Пише: Дејан Бешовић

На надгробном споменику испред цркве на Јеленку написане су ове речи:

„Док су људи овдје,

Године 1914.“Пред овим стиховима, написаним после његове смрти, потребно је разјаснити о којем  храбром јунаку говоримо.Због Стеванове објективности и принципијелности, књаз Данило брзо долази у сукоб са њим. Вјерујући да посед припада угледнијима и посебно старијима, придружује се осталим капетанима, али без резултата. Књаз је изабрао да се освети за свој чин непослушности, односно да дигне руку на своја два сина, Гошу и Тиодора.Наредио је капетану Току Никину Шарановићу (одузимајући Стевану капетанију) да сазове састанак племића испред Јеленачке цркве у Бјелопавлићима . Претпостављајући да је то нормалан договор, они су отишли, иначе се не би одазвали позиву на састанак.Не чекајући ни почетак састанка, чим су људи из пука угледали Гоша и Тиодора у гомили, везали су их и наводно одвели у судницу на Прентиној Главици. Успут се Тиодор одвојио,одвезао и побјегао. Услиједила је потјера, да би га пресрео рођак и предао људима из пука, који су га на лицу мјеста убили. Гошо се истакао у борби, неки људи из пука су повријеђени и он је убијен.Објесили су обојицу и наредили да им се нико не смије приближавати. Овај чин је требало да упозори Бјелопавлиће да ће се тако поступати са сваким ко је невјеран свом господару.Пошто ни мајка није смјела да им се приближи, нашла је снаге да сама оде на Цетиње, тражећи пријем код књаза. Ова жена је била из чувеног братства Бошковића из Орје Луке .Међу јунацима Бјелопавлића вриједи поменути Току Машова Филиповића. Кроз све време црногорско-турских ратова истицао се својом храброшћу међу племићима, а посебно међу браћом. Био је познат као неустрашив, а пре свега вођа у свим биткама. Поштован је и уважен. С правом су га издвојили, улазећи у бој речима: „Гдје је тај јунак без страха или мане, да стане пред нас“. Ту титулу – ненадмашног јунака – добио је у бици на Маљту, гдје се многи из његовог батаљона – чете нису могли похвалити. Када је посјекао Турчина, однио је његову главу свом господару на Цетиње.Том приликом добио је одликовање, јединствено и ретко у то време у Црној Гори – Караковачку медаљу.Из Вражегрмца  истаклин једну од познатих личности – свештеника Јагоша Бегова Николића.Након завршетка богословије постао је јавни учитељ у Србо- моравским племенима, а након просвјетног рада рукоположен је за свештеника и постављен за старатеља у својим родним Вражегрмцима у парохији Дабовићко-рожачкој.Када је 1876. године Књажевина Црна Гора кренула да се ослободи турског јарма под вођством свог господара, књаза Николе Првог Петровића, поп Јагош, не као свештеник са крстом у руци, већ као војник са пушком, кренуо је са својом браћом из Вражегрмаца у крваву битку на Клеку, близу Метковића, раме уз раме са својим чувеним стрицем Марком Бориком Марушићем. Његов стриц, поручник Раде, тамо је погинуо, а Јагош, да би га осветио, заробио је у борби турског војника и предао га Бају Видову Бошковићу, чувеном широм Брда , Црне Горе и свеукупног Српства  Наставио је да учествује у ослободилачким ратовима. Посебно се истакао у ослобођењу Никшића, а такође и током борби у Балканском рату.После Балканског рата, поново је прихватио свој положај у Пјешивцима и истакао се у изградњи и обнови многих храмова који су били уништени у ратовима.Ове изјаве  сазнајемо  од његових блиских рођака који брижљиво чувају успомену на попа Јагоша, па чак и опроштајни говор свештеника Јована Дамјановића, пароха пожарског, чији је отац поп Бошко такође био познати јунак Вражегрмаца, истичући ове стихове о њему и данас:„Први ханзар љуте змије, поп Бошко из Пожара,

скинуо је главу ордији тосачког барјактара“.Многима је била мистерија како се извесни Павковић нашао међу Петрушиновићима. Милорад Мића,назван још и Муња Кољеншић, као познати и храбри ратник и заслужан за многе битке, награђен је имањем у питомој Слатини, остављајући имање у родној Сретњи својим рођацима.У Слатини је засновао породицу, добио сина Блажа, који је, као обучени официр Црногорске војске, са чином поручника, учествовао у трећој чети батаљона Мартинић-Брајовић током Балканских ратова. После ратова је унапређен у чин капетана и убрзо постављен за команданта места у Ђураковцу – Истоку, на самој граници са Метохијском Србијом. Тамо је остао до новембра 1915. године, када му је један од Шћиптара- Арнаута , обучен у женску одећу, одузео живот. Његови саплеменици су тада испричали како је убијен. „Његова канцеларија била је у центру Истока, а обезбеђивала ју је гранична јединица. Кажу да је било невероватно видети га како се увек креће без обезбеђења, са сабљом и револвером о појасу и капом на глави, са истакнутим грбом. Поштовали су га припадници свих конфесија које су тамо живеле. Стога је свима било чудно како је такав човек, кога су сви поштовали, који се никада ни са ким није сукобио, убијен.

