Пише :Дејан Бешовић
„Просути Симо“ како је називао Радоман Јовановић Сима Милутиновића – Сарајлија , био је, по ријечима Матије Бећковића , „писар, песник, хајдук, чувар бостана, пензионер, студент, земљорадник, политичар, преводилац, поклисар, .. секретар народа црногорскога“, учитељ Рада Томова а био је и историограф. Тај „сироти пјевун“ био је „не однекуд већ одасвуд“ а завичај му није била „једна нахија„.Много путујући и често мијењајући занимања, Симо се, послије двогодишњих студија у Лајпцигу гдје је 1826. године објавио „Сербијанку“ и заинтересовао за скупљање народних пјесама, упутио у поетску Црну Гору. Историчари су утврдили доста детаља из тог његовог странствовања и докучили добар дио мотива којима се руководио да путује на Цетиње.У љето 1827. године 36-годишњи нежења Симо Милутиновић – Сарајлија стигао је из Лајпцига у Трст, гдје се задржао мјесец дана. У Задар је допловио 25. августа и добио везу за Котор, гдје је стигао 12. септембра 1827. године Сјутрадан га је саслушавао окружни капетан Јосип Пајтони са својим чиновницима. Симо је на саслушању изјавио да је циљ његовог путовања у Црну Гору да тамо сакупи једну збирку народних пјесама и објави је у Бечу или у Њемачкој. Рекао је да, „осим тога, намјерава, ако му дозволи Владика, да прегледа архив Митрополије и Цетињски љетопис и напише историју Црне Горе“.
У Котору Милутиновић је одсио у гостионици Анђелке Висковић. Како на Цетињу није било кога познавао, обратио се митрополиту Петру Првом и приложио препоруку руског вицеконзула у Дубровнику Јеремије Гагића. Остарјели Владика одговорио је Сими да га не може примити на Цетињу ако му аустријске власти не визирају пасош, ако му, дакле, не допусте да отпутује у Црну Гору.
Од 12. до 30. септембра 1827. године Симо је боравио у Котору, упорно тражећи од окружног капетана дозволу за одлазак у Црну Гору. Неки истраживачи наводе да је тих 17 дана Симовог боравка у Котору било бесплодно и да је тамо живио „сасвим усамљено“. Никола Банашевић, на основу „примјечанија“ уз прво издање „Пјеваније црногорске и херцеговачке“ пише да је : Сима већ у Котору почео прикупљати народне пјесме и да је прије одласка у Црну Гору забиљежио 18 пјесама. Претпоставља се даје у Котору наставио писање трагедије „Обилић“.Како није успио да добије визу, Милутиновић је 30. септембра побјегао из Котора преко Шпиљара и Мирца у Црну Гору. Због густе магле тумарао је „осам дана без икака јела“ по „пустој планини. не знајући на коју би страну имао окренути да дође на Цетиње. Њега је видјело једно црногорско чобанче и о томе обавијестило неког старца, па су га њих двојица довели 7. октобра на „уру ноћи“ у манастир на Цетиње, веома исцрпљеног. Митрополит је писао Гагићу да је Сима „с первога мојега погледа уљега у моје сердце… Камо среће, да сам оваквога Серба человјека код себе имао, докле ме не бјеше болест и старост оборила. Ја не знам би ли се икакав други Сербин согласио живјети у Церној Гори, како што је наш љубазни Милутиновић согласан“. Касније ће се тај први Митрополитов утисак о Сими прилично измијенити.Аустријска губернијална влада за Далмацију није инсистирала код Митрополита да јој се изручи Милутиновић, али је, ипак, наредила окружном капетану у Котору да његове ствари и пасош брижно пази и да га, ако се појави на аустријској територији, одмах ухапси. Радоман Јовановић пише : Већ 19. октобра у Котору се знало да Милутиновић обавља посао секретара црногорског митрополита и скупља народне пјесме. Тако је Милутиновић започео посао којег је сам одабрао и њему се, по свом начину, одао у Црној Гори све до 29. марта 1831. године, када ју је, службено напустио“.
Тешко тачније готово немогуће је, прецизно утврдити, чиме се све Сима бавио на Цетињу. То је зато што је он био тешко ухватљив, што је „као писар и почео и завршио“, што је био „најпаметнији и најзбуњенији човек коме је име икада забележено у српској књижевности“, што је имао „тапију на лудотворну воду“ а била му је „махнитост омиљена“.На Цетињу се Симо бавио понајвише бавио сакупљањем народних пјесама, био учитељ Раду Томову, обављао званичну дужност митрополитовог секретара, помало био политичар и дипломата, понекад и нека врста судије, учио Рада Томова калиграфији а био је и историограф скромних могућности.
