Пише:Дејан Бешовић

 У оквиру Босне, жупа Драчевица и трг Нови ће бити у Великом Војводству Сандаља Хранића Косаче, потом Великом Војводству и Херцештву од Св.Саве (Стефана Вукчића Косаче). Под притиском Турака, који су заузели Босну и његове земље, херцег Стефан Вукчић Косача је своје последње уточиште потражио у уском приморско подручју жупа Драчевица и Херцег Новом који су Османлије заузеле 1483. године.Уговор је препричан у Барском родослову и представља најстарији познати званични уговор у српској историји. Ово препричавање се не може сматрати као аутентичан уговор -споразум браће. У овом договору, Михаило и Саганек се заклињу Радославу, пред властелом, да су он и његови насљедници господари Зете – и Травуније – ако је могу заузети.Жупа Врсиње по први пут се спомиње у „Спису о народима“ (De administrando imperio) византијског цара Константина Седмог  Порфирогенита као дио земље Травуније, односно Конавала. Врсиње се простирало у јужном дијелу Конавла. Од 1305. године у употреби је назив „Зупци„. Назив је жупа добила по трави врсињи којом обилује овај крај. Крајем 12, у 13. и у првој половини 14. вијека Травунија са Врсињем била је у саставу државе Немањића. Потом овим крајевима управља Војислав Војиновић, његова удовица Гојислава Војиновић  и Никола Алтомановић. Од 1373. године ови крајеви су у саставу државе Твртка Котроманића. Травунија је подијељена између босанских великашких породица Павловића и Косача. Врсиње је припало Косачама. Рајко Милатовић из Врсиња спомиње се 1376. године. У повељи жупана Бјељака и његовог брата Радича Санковића из 1391. године гдје се помиње и жупа Врсиње. Становници жупе Жрновнице и Конавла одржавали су сталне економске везе. Тако је неки Жрновчанин из Завриља дао у најам 15 оваца Доброславу Станојевићу из Врсиња 1392. године. Жупа Врсиње била је у саставу земље Сандаља Хранића 1424. године. Дубровчани држе Врсиње од 1445. до 1451. године. У дубровачким документима из прве половине 15. вијека Врсиње се спомиње четири пута: 1403, 1430, 1435, 1445. Након договора између Дубровчана и Стефана Томашевића у Бобовцу од 18. децембра 1451. године Дубровчани су добили Врсиње, Драчевицу са Рисном и Новим у замјену за помоћ краљу у борби против херцега Стефана Косаче. Турци су заузели Врсиње 1466. године. У Врсињу је те године постављен турски субаша.

Конавли су географска и историјска област на источној обали Јадранског мора, а обухватају крајњи јужни дио данашње Далмације, од града Цавтата до полуострва Превлаке.Током раног средњовјековног раздобља, Конавли су били посебна српска област, односно једна од тадашњих српских земаља. Током 9. и 10. вијека, Конавли су били повезани са сусједном српском кнежевином Травунијом, а главни историјски извор за тадашњу историју ових области су историографски списи византијског цара Константина Седмог  Порфирогенита, који је Конавле и Травунију описао управо као српске области:Током римске владавине овим просторима у непосредној близини Конавала налазио се град Епидаурус у близини данашњег Цавтата који је нестао током словенског насељавања Балкана. Римљани су, да би снабдјели град водом, изградили велики систем водоводних канала који су ишли преко данашњег Конавоског поља. У близини села Водовађе и даље се могу видети остаци тог водовода. Претпоставља се да је цела област и добила име по тим каналима — Конавли (Конавле, Конавље). Грбаљски законик у 27. члану помиње реч канали као конали или канали .Као што смо претходно  нагласили током античког периода, развој Конавала је био повезан са градом Епидауром -данашњи Цавтат, који је пострадао почетком 7. вијека, за време најезде Авара и Словена. Тада су се у ову област доселили Срби, који су по имену области добили регионални назив: Конављани (грч. Καναλῖται). Конавли су током раног средњовјековног периода били посебна српска област, односно једна од тадашњих српских земаља.Поставши саставни дилом средњовјековне Травуније, Конавли су били у саставу српских држава Властимировића, Војислављевића, Немањића, Војиновића, Балшића (1373-1377) и Котроманића (од 1377. године).Сусједна Дубровачка република је обласним господарима Конавала и њиховим насњедницима исплаћивала традиционални Конавоски доходак.Луко Зоре (1846-1906) је за Конављане (Дубровчани у ширем смислу, јер су дуго припадали Дубровачкој репубици) записао „да тамо сваки гуслар умје и пјева народну песму Кад се жени српски цар Шћепане, а да имају обичај и да соколе једни друге речима Еј, Србине!, у шта се тада сватко могао уверити“ – Дубровачки анали за 1903.годину св.1 .сте.18.

Рабљанин, хрватски праваш, језикословац и професор у Дубровачкој гимназији Марцел Кушар (1858-1949) је 1892. анонимно у Дубровнику објавио брошуру Дубровчани, јесу ли Хрвати? у којој је покушао доказати да су Дубровчани Хрвати. У њој је о Конављанима и осталима написао: Да се у Жупи, Конавлима и осталој околици дубровачкој, дапаче и пред самим градом Дубровником, пјевају још и данас пјесме о косовским и другим српским јунацима, то нико не може порећи; али нико не може ни то опорећи да у новије доба мјесто оних јунака све више преотимљу мах друга модернија лица, међу којима налазиш и Хрвата као нпр. хајдука Сењанина Ива, од Задра Тодора, Зриновића и Јелачића бана итд.“

Милош Благојевић у студији Србија у доба Немањића каже : Јачање обласних феудалаца у средњовековној Босни довела је до поделе Конавала 1419. године између Сандаља Хранића Косаче и Петра I Павловића. Северни део од села Обода до тврђаве Сокол припао је Павловићима, а јужни Хранићу. Дубровчани су ускоро закључили савез са Сандаљем из којег је произашла куповина Конавља. Иако је имао само јужни део Сандаљ је републици продао цело Конавље, за дупло већу своту новца без обзира на то што је Радослав Павловић полагао право на северни део Конавала. Тек након дугих свађа и нагађања, који су окончани накнадном продајом Павловићевог дела, цели Конавли су 1427. године припојени Дубровачкој републици, поставши њен највећи извор хране.“

Недуго потом, између Дубровника и војводе Радослава Павловића избио је оружани сукоб, који се у историографији назива Први конавоски рат (1430-1432), а касније је сличан сукоб Други конавоски рат  избио је између Дубровника и херцега Стефана Вукчића Косаче од 1451 до 1454.године.

                            (наставиће се)