Негде почетком деветнаестог века, Перо Ђелов Иковић је рођен у селу Лаће. Од малих ногу почео је да се бави сточарством, преселивши се са кршног Лаће на планину Вукотицу, која је била погоднија од Пониквице, такође планине Брајовић, јер се са стоком могло остати до касне јесени.На Вукотици би се удруживали чобани, више од петнаест њих. Пуни снаге и храбрости, често би ишли у правцу Жупе, Колашина, Спужа, Подгорице, како би запленили турско оружје и плен. Ови одметници су плен делили подједнако, како онима који су били у акцији, тако и онима који су чували стоку.У тим походима, за вођу је биран онај који се истицао храброшћу, што никако није могло да прође поред Пера Ђелова, који је смело и вешто предводио групу. Такав је био и када је у борби прса у прса убио Агицу Вукићева и тако осветио Бају Радованова, на чему су му Петрушиновићи били захвални“.Ради читалачке публике и историјске истине дужни смо напоменути да поједине анонимне самохвалисаве пијане скитнице и бјелосвјетске протуве,свашточине и преваранти ,које су се под старост дувукли у Бјелопавлиће  сада негирају храброст познатог Српског бјелопавличког братства Кољеншић ,без икаквих ваљаних аргумената. На такве бјелосвјетске протуве које имају задатак да муте воду међу српским племеном Бјелопавлића односе се ријечи Петра Првог Петровића у народу познатог као Свети Петар Цетињски Чудотворац : Ко своме роду не био вјеран од Бога у људи вазда био ћеран .И данас се на његовом гробу испред Јеленачке цркве чува успомена на тај догађај са речима уклесаним после његове смрти: „Овдје почива у вјечном миру до Васкрсења мртвих Перо Ђелов, који је посјекао и осветио Бају Радованова“.Једне јесени, Перо је са својим бројним стадом остао у Вукотици дуже од осталих. Приметио је да неко долази без најаве и хтио је да му опљачка стадо. Узео је своје оружје, које није остављао ни када је спавао, као и мач звани „вранокорац“ који је одузео убијеном Турчину. Отворио је кутлачу и викнуо овцама: „Нека Бог и Свети Јован воде јаблане, дао сам вам соли“. Ован је кренуо за њим, са чактаром који се чуо издалека, и све овце за њим.Нападачи, видевши да им плен измиче, пресјекоше пут. Један младић је то урадио, пришао је овну и одсјекао му главу мачем. Чактар је престао да удара, а овце су се зауставиле. Перо је испуцао из свог острогуша, погодио га, а затим му одсекао главу и побјегао уз планински венац Лисца, носећи му главу за перчин (косу). Убрзо се покајао и објавио гдје ће оставити главу. Знајући да је Перова ријеч чврста, узели су је и ставили заједно са телом.

Сазнавши за овај догађај, владика Раде је послао своје изасланике у Пипери са циљем да спријечи било какву освету над Перовим рођацима и браћом. Остатак оваца вратили су у Лаће.Од тада је Перо Ђелов био одметник. Једног дана је одлучио да се лично преда свом господару. Током сусрета одвијао се следећи разговор: „Тражиш ли главу Пере Ђелова?“, упитао је господар, наглашавајући да ће онај ко то учини бити добро награђен. На то је Перо одговорио: „Донио сам је живу, па уради шта треба“.

Одмах је наредио да га разоружају и затворе. Реците Пиперима да је Перо Ђелов ухваћен.Након њиховог захтева да им га предају, владика је вратио Перу оружје и наредио му да иде на двобој код Бијелих Рудина Бимбаши као услов да слободно живи у Лађе.

Он одлази, али бива ухваћен, разоружан и затворен. Једне ноћи, искористио је будност страже – убио је једног стражара, а савладао другог и побјегао.

Тако је стигао до владике без повреда. Када се уверио у Перову истинољубивост, дао му је ручна колица и ледар и послао га кући у Лађе да слободно живи.

Своје херојство показао је и касније, због чега је добио двије медаље за храброст и друга одликовања.Како је судбина хтела, у 62. години живота погинуо је од Турака у бици код Јеленка 1877. године.Навели смо само дјелове примјера чојства и јунаштва чувеног Српско- брђанског племена Бјелопавлића .

                           ( наставиће се)