Као што га је било тешко на једном мјесту дуже задржати, тако је Симо мијењао послове, увијек тражећи да се што више искаже. Знајући за то, Јеремија Гагић је Сими, одмах по доласку на Цетиње, савјетовао да не „скита„, да остане код Владике и препоручио „одмах по Божићу жените се Црногорком, која ће Вас совершено срећним учинити“.“народни секретар“) већ искључиво лични секретар митрополита“. То тврди и сам Сима у „Предисловију“ Историје Црне Горе. Функција „народног секретара“ била је „много тежа, а то ће ваљда бити и разлог што је Сима није примио. А као секретар Владичин није се послом преуморио“ јер је своју преписку, углавном водио сам Владика. Уз то, до средине 1828. год, нека Владичина писма писао је „народни секретар“ Јаков Стефановић, па је и то олакшавало Симин посао Сима је Владици писао концепте писама, ријетко потписујући своју функцију. При томе је Сима онако „махнит“ давао остарјелом Владици на потпис и понешто што је митрополита могло наљутити. То се нарочито очитавало у вријеме руско-турског рата 1828. године са Митрополитовим читавим свежњем писама упућеним у Петроград. Мањи неспоразум са руском владом изглађен је тако што се кривица свалила на Милутиновића. Ни као миротворни судија међу племенима није био најревноснији и најправеднији. А секретарство у вријеме Петра Првог било му је најузгреднији посао.Симо је и свог ученика-Рада Томова ангажовао да пише концепте писама остарјелом Владици. Тако је Раде Томов писао концепт писама Петра Првог окружном которском начелнику Јосипу Пајтонију од 2. децембра 1828. године Тај концепт Владика је знатно исправио и указао на језичке грешке. Један од бољих његошолога, Јевто Миловић, коментаришући тај концепт, констатује да су Рада Томова веома слабо учили и да „Нема сумње, више је вриједио Његошу рад у канцеларији Петра I од 1827. до 1831. него све оно што је научио од својих учитеља на Цетињу и на Топлој“.
Добро је познато да је Сима „поправљао„, уствари кварио, стихове младог Његоша а и народних пјесама,[ управо радио оно што Вук Стефановић Караџић назива „крпежом„. Као секретар, Симо је имао доста посла тек послије смрти Петра I (30. октобра 1830), када ће, уз неискусног архимандрита Петра, управљати канцеларијом и водити преписку, потписујући се као „народа црногорског канцелар„, иако те преписке није било много (за 1830 годину свега 9 Владичиних писама).Када је и како Сима почео да ради на Историји Црне Горе – тешко је утврдити. Изгледа да му је и то био узгредан посао и да је на њему радио без система – с времена на вријеме. Постоји и један недоказан додатак – да је остарјели митрополит Петар Први био незадовољан Симовим радом као учитеља Рада Томова и да му је зато препоручио да се више ангажује на проучавању оно мало докумената што се налазило у Манастиру и писању Историје Црне Горе.Сима пише своју Историју од боја на Косову и Балшића, често гријешећи а затим наводи повељу Ивана Црнојевића Цетињском манастиру, хрисовуље о границама Иванове државе и пјесму о Иванбегу и његовим синовима. Уз нешто свог текста о Црној Гори под управом владика из разних племена („који су сви били од сербскога рода и језика“-стр. 24-29), Симо је саопштио бројне грамате руских императора, почев од чувене грамате Петра Првог од 3. Ш 1711. године до грамате Катарине Друге од 17. априла 1788. године. Он је то радио, како каже „за више објашњење саме историје“ (стр. 115.)
Тако, Симина историја је од интереса као један од првих покушаја да се напише историја Црне Горе, коју је он безгранично цијенио и волио. Неки каснији историчари користили су Симову историју, углавном због објављених грамата. Он сам, изгледа, и није могао боље, иако је његова Историја Србије оцијењена као вјеродостојна. И у Историји Сима се „рвао са језиком“ а сам је, другим поводом, рекао „Нико се од мене није надао ни оволико„“Немирни“ Сима није ни у политичком животу у Црној Гори имао много среће. Умијешао се он и у питање укидања гувернадурства у Црној Гори и замјерио се архимандриту Петру. Како је Његош 19. јануара 1831. године писао Јеремији Гагићу „наш Милутиновић узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство“... и пошао уочи Никољдана у Стањевиће и „није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио.. а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске… Ема нека ломи врат куђ му драго“.Симо Милутиновић Сарајлија највеће грешке које је направио у писању историје Црне Горе ,односе се управо на Бјелопавлиће .На једном мјесту своје Историје Симо ће записати “ Бјелопавлићи су Илири који су се лукаво прикрили Србима однихевши им територију у долини ријеке Зете . Они не само да нијесу Срби они нијесу ни Хришћани и православци . Њихове жене су неморалне ,неуредне и чупаве .Оне се никада не купају “ .Наравно да је оваква нетачна и злонамјерна констатација жестоко разљутила Митрополита Петра Првог Петровића па је записао „мичи ово несрећо из историје и лажавинама ми не мути Црногорце и Брђане да Те не прокунем “ .Радоман Јовановић констатује : По Симином одласку са Цетиња Његош је остао без „писара“ па је сам водио преписку. Неко вријеме „бјеше дошло једно момче… а именом Стефан Васича, али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију“. Потом је неки дио преписке обављао, чак и полуписмени „ађутант“ Иван Поповић. Он је Јеремији Гагићу јављао из Котора 23. VII 1837. године“… да јавим тко писар и секретар код архимандрита; нејма нитко, све су вертопрахи што су доходили досад, Симо Милутиновић пошао како вам извјесно от његове маните главе, такођер сад скоро дошао Стефа Васић, такођер пошао и јер мука дјело дјелат, а хљеб ваља замучат, па га јест, а свима вертопраховима, чини њима дај у Черну Горе све ће учинит како сами хоћу одма“.
Чињеница је да , на Цетињу нијесу били задовољни са Симовим секретарисањем. Ипак, први Симов боравак на Цетињу оставио је запажен траг у српској књижевности.
( наставиће се )
