљом старином, по предању, су из Вучитрна.
Од Дапчића у Ђурашевићима живе Клакори и Бринићи.Остали досељеници у Ђурашевићима су :Мештровићи, из Црне Горе у 15.вијеку ,
Радовићи, раније: Раичковић, из Црне Горе у 15.вијеку из Љешанске Нахије .
Пеличићи, из Верске данашње Албаније у 16.вијеку .
Радичевићи, из Црне Горе, почетком 17. вијека .Сви родови у Ђурашевићима славе Ивањдан.
На Превлаци су
Русовићи – Дапчићи.Чолановићи славе Никољдан, досељени из Кавча Которска општина , крајем 19. вијека . Кавачки Чолановићи су у Боку дошли почетком 16. вијека из цуцког Трешњева.Подпара славе Никољдан, досељени из Црне Горе крајем 19. вијека .
У Брдима су некад живјели изумрли стариначки родови: Данчуловићи (Алекса Данчулов се помиње у више которских документа у раздобљу између 1590. и 1603. године), Миладиновићи, Никетићи, као и Каштелани, који су огранак Дапчића. У Збор Кртољски су улазила села у Солиоцком Пољу, Кртолима, Тиватском Пољу, на Превлаци, Луштици, затим Љешевићи, јужни дио Врмца, укључујући и Тиват, све до Плавде (Лепетане).Рани помен једног одраслог Раутовића можда доводи у сумњу припадност Раута Дабчевом потомству. Ако је Иванац био одрастао човек 1533. године, то значи да је његов отац рођен око последњих година 15. вијека. Дабац би евентуално могао бити отац Николичин, што значи да је могао бити рођен у првој половини 15.вијека, што се донекле и уклапа у родослов Дапчића. Уколико, пак, узмемо да је Николица тај четврти син коме није упамћено име, буни то што Дабац има два сина практично истог имена – Нико и Николица. Последња могућност је да су Нико Дабчев и Николица, забележени отац Иванца Раутовића, иста особа. У том случају, Раути би били заборављени огранак братства Никовића.Накићеновић у свом раду о Боки наводи презиме – Подпара. Данас у Боки постоји род Потпара, што је свакако исти род. Иначе, у Црној Гори постоји братство Потпара у Затарју -пљеваљски крај и Дробњацима.
Луштица је полуострво у југозападном дијелу Боке. Копненом страном на истоку граничи се са Кртолима. Насеља некадашње Луштичке општине данас територијално припадају Општини Херцег Нови, осим села Крашићи које припада Општини Тиват.И податке о поријеклу становништва Луштице и друге битне податке о овој области прикупио је почетком 20. вијека протојереј Сава Накићеновић и објавио их у свом раду „Бока“, 1913. године. У то време, Луштица је имала статус општине („опћине“) са седиштем у селу Радованићи. Остала насељена места на Луштици су: Клинци, Мркови, Забрђе, Бабунци, Бргули, Крашићи и варошица Порто Росе.Накићеновић каже Луштица је још у старом вијеку била важно подручје због свог истуреног положаја према Јадранском мору и заштите улаза у Боку. Отуд, трагова насеља има још из римског времена. У раном средњем вијеку, у ову област населиће се Срби. Од краја 12. вијека, Луштица улази у састав државе Немањића, а током 15. вијеку ту се устаљује млетачка власт. Када је почетком 13. столећа, краљ Стефан Првовенчани обновио манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, а његов брат епископ Сава тамо поставио епископску столицу (1219. године), манастиру је додељен метох од околних крајева, који је назван Михољски збор“. Овај назив остаће и касније у употреби и након замирања Манастира 1441. године, као ознака збора бокељских општина, прије свих кртољске и луштичке. Светог арханђела Михаила прославља Луштица као свог заштитника као што то чине и Кртољани.Протојереј Василије Ивошевић у свом дјелу О Боки ,Котор -Зборник Которског архива св.2 стр 12-17 пише : Луштица је кршевито и водом сиромашно полуострво, обрасло густом макијом. Од култура, највише се гаји маслина, винова лоза и медитеранско воће и поврће, а од домаћих животиња козе, овце и говеда. Рибарење је додатно занимање већине становништва. Луштица има дугу и разуђену обалу, са лепим плажама, ртовима и увалама, и отуд са великим могућностима за развој туризма. Знатан број Луштичана се бавио поморством кроз историју, па тако и до данас, те је Луштица дала неколико познатих поморских имена. На жалост, број становника је у сталном опадању, јер млади људи одлазе у градове (Херцег Нови, Тиват) ради школовања и запосљења.“Претпоставља се да је словенски живаљ био овдје и раније. Круг најстаријих родова и данас је заступљен у знатном броју, али измјешан са досељеницима од 16. вијека надаље. Досељенички таласи углавном долазе из три правца: најбројнији родови су потомци досељеника из данашње Албаније српски предио Враке , затим разни појединци из других крајева Црне Горе и Приморја ,Стара Црна Гора, Кртоли, Грбаљ, , као и родови настали од добјега из Херцег Новог након пада града под турску власт и из Херцеговине крајем 17.вијека . Неколико родова води поријекло од досељеника из Грчке, на шта указују и њихова необична презимена,која нијесу карактеристична за српски народ.
(наставиће се)
